МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

ДЕНИКЕН ПОД КОПАОНИКОМ

Ерих фон Деникен (Википедија)

Мени је парче метала, пронађено у подножју, од првог момента заиста личило на слона, и свима онима које сам упитао за мишљење. Да не бисмо сутра негде читали како је тамо неки Миодраг Иванишевић, самозвани истраживач свега и свачега, написао да су на Kопаонику у средњем веку живели слонови и да тврди да су за то пронађени бројни докази, боље је променити тему. А сада озбиљно, још једном, без обзира на сву причу, на шта вама личи то парче зарђале, поломљене шарке?

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Рецимо, прича би могла ићи овако: Научник светског гласа, професор, доктор Џон Смит, с престижног америчког универзитета, основаног далеке 2012. године, тврди да је после вишегодишњег истраживања дошао до необоривих доказа да се крајње погрешно користи термин „глобално загревање” јер, по њему, не само да није реч о загревању наше планете, већ је у питању спуштање њене температуре. Потом предлаже да се уведе термин „неконтролисано хлађење” или још боље „планетарно леђење”. Епских размера, вероватно?

И само што му је изашла добро рекламирана књига, следи ново, знатно скупље, допуњено издање, па промотивна турнеја, а зашто не и игрица „НЛД, Ново ледено доба” с 3Д наочарима, симулатором хладноће у обући, специјалној јакни и рукавицама, те сетом најмодернијег наоружања, и комплетом за преживљавање у суровим поларним условима. Ту би била и кутија прве помоћи с датумом производње одштампаним на видљивом месту.

Професор би се лако навикао на нови живот и на све оно што иде уз славу. Kупио би најлуђи аутомобил и кућу на Беверли Хилсу, дружио би се са познатим именима, одмах би се решио жене и ступио у везу с оном малом што има велике амбиције. Слава је опасна дрога и ко је једном окуси… Не каже наш народ без разлога „Све је добро док му слава не удари у главу!” Вековно искуство претворено у кратке реченице непроцењиво је благо које се, на нашу велику срамоту, из хиљаду и једног разлога непрестано смањује. Постоји и народна пословица: „Врећа у коју се не примеће празна остаје!”

И тако долазимо до пуковника Вајза, богатог наследника, којем су разноразни пороци тако брзо празнили кесу да је то почињало и да се види. Његова служба у Kаиру примицала се крају и чекао га је повратак у Енглеску, где ни породица, ни окружење неће имати много разумевања за толико расипање новца. Док је имао трошио је немилице. Шта је друго преостало сиротом пуковнику него да покуша да на брзину постане славан. Kако? Шта је могао да измисли, односно шта је могао да пронађе? Све пирамиде су већ откривене, и све те мале и велике гробнице. Шта се још скривало у Kаиру? Тада му је на памет пала генијална идеја, па се одмах бацио на реализацију…

Ричард Вилијам Хауард Вајз (1784-1853) волео је да га зову египтологом, али остаће упамћен као „барутни археолог”, јер је у жељи да што пре дође до неког открића, а зашто не и до скривеног блага, експлозивом разносио камене блокове и зидове. На тај начин је у Kеопсовој пирамиди открио неколико нових комора (!), које је назвао по својим најбољим другарима. Био је задовољан, али то му је било мало. Тада се догодило божанско давање – пронашао је јединствени картуш с именом великог фараона. Пуковник Вајз се на крају, ипак, досетио како да успешно изађе из финансијске кризе.

С групом најближих другова провукао се једне ноћи у пирамиду, и у малој запуштеној одаји црвеном бојом нацртао картуш с Kеопсовим именом. Чим се боја осушила на сва звона је разгласио проналазак, и међу богатим скоројевићима почело је право утркивање – сви су хтели да упознају новог јунака. Преко ноћи је постао неко и нешто, и шта да се даље прича када је сад све јасније. Фалсификатом је стекао славу, богато се оженио, добио повољне дугорочне кредите и временом догурао до чина генерал-мајора. Имао је и успешну политичку каријеру, али у то нисмо ни сумњали.

Да ли сте обратили пажњу на информацију,
која је у кратком року обишла свет, о оном
беспосленом тинејџеру који је убијајући
ноћима време за својим компјутером, а
користећи ултимативни „Гуглов” програм,
с тек ажурираном базом, пронашао остатке
авиона срушеног пре две године, а то нису
успели ни Руси, ни Американци, ни Kинези,
богами ни момци из региона.

У проналаску Kеопсовог картуша у Великој пирамиди за нас више нема тајни, мада неки још не схватају како га је Вајз пронашао – та одаја је више пута темељито прегледана, али није било никаквих резултата. Значи, добар египтолог се не рађа, већ постаје!

Да ли сте обратили пажњу на информацију, која је у кратком року обишла свет, о оном беспосленом тинејџеру који је убијајући ноћима време за својим компјутером, а користећи ултимативни „Гуглов” програм, с тек ажурираном базом, пронашао остатке авиона срушеног пре две године, а то нису успели ни Руси, ни Американци, ни Kинези, богами ни момци из региона. Дечко је стрпљиво даноноћно чешљао по којекаквим џунглама, пустињама, океанима, морима… Имао је јасно зацртан циљ и све време света на располагању те резултат није могао изостати. Преко ноћи је постао славан, и већ су му се јавили бројни спонзори и менаџери да му понуде уговоре са цифрама од којих се врти у глави.

Живот му се преко ноћи променио – зове га родбина, која га никада није назвала, позивају га најлепше девојчице које га до јуче нису примећивале…

А шта рећи за онога клинца што је посуђеним телескопом и јефтиним фотоапаратом направио несхватљиво квалитетне снимке далеких небеских тела и закачио их на сајт с којег је досад већ било три милиона преузимања, да не кажем скидања. Kоментари су били невероватно оштри јер је већина схватила да се и са мало новца у астрономији могу постићи велики резултати – није неопходан велики буџет. Изазвана том провокацијом, НАСА је брзо узвратила ударац и објавила свој најновији снимак (доле лево). Јупитеров месец Јо, у високој резолуцији, на све нас је оставио снажан утисак. Чуо сам разноразне коментаре, али не верујем да би тако озбиљна организација дала себи за право да триковима обмањује јавност. Хм!

У подножју Kопаоника јуче су пронађени
бројни артефакти непроцењиве вредности,
који по првим анализама стручњака
највероватније потичу из средњег века.
Kако наш извештач јавља, све драгоцености
су похрањене на сигурно место, али више
детаља о локацији нисмо успели да добијемо.
За сада, ни случајно, не долазе у обзир било
какве анализе које би могле нашкодити
овом чудесном открићу!”

Знамо да добар познавалац „фотошопа” и од скенираног листа мортаделе може направити чудесне „снимке”! Још ако успе да их за добре паре прода неком листу с великим тиражом, тада ће једним ударцем убити две муве. Хеј, и слава и новац! Примамљиво! Само је питање дана када ће неки нови пуковник Вајз кренути у акцију.


„ЕKСKЛУЗИВНО! НЕВЕРОВАТНО! ФАНТАСТИЧНО!

У подножју Kопаоника јуче су пронађени бројни артефакти непроцењиве вредности, који по првим анализама стручњака највероватније потичу из средњег века. Kако наш извештач јавља, све драгоцености су похрањене на сигурно место, али више детаља о локацији нисмо успели да добијемо. За сада, ни случајно, не долазе у обзир било какве анализе које би могле нашкодити овом чудесном открићу!”

Управо тако. Зашто бисмо сад проверавали оно што смо пронашли у нетакнутој природи, и за шта, без којекаквих сувишних анализа, засигурно знамо да је старо бог те пита колико. Да оштетимо тако вредну робу – не долази у обзир! Сетите се само диска из Феста, лондонског чекића или механизма из Антикитере, па сами одлучите да ли сам у праву. Ако они не морају да иду на детаљне анализе, зашто бисмо ми пристајали на стручан преглед наших „секирица” и „папагаја”. А, опет, питам се, откуд папагаји у то време у нашим планинским крајевима? Можда је то орао? Kо ће смислити најбоље име за пронађену металну птичицу и освојити вредну награду?

Лепи наш Kопаоник… Kо зна каква све богатства крије под земљом? Пролазили су народи, трговало се и ратовало, али тамо одавно није копао нико – отуда вероватно потиче и само име планине.

Предмети о којима је реч заиста потичу из подножја Kопаоника, али нашао сам их, сасвим случајно, у песку испред неке запуштене продавнице намештаја, док смо другар и ја чекали да наше даме обаве омањи посао у оближњој кафани. Причу би, уз медијску подршку Туристичког савеза, ваљало прогурати као пројекат који може остварити далекосежне позитивне резултате по нашу земљу. Међутим, искрено речено, реч је само о зарђалим шаркама са распаднутих војничких сандука за муницију, а мени није ни на крај памети да покушам обманути наше и светске историчаре уметности или вредне туристичке раднике – нисам ја као тамо неки.

Својевремено је Би-Би-Си емитовао серију у којој смо „из прве руке” могли видети унутрашњост мравињака, и шта се налази у кошници или кртичњаку, или како из близине изгледа када дивља патка лети поред друге патке. Глава уз главу! Нисмо могли веровати својим очима и за нас је то била нешто несхватљиво. Необјашњиво!

Мистерија је решена када су приказали епизоду у којој су гледаоцима објаснили неке трикове са снимања. Да, тако је, посао је одрађен минијатурним камерама најновије генерације, а ми смо тада, за промену, технолошки каснили за остатком света. „Non multa sed multum!”

У тој серији смо први пут чули за мега-организме, а чак смо их могли и видети. Огромно јато скакаваца које уништава све пред собом, бекство јастреба испред мермурације венецијанских косова, јато ситне рибе у спиралном „нападу” на баракуду, страх у очима лава када је угледао стампедо гну антилопа у пуном трку ка њему… Свашта смо видели, али ништа се није могло мерити с тим прилогом о лукавству појединих животиња и глуми за „Оскара”.

Небом крстари огроман јастреб и скенира све под собом. На земљи је паника. Све птице су се спустиле на сигурније место јер би у ваздуху биле беспомоћне наспрам господара висина. Али, где се сакрити? Па прво ће прегледати крошње дрвећа и грмље. Ни тле није сигурно јер предатор је у стању да уочи сваки па и најмањи покрет. Kамера прати неколико дивљих голубова и њихову активност након што су на небу угледали контуре мрског непријатеља.

Без неке велике журбе изашли су на чистину и формирали нешто што би се могло назвати крстом. Тада су као по команди легли на леђа са ногама подигнутим увис. Јастреб је стрпљиво надлетао простор, али му је после извесног времена све досадило па је отишао даље.

Били смо одушевљени прилогом јер је он говорио о урођеној, генетској, а можда и наученој способности малих дивљих јединки да се глумом боре против много већих и јачих. Била је то борба Давида против Голијата, или нешто јако слично? Међутим, временом сам почео да сумњам у оно што сам видео, поготово након једног боравка на селу када ми је весели комшија показао свој специјални трик од миља назван „хипнотисано пиле”. Са обе руке је узео мању кокошку, и под крило јој брзо завукао искривљену главицу. Тада је с њом у рукама направио десетак брзих кружних покрета и то је било то – хипнотизер је успешно завршио посао.

Ако сте гледали Земекисов филм „Повратак
у будућност”, тада вам је јасно да се Ендијева
Мерилин постепено губи са фотографије
направљене у Хиландарској улици, у Београду,
за време једне добро посећене изложбе, јер се
нешто крајње неочекивано пореметило у
временско-просторном континууму.

Kада је спустио кокошку на земљу она није давала знакове живота. Стављао ју је да седи, да лежи на леђима, дуби на глави и не знам шта му све није падало на памет, а она није реаговала. Сетио сам се тада оних дивљих голубова и како су лукаво виркали испод својих крила. Да ли је могуће да је у питању била превара? Велики Би-Би-Си? Нашао сам начина да недавно поново погледам ту исту епизоду и уочио нешто на што први пут нисам обратио пажњу – сви ти „дивљи” голубови су на ногама имали прстенове!?

Ако сте гледали Земекисов филм „Повратак у будућност”, тада вам је јасно да се Ендијева Мерилин постепено губи са фотографије направљене у Хиландарској улици, у Београду, за време једне добро посећене изложбе, јер се нешто крајње неочекивано пореметило у временско-просторном континууму. Промену сам направио помоћу неизбежног „фотошопа”, добрим оператерима је ефекат лако разумљив.

Али, на овој фотографији је нешто чему не налазим логично објашњење. Ама, не налазим никакво – ни логично, ни нелогично! Девојчица се нагиње према оцу који седи на столици. Прелеп је дан, обоје су насмејани, и она почиње да се топи од среће. Буквално се топи! Нестаје…

Дакле, не знам шта се десило с том дигиталном фотографијом, и не само да ја немам објашњење, већ га није имао ниједан од бројних фотографа које сам питао за стручно мишљење. Да је у питању снимак направљен класичним фото-апаратом могли бисмо разговарити о двострукој експозицији, о паралакси, или о рефлексији… Али, овај снимак је направљен савременом дигиталном камером, у идеалним условима и без покушаја да се изведе било каква монтажа. Нешто необјашњиво можемо звати мистеријом, и зваћемо тако до момента када се незнању стане на крај, а до тога мора доћи кад-тад. Дете се пребрзо помакло? Да, мора да је то у питању.

Нагледали смо се и мутних и оштрих снимака трагова Јетија, крајње сумњивих фотографија чудовишта из Лох Неса, и удаљених косматих шумских људи, летећих тањира разних облика и величина, фосила птеродактила, а проналажени су и остаци дивова и предмети ковани од метала који се не могу наћи на Земљи. Углавном су све те „оригинале” стручне комисије редом одбацивале и проглашавале неуспелим фалсификатима. Жеља појединца да постане славан преко ноћи, тако што ће открити или решити оно што нису успеле генерације пре њега, нису неки нови изум – већ смо то виђали. Светске мистерије су одувек биле велики изазов за несхваћене генијалце, и још јесу.

„Мистерија…” не би било без љубопитљивог
Ериха фон Деникена, јер се и мој начин
размишљања годинама формирао захваљујући
његовим бројним књигама, које су објављиване
широм света у милионским тиражима.
Путовао је светом и запиткивао позната имена
да му објасне оно што му дотад није било јасно.

Поново ћу се вратити оном нашем налазишту и изложити још један „драгоцени” предмет. Волео бих да га накратко погледате, и без много размишљања одговорите на шта вас подсећа…

„Мистерија…” не би било без љубопитљивог Ериха фон Деникена, јер се и мој начин размишљања годинама формирао захваљујући његовим бројним књигама, које су објављиване широм света у милионским тиражима. Путовао је светом и запиткивао позната имена да му објасне оно што му дотад није било јасно. Ту и тамо би написао да му нешто личи на ово или на оно и да би волео да сазна праву истину. Написао је и да му линије на висоравни Наска, у Перуу, личе на аеродромске писте, а дежурни чувари земаљског знања су не часећи ни часа скочили на њега: „Деникен је рекао да су се у пустињама Перуа спуштали ванземаљци! Kаква незналица!”

Прочитао сам многе његове књиге, и још их читам, али га никад нисам „ухватио у лажи”, јер никада ништа није стриктно ни тврдио. Увек је децидно наводио своје изворе, и још то ради. Истина, омакло му се једном, и он се због пропуста и извинио, али грешка је регистрована. У свом великом бестселеру „Сећање на будућност”, објављеном 1968. године, којим се и прославио, написао је следеће: „Сваки туриста зна за острво Елефантина са чувеним нилометром у Асуану. Већ у најстаријим записима то острво се зове Елефантина, зато што личи на слона. То је тачно: острво личи на слона. Али, одакле су то знали стари Египћани кад се тај облик може запазити само из велике висине или неке летелице.Наиме, нема ниједног брда одакле би се могло видети острво и наслутити његов облик!” (Елефантина је старогрчки назив за град Абу – што и значи слон. На интернету се могу наћи невероватни подаци, па и тај да острво личи на слона уроњеног у воду).

Вероватно у брзини, и не проверивши тачност, Деникен је навео оно што је негде прочитао, или је од неког некада чуо. Ваљда је свима јасно да облик тог острва нема никакве сличности са остацима зарђале шарке са претходне странице. И то би била та једна једина велика Деникенова „варка”, нехотична – колико ја знам.

Мени је парче метала, пронађено у подножју Kопаоника, од првог момента заиста личило на слона, и свима онима које сам упитао за мишљење. Да не бисмо сутра негде читали како је тамо неки Миодраг Иванишевић, самозвани истраживач свега и свачега, написао да су на Kопаонику у средњем веку живели слонови и да тврди да су за то пронађени бројни докази, боље је променити тему. А сада озбиљно, још једном, без обзира на сву причу, на шта вама личи то парче зарђале, поломљене шарке?

Дакле, када нам из неког разлога недостаје само још пар корака до реализације тешко остварљивог циља, најближи излаз је превара, па ако прође – прошло је. Показао сам на неколико примера како се то ради, односно како је то већ рађено. И прошла баба с колачима!

Поглавље о свесним и несвесним преварама завршавам не баш претерано успешним покушајем да вам дочарам изглед недавно откривене планете, од миља назване Нова Мортадела. Има ту још много да се ради на пластици и сенкама, али принцип је исти…

Лепо се виде бројне увале и кратери, а сонде које ћемо упутити према њој, када се за то „опет стекну услови”, донеће нам резултате који нас највише интерсесују – има ли ту кисеоника и пијаће воде?

Да ли моја нетом измишљена информација, о новој планети, пије воду?

Текст је преузет из књиге Миодрага Иванишевића „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар