Čija je odgovornost, primerice, ukoliko se već izabrana pretpostavljena slika ‒ letovališta, obroka, partnera ‒ ispostavi drugačijom od realne? A posledice te odgovornosti preuzimamo, svakako, mi sami. Kao i snošenje tih posledica, uostalom.
Ana Pavlović
Kao jedan od kriterijuma koji određuju stepen psihološke zrelosti čoveka, profesor Vladeta Jerotić navodi upravo njegovu sposobnost da voli (pored sebe) i nekog drugog. Narcisoidne ličnosti, kada su uopšte u stanju nekoga da vole, to čine voleći sebe samog u partneru ‒ i to sebe sadašnjeg, ili prošlog, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti.
Kako je onda moguće čuditi se paradoksu
da,uprkos sveopštoj premreženosti i
neprestanoj komunikaciji, osećamo
nedostatak istinske povezanosti i
emocionalno ispunjenih međuljudskih odnosa?
Njegov kolega Sigmund Frojd već je 1914. godine u eseju „O narcisizmu” razlikovao primarni (prirodna pojava u ranoj fazi razvoja ličnosti u kojoj se formira ego) od sekundarnog narcisizma, u kojem se libidalna energija u kasnijem životnom periodu preusmerava sa objekata u spoljnjem svetu na ego, što rezultira precenjenošću sopstvenih vrednosti, nauštrb okolnosti van sebe samog.
Kako je onda moguće čuditi se paradoksu da, uprkos sveopštoj premreženosti i neprestanoj komunikaciji, osećamo nedostatak istinske povezanosti i emocionalno ispunjenih međuljudskih odnosa?
Selfi najčešće zastupljen
Ima već četrdeset godina kako je Kristofer Laš američku kulturu definisao narcisističkom, u kojoj se „slobodni, atomizovani pojedinci, nesposobni da pokažu zanimanje za bilo šta osim sebe”, takmiče za moć i bogatstvo koji se izjednačavaju sa srećom, dočim se prosek i neuspešnost ne praštaju. S pojavom društvenih mreža savremena kultura je prevazišla svoj izvorni narcisizam, dosegnuvši do nekakvog hipernarcisističkog stadijuma.
„Instagram”se, kao društvena platforma
za deljenje foto i video materijala, oformio
6. oktobra 2010, ali malo ko je mogao da
nasluti ultrapopularnost koja se već
svakako izražava brojkom korisnika
nadmašene milijarde.Kao prirodna
posledica trenda opsednutosti sobom
na društvenim mrežama, najčešće zastupljen
„umetnički žanr” na „Instagramu” je
autoportret, odnosno selfi.
„Instagram”se, kao društvena platforma za deljenje foto i video materijala, oformio 6. oktobra 2010, ali malo ko je mogao da nasluti ultrapopularnost koja se već svakako izražava brojkom korisnika nadmašene milijarde. Pritom, populaciju mlađu od 35 godina (polno podjednako zastupljenih) pokriva 60,5 posto.
Kao prirodna posledica trenda opsednutosti sobom na društvenim mrežama, najčešće zastupljen „umetnički žanr” na „Instagramu” je autoportret, odnosno selfi.
U široj upotrebi od 2012, a proglašen pojmom godine od strane „Oksfordskog rečnika” (2013. godine), osnovna verzija snimka napravljenog mobilnim telefonom varira i kao relfi (s partnerom), velfi (sa treninga), herfi (s akcentom na kosi) itd. Autorima tih radova praktično je postalo nezamislivo da bilo koju ‒ društvenu ili izrazito privatnu ‒ aktivnost ne zabeleže i (još važnije!) ne podele na mreži.
Tu nastupa još jedan od fenomena ‒ tzv. folouersi, odnosno pratioci, koji su upravo mera vrednosti, poznatosti, lepote, radosti dotičnog vlasnika profila. Ova zavisnost često doseže do patološkog stadijuma, prinuđavajući zavisnika da kači sve efektnije (intrigantnije? skandaloznije? razgolićenije?) radove, najčešće foto-šopom dorađene, ne prezajući u očajničkom takmičenju za što veći broj ovih „članova žirija” komisije za VIP ložu.
Da li 148 miliona pratilaca „tralalajke” (trenutno neprikosnovene) Selene Gomez, ili 107,2 miliona njenog nekadašnjeg dečka Džastina Bibera mogu da pomognu u prevazilaženju (ili bar proređivanju) ozbiljnih mentalno-psihičkih kriza kojima su oboje i te kako skloni? No dok su njih dvoje još nekakvi (nazovi) pevači ‒ šta tek reći za 130,4 miliona zainteresovanih za slike Kajli Džener (po zanimanju rijaliti ličnost), ili 98,8 miliona iz fan-kluba Điđi Hadid (po zanimanju manekenka)?
Svu ovu decu su roditelji surovo bacili u arenu zvanu šou-biznis koji podrazumeva izloženost na (razotkrivajućim i transparentnim) društvenim mrežama ‒ izgleda ne mareći mnogo o njihovoj ranjivosti, zebnji, unutrašnjoj praznini, usamljenosti, nemogućnosti da ispune svoja i tuđa očekivanja i žalost zbog toga.
Rastući zahtevi super-ega i dobijanje njegove potvrde su, međutim, teško zadovoljivi i izvodljivi. Te pod ruku sa zavisnošću od količine „folouera” ide i ona od beskonačnih „lajfkoučeva”, influensera, blogera i vlogera koji nam daju instant-formule kako postati najbolja verzija sebe.
Na taj način, smatra filozof i sociolog Renata Salecl, neograničenost izbora (od proizvoda u radnjama, preko zanimanja i partnera, sve do seksualne orijentacije i identiteta) ne oslobađa, već tiraniše ‒ on je stoga „veoma sputan onim što pretpostavljaju da društvo smatra ispravnim”.
Ključna reč ‒ pretpostavljanje ‒ jeste upravo razlog najvećeg strahovanja za budućnost, jer jasno oslikava svu iluzornost na mrežama predstavljenih vizija i postulata, s razlogom, uostalom, nazvanih paralelnom (odnosno virtuelnom) stvarnošću. Čija je odgovornost, primerice, ukoliko se već izabrana pretpostavljena slika ‒ letovališta, obroka, partnera ‒ ispostavi drugačijom od realne? A posledice te odgovornosti preuzimamo, svakako, mi sami. Kao i snošenje tih posledica, uostalom.
(Izvor RTS)
