Najspektakularnije poricanje vremena u esejistici je, svakako, epitomno Borhesovo; u kosmologiji Gedelovo; u umetničkoj prozi Lavkraftovo. Sva ona vuku korene od jednostavnog argumenta poznoantičkog filozofa Seksta Empirika koji je sugerisao da ništa ne postoji osim sadašnjosti, jer je prošlost već nestala, a budućnost još nije.
Prof. dr Milan Ćirković
Jubileji su obično prilika za podsećanje na prošlost, ali kada se radi o najstarijoj nauci – astronomiji – i srodnim astronomskim disciplinama (poput astronautike, astrohemije, astrobiologije, planetarnih nauka itd.), treba imati na umu da su one velikim delom orijentisane i ka budućnosti.
Ima li šta besmislenije od te
prozaične istine sa stanovišta
fundamentalne nauke, gde je sve
vremenski simetrično i gde kada
preokrenemo smer vremena sve
ostaje potpuno isto?
Mnoge nove i revolucionarne tehnologije – uključujući korišćenje optičkih instrumenata od strane Galileja (Galileo), čiji je jubilej obeležila Međunarodna godina astronomije 2009. – bile su prvi put primenjene u astronomskom kontekstu, a astronomske nauke su i prve među svim naukama čiji su rezultati u ovoj informatičkoj eri gotovo potpuno digitalizovani: još pre više od decenije ova grupa disciplina prešla je prag od 95 odsto svih informacija u celoj istoriji koje se mogu pronaći u digitalnom obliku na svetskoj informatičkoj mreži.
Uz prirodno globalne odlike predmeta istraživanja (svi astronomski fenomeni, uključujući i u našim krajevima zloglasno pomračenje Sunca, ovo su istinski globalnog karaktera jer je cela planeta zanemarivi delić čak i najbližeg kosmičkog okruženja) čini ključ okrenutosti ka budućnosti.
Vremenska simetrija
Prošlost nam se čini dostupna preko dokumenata i sećanja; o budućnosti u najboljem slučaju imamo nejasnu slutnju. Ima li šta besmislenije od te prozaične istine sa stanovišta fundamentalne nauke, gde je sve vremenski simetrično i gde kada preokrenemo smer vremena (zamenimo t sa – t u formulama koje opisuju zakone prirode) sve ostaje potpuno isto? Drugim rečima, budućnost bi morala biti isto onoliko fiksirana i „zatvorena” koliko i prošlost; i obrnuto – prošlost bi nužno trebalo da bude podjednako neizvesna i „otvorena” kao budućnost.
Sekst Empirik (Vikipedija)
Jedan izlaz leži u poricanju vremena, iskonskoj zabavi učenih ljudi. Najspektakularnije poricanje vremena u esejistici je svakako epitomno Borhesovo (Horhe Luis); u kosmologiji Gedelovo (Kurt); u umetničkoj prozi Lavkraftovo (Hauard Filips). Sva ona vuku korene od jednostavnog argumenta poznoantičkog filozofa Seksta Empirika koji je sugerisao da ništa ne postoji osim sadašnjosti, jer je prošlost već nestala, a budućnost još nije.
Zar nismo navikli da je predviđanje
nešto neizvesno i varljivo, u
najboljem slučaju povezano sa često
nepouzdanom vremenskom prognozom,
a u najgorem sa vračarama, vidovnjacima,
političarima i drugim prevarantima?
Samo jedan korak je od tog poricanja do stava koji obeležava nauku od Isaka Njutna naovamo, a to je da svi empirijski podaci koje sakupimo marljivim eksperimentalnim i posmatračkim radom pripadaju sadašnjosti, a do saznanja o prošlosti dolazimo retrodikcijom, na isti način kao što i do saznanja o budućnosti dolazimo predikcijom (za koji – odslikavajući vremensku asimetriju samog jezika! – imamo lepu reč predviđanje).
Čoveku na ulici koga bismo suočili sa ovim pogledom na stvari mogla bi se ideja da se nauka uglavnom bavi predviđanjem činiti u najmanju ruku čudnom, ako ne i nesuvislom. Zar nismo navikli da je predviđanje nešto neizvesno i varljivo, u najboljem slučaju povezano sa često nepouzdanom vremenskom prognozom, a u najgorem sa vračarama, vidovnjacima, političarima i drugim prevarantima?
Poperovo upozorenje
Tih se predrasuda, međutim, moramo otresti. Predviđanje je osnovni, svakodnevni posao gotovo svakog naučnika; predviđanje ishoda empirijskog rada (eksperimenta, arhivskog ili terenskog rada, ankete) je najsuštinskiji, centralni zadatak nauke, kako nas je učio veliki Karl Poper, verovatno najznačajniji filozof nauke 20. veka – jer kako drugačije znati da li su naša teorijska objašnjenja fenomena dobra, ako ne proverom njihovih predviđanja?
Velike revolucije u našem pogledu na svet koje je doneo razvitak astronomije (uključujući i Kopernikansku revoluciju, ali čak i mnogo prozaičnije stvari kao što je razvitak digitalnih kamera i fotoaparata na bazi CCD-a koji su dugo vremena bili ekskluzivno astronomska oprema!) uče nas da su posledice na prvi pogled apstraktnih i od konvencionalne „stvarnosti” udaljenih otkrića i koncepata često zapanjujuće kako po obimu tako i po nepredvidljivosti. Ali tom iskušenju se teško odupreti, posebno u sredini kakva je Srbija u kojoj i dalje preovlađuje opsednutost (uglavnom mitskom i nebuloznom) prošlošću i podozrenje prema budućnosti i gde treba još jako puno raditi da bi se razvila svest o proučavanju budućnosti (future studies) kao jednoj od ključnih tema savremenog sveta i 3. milenijuma.
Budući teleskopi koristiće gravitaciona sočiva (Vikipedija)
Stoga ovde predstavljam – nesumnjivo subjektivnu i nekompletnu! – listu nekih od velikih rezultata i pomaka koje možemo racionalno očekivati od astronomskih nauka u narednom veku, pre nego što 2109. obeležimo pola milenijuma od Galilejevog teleskopa u budućoj godini astronomije koja će se, nadamo se, proslavljati više ne samo na Zemlji, već i na drugim do tada kolonizovanim telima Sunčevog sistema.
Buduća postignuća, na empirijskom i na teorijskom planu, daće odgovor na neke od najdubljih zagonetki kojih smo danas svesni, ali će svakako već samim tim postaviti mnogobrojna nova pitanja, od kojih neka mogu biti i suštinskija i fascinantnija nego bilo šta od onoga o čemu danas raspravljamo. Ova suštinska nepredvidljivost, ironično, ima kako uznemirujuću, tako i očaravajuću stranu.
Sedam krupnih izazova
1. Otkriće slobodnog kiseonika u atmosferama planeta van našeg planetskog sistema. Postojanje hemijski neravnotežnih atmosfera sa značajnim procentom slobodnog kiseonika ukazaće nesumnjivo na prisustvo biosfere i to sačinjene od organizama sličnih primarnim proizvođačima, biljkama u zemaljskoj biosferi.
2. Pouzdana identifikacija zvezda (ili zvezdanih ostataka) prve generacije – onih koje pripadaju onome što se tehnički naziva populacijom III. Misterija nestanka najstarije generacije zvezda koje su stvorile prve hemijske elemente teže od litijuma, uključujući sve koji su neophodni za naše postojanje, jedna je od onih teških zagonetki koje zahtevaju mnogo kako posmatračkog, tako i teorijskog rada da bi se razrešile.
3. Uobličenje opšte teorije formiranja zvezda i planetskih sistema. Ideal zvezdanih astrofizičara se danas još čini teško dostižnim – izgradnja teorije koja će nam, polazeći od „prvih principa”, reći koliko će se i kojih tačno zvezda i planeta što kruže oko njih dobiti iz zadate količine međuzvezdanog gasa i prašine.
4. Objašnjenje porekla razlike u morfološkim tipovima galaksija. Zašto postoje spiralne i eliptične? U tri četvrti veka koliko je proteklo od slavne Hablove (Edvin) podele galaksija na ova dva tipa, dosta se spekulisalo o poreklu njihovih razlika, ali je precizan odgovor do danas još daleko.
5. Rešenje problema rejonizacije kosmosa. Novi astronomski uređaji, kao što je Svemirski teleskop „Džejms Veb”, omogućiće nam da vidimo prve izvore svetlosti u vaseljeni. Tada će, nadamo se, biti dobijen odgovor na pitanje koji su među tim prvim izvorima emitovali dovoljno jonizujućeg zračenja da izazovu ponovnu jonizaciju najvećeg dela svemira – međugalaktičkog prostora, za koji pouzdano znamo da je gotovo potpuno jonizovan.
6. Pronalaženje dokaza za postojanje multiverzuma. Da li je naš vidljivi univerzum samo sićušni delić znatno veće strukture koja predstavlja skup mnogo sličnih kosmoloških domena – multiverzum – kako to predviđaju mnoge fizičke, a i filozofske teorije današnjice. Sada ne vidimo način na koji bi se ova hipoteza mogla empirijski podržati ili opovrgnuti – ali to ne znači da se on neće pojaviti u decenijama koje slede!
7. Otkriće tragova inženjerske aktivnosti starijih vanzemaljskih civilizacija. „Velika tišina” svemira u pogledu svrsishodne aktivnosti vanzemaljskih inteligentnih bića je krajnje zagonetna… ukoliko je odista tišina! Alternativno, sasvim je moguće da tragovi astroinženjerstva jednostavno našim primitivnim posmatračkim uređajima još nisu pronađeni; u tom slučaju, svaka nova generacija teleskopa i detektora može biti u prilici da razreši dilemu koja leži u osnovi SETI projekata i o kojoj su razmišljali mnogi od najvećih umova čovečanstva, od Karla Fridriha Gausa, preko Nikole Tesle, do Karla Segana: Jesmo li sami?
