МЕЂУ ИЗМЕЂУ

БАКАРНИ ПРСТЕН ОКО ЗЕМЉЕ

Налик Сатурну (Википедија)

Налик Сатурну (Википедија)

Године 2001. објављена је студија која је показала да ће неколико десетина гомила игала остати у свемиру бар још неколико наредних деценија.

Године 1963, у периоду од неколико месеци, Земља је имала једну заједничку ствар са Сатурном – прстен.Али с напретком комуникације на великим удаљеностима у то доба, појавили су се и одређени проблеми.

Педесетих година могли бисте да пошаљете поруку с једног краја континента на други у року од неколико минута захваљујући подводним кабловима и радарима са дејством преко хоризонта, који су одбијали радио-сигнале у јоносфери.Ипак, неретко се дешавало да страни агенти онеспособе подводне каблове, а земаљске и соларне олује поремете радио-сигнал.

Пројекат је носио назив „Вестфорд”, а цео
систем требало је да функционише овако:
ракета би испустила стотине милиона
малених бакарних игала (диполних антена)
у ниску Земљину орбиту, које би уз јоносферу
биле додатна потпора за одбијање сигнала.

Из тог разлога, САД су одлучиле да испробају потпуно нову методу – стварање огромног бакарног прстена око Земље који ће вршити трансмисију сигнала брзином муње, без обзира на временске услове.Пројекат је носио назив „Вестфорд”, а цео систем требало је да функционише овако: ракета би испустила стотине милиона малених бакарних игала (диполних антена) у ниску Земљину орбиту, које би уз јоносферу биле додатна потпора за одбијање сигнала.


Бакарне иглице (Википедија)

Ова замисао показала се веома успешном, па су тако у првим данима мисије информације стизале из Калифорније на Источну обалу САД брзином која је у то време била незамислива – 20 килобајта у секунди.Ипак, срећа је кратко трајала. Након четири месеца, бакарни прстен почео да је се осипа, а иглице да падају на Земљу.

Упркос томе што су иглице биле дуге 1,8 сантиметара и не дебље од власи косе, у
вакууму су се лепиле за сваки сличан метал, и спајале са њим без употребе топлоте.

Прави проблеми почели су, међутим, када су иглице почеле да се групишу у гомиле.Када се креће брзином од осам километара у секунди око Земље, чак и најмањи предмет може да има велики утицај. Упркос томе што су иглице биле дуге 1,8 сантиметара и не дебље од власи косе, у вакууму су се лепиле за сваки сличан метал, и спајале са њим без употребе топлоте.

То значи да све бакарне игле, које већ нису пале на Северни или Јужни пол, и данас представљају једну од највећих претњи за свемирске летелице.Године 2001. објављена је студија која је показала да ће неколико десетина гомила игала остати у свемиру бар још неколико наредних деценија.

(Извор Б92)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар