СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

АМЕРИЧКЕ БРЗЕ СЕОБЕ

Први насељеници (Ерик Карсон, Бен Потер)

Најновије студије показују да је насељавање америчких континената почело пре око 13.000 година, са невероватним миграцијама између севера и југа.

Научници и истраживачи широм света деценијама – ако не и вековима – могли су само уопштено да говоре о насељавању Америка, остављајући многа питања отвореним, попут оних када и како су људи почели да освајају ова два континента.

Међутим, захваљујући најсавременијим методама анализе ДНК примењеним на новим узорцима са разних делова континената, слика насељавања полако, али сигурно постаје јаснија. Наиме, две потпуно независне студије –  објављене у часописимаCell и Science, сугеришу да су се старе цивилизације веома брзо рашириле по северној и јужној Америци и то пре око 13.000 година. У вековима који су уследили, оне су наставиле да обликују ова поднебља. Студије такође откривају и велика кретања становништва између две Америке, која раније нису документована и о којима се врло мало знало.

Сви ови подаци несумњиво показују
да су претпоставке о различитом
пореклу старијих популација и данашњег
урођеничког 
становништва биле
потпуно погрешне.
 

Истраживачки тимови су секвенцирали укупно 64 узорка древне ДНК који потичу од Аљаске до Патагоније, а чија је историја дуга у просеку 10.000 година.„Број [узорака] је просто изванредан”, каже Бен Потер, археолог са Универзитета на Аљасци у Фербенксу.

Пре но што су ове две студије урађене и објављене, само је шест америчких генома старијих од 6.000 година било секвенцирано. Последица тога је, објашњава Џенифер Раф, антрополошка генетичарка са Универзитета у Канзасу, у Лоренсу, да су „модели које смо користили да објаснимо насељавање америчких континената одувек били превише упрошћени”.

Ерске Вилерслев (Википедија)

Еске Вилерслев, предводник једног од тимова, а иначе еволуциони генетичар са Универзитета у Копенхагену који себе назива и авантуристом, блиско је сарађивао са племеном Fallon Paiute-Shoshone из Неваде како би добио нове узорке који никада пре нису анализирани. Заправо, и Вилерслев и челници племена су у сарадњи видели начин да остваре своје циљеве: племе се годинама борило да поврати скоро једанаест хиљада година старе људске остатке пронађене у једној пећини у Невади и одбијало „деструктивна”генетичка тестирања скелета. Али када их је професор лично посетио и обећао да ће своје истраживање скелета радити само уз њихову сагласност, племе је пристало на тестирање, надајући се да ће им то помоћи да поврате свог претка.

Били су у праву.У децембру 2016. године племе је добило остатке назад, након чега су кости поново сахрањене.

И професор Вилерслев је профитирао из ове сарадње: открио је да су остаци из пећине у Невади у најближој вези са живим америчким индијанцима, односно урођеничким становништвом. Вилерслев је анализирао укупно 14 целих генома са најразличитијих места од Аљаске до Чилеа, старости од 10.700 до 500 година. Са друге стране, његов колега и предводник другог истраживачког тима, популациони генетичар Дејвид Рајх са Харвардове Медицинске школе, анализирао је ДНК узет са 49 нових узорака из Централне и Јужне Америке, старости од 10.900 до 700 година, и то са више од 1200 милиона позиција на самом геному.

Дејвид Рајх (Еџ)

Сви ови подаци несумњиво показују да су претпоставке о различитом пореклу старијих популација и данашњег урођеничког становништва биле потпуно погрешне.„Амерички староседеоци заиста су пореклом из Америке, као генетички културно препознатљива група. Они су апсолутно аутохтони на овом континенту”,објашњава Раф.

Студије Вилерслевог и Рајховог тима значајне су и зато што пружају невероватан поглед на то како су се амерички староседеоци кретали по континентима, а те миграције почеле су још пре око 13.000 година.

Оба тима су тражила генетичку
сличности између ових група, и схватила
да је кључна референтна тачка заправо скелет 12.700
година старог детета Анчик из Монтане,
које се доводи у везу са тзв. Кловис културом,
чији су припадници ловили мамуте.

За  разлику од ове, пређашње студије су сугерисале да су се преци америчких Индијанаца одвојили од Сиберијаца и Источних Азијаца пре око 25.000 година, највероватније када су ушли у сада махом потпољену Берингију која је спајала Северну Америку и Азију. Неке популације су остајале изоловане у Берингији и Вилерслев је анализирао узорке човека који је пре 9.000 година живео у једној таквој области Аљаске. И док су неки остали у Берингији, друге групе су кренуле на југ, да би се и они у неком тренутку поделили на две групе: од којих су настали јужноамерички староседеоци и северноамерички староседеоци, који су населили континенте.

Оба тима су тражила генетичку сличности између ових група, и схватила да је кључна референтна тачка заправо скелет 12.700 година старог детета Анчик из Монтане, које се доводи у везу са тзв. Кловис културом, чији су припадници ловили мамуте. Вилерслев је пронашао генетичку сличност између остатака овог детета, човека пронађеног у пећини у Невади и 10.000 година старих остатака човека из места Лагоа Санта, у Бразилу. Рајхов тим је пронашао чак и ближу везу између детета и око 10.000 година старих узорака из Чилеа, Бразила и Белизеа.

Овакве генетичке сличности које се јављају у сличном временском периоду, али у међусобно веома удаљеним областима двеју Америка, сугеришу да су се људи највероватније веома брзо кретали по овим континентима, те је времена за стварање различитих генетичких група било веома мало.

Нико не сумња да ове две студије представљају право мало богатство – али многи истраживачи сада желе више. Археолог Дејвид Мелцер, који је био у тиму професора Вилерслева, рекао је да ниједан од нових узорака не може да објасни шта се дешавало пре доласка Кловис културе у местима попут Монте Верде на простору Чилеа, који је био насељен пре око 14.500 година.Како закључује Потер, „ови папири нису завршне речи”.

(Ивана Николић, ЦПН)

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар