АРГУСОВ ПОГЛЕД

ЧОВЕК, МЕМЕТИЧКО БИЋЕ

Ричард Докинс (Википедија).

Ричард Докинс (Википедија)

„Природна генетска еволуција код човека је завршена. Хиљадама година већ, управо из културе нам долазе закони. Сви чиниоци природне селекције гена код људи, од избора партнера до целибата, броја деце или спречавања зачећа, под утицајем су кôдова из културе”, налази Паскал Жистел. Изразит пример мема доноси, рецимо, песма Happy Birthday to You. Је ли меметика „теорија свега” у култури

Проф. др Милан Д. Тасић

„Све су срећне породице сличне између себе, свака је несрећна породица то на свој начин” – прве су Толстојеве речи из „Ане Карењине”. И као да нико (сем Платона који би песнике изагнао из државе – јер они „гору ствар чине бољом”) и не примећује да две полуреченице задиру једна у другу, трве се – тâ добро је оно што није зло, а зло оно што није добро, они мењају места – и није прво једно и само једно, а друго бескрајно различито.

Паскал Жистел (Википедија)

Но кад би срећа и несрећа, добро и зло имали своја minima pars (најситније делове), или „атоме”  који их чине, а ми знали како да их „меримо” и остварујемо саставе – као што знамо да се организам састоји од ћелија и ткива – било то и драгоцено и најдрагоценије за човеково опстајање међу људима.

Изворна замисао је, дакле, та да идеје
које се зачињу и проносе у културној
сфери и ту устаљују чине то на начин
вируса, обитавајући (тек) у људском
духу и прелазећи из једног од њих у
други – као што и вируси постоје
само на плаценти живе ћелије и
довољно независно од ње.

Дало би то за право, управо, науци меметике, која се латила да у идејама које нам се јављају, понашању које следимо, вредностима које стичемо и не само то, изнађе она чврста и делотворна језгра – или меме њихове – која се, управо, на начин вируса преносе из једног у други људски дух, да се ту устале, варирају, или ишчезну, по начелима дарвинистичке теорије.

Скандирање с геном

Хотимице, одабрана је притом кованица „мем”, да би се скандирала с речју „ген”, а јер је у корену грчке речи мимесис, еос (опонашање), или француске речи „л мем” (исто), као што се и на енглеском изговара она као „мим”. Тако се и усталио назив „меметика”, а не „миметика”, још од 1976. године и дела „Себичан ген” Ричарда Докинса, биологичара, који је и домислио саму идеју. Ова се, пак, показала поузданом, задобивши научну веродостојност 1996. с појавом две књиге: „Вируси ума”, Ричарда Броудија, ранијег директора компаније „Мајкрософт”, и „Зараза мишљења”, Арона Линча, математичара и филозофа.

Изворна замисао је, дакле, та да идеје које се зачињу и проносе у културној сфери и ту устаљују чине то на начин вируса, обитавајући (тек) у људском духу и прелазећи из једног од њих у други – као што и вируси постоје само на плаценти живе ћелије и довољно независно од ње.

Меми, као гени, могу да унеколико и
измене структуру и мутирају, али
им примарна својства истрајавају,
да би, једнако као гени, имали моћ
да се преносе: вертикално, у породици,
али и хоризонтално, између
јединки у друштвеној групи.

Радије нејасно одређени као „парадигме”, „обрасци”, „културни кôдови” и слично, меми, ти „унутрашњи видови”  (еидоси), или „кванти” појава и процеса, по дужини сваке од наука: историје, социологије, психологије… све до биологије или роботике, настоје да се у менталном простору изборе за своје место, остваре превласт над другим ентитетима овога вида и одрже се.

Али и да се понове, реплицирају, или копирају на начин, управо, опонашања, или путем учења, да тако однесу превагу у нашем мишљењу, поступању, избору… делујући независно, иако смо ми уверени да чинимо нешто у слободи. Овде је и питање истинитости по себи онога што односи превагу ирелеватно – јер је истинито оно што се нађе у резултату природне селекције, а лажно оно што буде потиснуто итд.

Иначе, на том путу меми, као гени, могу да унеколико и измене структуру и мутирају, али им примарна својства истрајавају, да би, једнако као гени, имали моћ да се преносе: вертикално, у породици, кроз традицију, васпитањем из генерације у генерацију, али и хоризонтално, „инфекцијски”, између јединки у друштвеној групи. И као што се рибонуклеинска киселина (РНК) јавља посредником у преношењу информација у ћелији, чији је, пак, носилац дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК), тако се и овде преносиоцима (медијаторима) за меме јављају, уз људска бића: интернет, штампа, књиге, дискови, телефони.

Закучаста песмица

Од аутора, Сузана Блекмор ће наћи да је улога мема и суштинска и најдубља по човека, током његове историје и еволуције, од онда када су неурони задобили моћ да подражавају, што се нашло у основи и развоја примитивних друштава, и саме мождане масе његове, и говорног језика. Човек је овде меметичко биће, par excellence.

Сузан Блекмор (Википедија)

Док ће саме те поставке помоћи оснивачу учења да из њиховог ракурса протумачи ионако сложену појаву религије. Јер приклањање овим или оним догмама вере, или прелаз из једне од њих у другу (прозелитизам) следио би, по Докинсу, наше чисто атеистичке побуде, рецимо, за очишћењем од накупљене кривице (греха) или устрајну жељу (порив) за праведношћу, вечним животом и слично. Тако ће, на путу уназад, трајекторија вируса религије довршити у зороастризму, као прамоделу и јудаизма, и хришћанства, и ислама и не само њих, а сви се они, пак, јављају варијацијом, модификацијом и рекомбинацијом његовом – у духу меметичке замисли.

Изразит пример мема доноси, рецимо, песма Happy Birthday to You, која се, на свим меридијанима, неком закучастом моћи својом, изборила у (природној) селекцији, а да ми не можемо знати како до тога долази.

Даљих примера мема је за присталице учења и посвуда и превише, јер се на овај начин тумачи то што народи вековима негују усмена казивања, чувајући од заборава властиту историју, или чинећи то на начин епских песама – као, управо, мема. Имамо потом да се и бројне изреке, пословице, загонетке „устаљују” у некој средини и (лако) преносе током времена, а ту долазе и бајке, песме за децу, успаванке. А поготово музички фолклор обилује таквим јединицама речи и звука, кадрим да се пробију и „самопроизведу” у нашем духу, (чак) и онда кад бисмо их, разумски, радије одбацили као такве.

Синдроми меметике ће „прожети”
сваку од појава у политици, економији,
култури да се у њеним терминима
могу да изнесу бројни појмови:
демократије, традиције, обичаја, језика,
моде, рекламе, понашања, кухиње, бренда.

Случај је то и с тзв. тектоником, сложеним феноменом који је ујединио елементе звука, покрета и одевања, а који се, средином прошле деценије, из ноћних клубова с периферије Париза, „пробио” до доминантног облика забаве међу младима – следећи, управо, меметичке законитости: репродукције, експанзије и еволуције, које се овде и препознају. Јер бива тај облик касније „унапређен” доприносима (моћних) индустрија забаве, одевања, телефоније, у чему је и еволутивно обележје његово итд.

Збирно казавши, синдроми меметике ће „прожети” сваку од појава у политици, економији, култури да се у њеним терминима могу да изнесу бројни појмови: демократије, традиције, обичаја, језика, моде, рекламе, понашања, кухиње, бренда. На један довољно поуздан начин, онако као што је појам гена помогао биологији да се конституише као наука о живим организмима, једна еволуционистичка наука о култури била би заснована овога пута на појму мема.

Хеуристичким (научним) методама било би у овој области трагано за (потенцијално) оптималним исходима–решењима, следећи меметички процес еволуције, на начин укрштања и мутације, почев од могућих полазних решења. Служили би томе нарочити „меметички алгоритми”, по угледу на већ постојеће „генетске алгоритме” и тако даље., што није случајно, већ законито, а јер две сфере, природе и културе, владају истом (изоморфном) структуром.

Штавише, налази Паскал Жистел, оснивач „Франкофонског друштва за меметику”, оба подручја се прожимају, у смислу да меметичке промене могу да врше утицај на генетске, јер налази овај научник: „Природна генетска еволуција код човека је завршена. Хиљадама година већ, управо из културе нам долазе закони. Сви чиниоци природне селекције гена код људи, од избора партнера до целибата, броја деце или спречавања зачећа, под утицајем су кôдова из културе.”

Сократовски завет

Томе даје за право и Лука Кавали-Сфорца, генетичар и лингвиста, с Универзитета Станфорд, налазећи да у искуству заиста долази до повољнијих генетских спојева код особа које говоре истим језиком, него код оних који говоре различите језике. По томе би култура и уверљиво однела превласт над биологијом, меми над генима.

Лука Кавали-Сфорца (Википедија)

Ипак, десило се да је мем (барем) различито одређиван, па се и потврдио далеки сократовски завет да науке могу да остваре знање које је нужно, буду ли ваљано дефинисале појмове у основи. Јер нису уследили управо бројни и суштински увиди у феномене, као што се очекивало, то да у прегршту дарвинистичких појмова буде остварена она рељефна слика еволуције људских односа у култури – саздана (нова) теорија културе – па је 2005. године престао да излази часопис Јournal of Memetics, после чланка Бруса Едмонда, објављеног у њему.

Ту је он ген–мем аналогији пребацио, уз оскудност у интерпретацијама, и непоузданост у изводима, или у предвидљивости феномена, па су „разгрнута” разногласја (већ) око полазних појмова, попут: мем као информација, артефакт или лични избор и слично? Један оптимистички исход на том путу био би – и онда када меми нису опажљиви, нити мерљиви (засад) као менталне суштине – да би моћни хардвери и софтвери данас послужили разрешењу дилеме, имајући у виду, рецимо, да се и Дарвинова теорија еволуције истински потврдила тек сто година касније (после открића ДНК).

Нема сумње, пак, да би замисао меметике, све и да не приспе до целовитијег остварења, изнутра осветлила, барем, свеколике клишее, кôдове (културне, социјалне, идеолошке…), њих као (радије) контаминатора појединачних свести, не би ли извела јединку на пут (истинске) слободне одлуке.

А поготово, суштински доприносећи разумевању самог тог појма слободе: „подиже” ли се она из ничег, или је само лоше одабран назив за преголему сложеност меметичких учинака – у једном моменту, на једном месту, у једном бићу?

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар