ЕКОСОФИЈА

ДРАГОЦЕНА ТЕЧНОСТ

Све мање за пиће (Википедија)

Све мање за пиће (Википедија)

Предвиђа се да ће у наредних 20 година количина пијаће воде бити смањена за трећину. Без ње нема квалитетног и достојанственог живота. А како је у Србији?

Један од најзначајнијих природних ресурса, који је уједно и кључни фактор људског здравља и очувања екосистема ‒ јесте вода. И мада декларативно свако људско биће има право на количину и квалитет воде који задовољавају његове основне потребе, стварност је, ипак, другачија, јер сваки четврти човек на планети нема довољно воде, а сваки други нема адекватне санитарије.

Воде за пиће је све мање, а човечанство је све бројније и захтевније. Иако три четвртине Земљине површине чини вода, преовлађује слана вода океана и мора, која чини чак 97 одсто воде на планети. И поред тога што је слану воду могуће прерадити до питке воде, то је још врло скуп поступак који није применљив за велику популацију.

За производњу једног килограма
хартије утроши 1.000 литара воде,
за производњу једног литра нафте
18.000 литара воде, за један килограм
гуме 3.500 литара воде.

Од преостала три процента слатке воде две трећине су заробљене у леду, док свега један одсто гради водотоке, језера и подземне издани, а део је присутан и у атмосфери кроз циклус кружења воде у природи.

Сеча шума угрожава

Услед глобалног отопљавања долази до топљења глечера и других залеђених залиха слатке воде. Још у периоду од 1850. до 1980. године, када се јављају значајније емисије угљен-диоксида, што је последица људских делатности, ледници на Алпима су преполовљени. Данас је та појава још израженија. Само на европском континенту на осам од девет области под ледницима забележено је драстично смањење леденог слоја.

Истовремено, на планети је све више региона са мање падавина, где земљиште губи плодност и шире се пустињске површине. Од почетка 20. века пустиња у Африци напредовала је око 250 километара према југу.

И сеча шума угрожава водоизворишта, доводи до ерозије земљишта, стварања бујица и клизишта. Баласт течног и чврстог отпада додатно угрожава водне ресурсе на Земљи. Сваког дана око шест милиона тона отпада баца се у реке, језера и остале водене токове. Сваки отпад пре или касније продире до подземних изворишта вода и загађује их.

„Ми сечемо шуме, просипамо минерална уља и друге отпадне материје, чак и читаве цистерне отпадних вода и муља просипамо у зони водоизворишта. Због тога се многи разболе, мада то нико не доводи у везу, не испитује”, каже хидрогеолог Бранислав Божовић.

Тражња за квалитетном пијаћом водом зато расте. Некада је било могуће обезбедити квалитетну воду у котлинама река, а данас је то све ређе и вода се све више црпи са планина, тамо где нема индустрије и других загађивача.

У свету расте страх да воде неће бити довољно јер се она не користи само за пиће, хигијену и друге кућне потребе већ и у производњи хране, индустрији и другим делатностима које је троше све више. Тако се за производњу једног килограма хартије утроши 1.000 литара воде, за производњу једног литра нафте 18.000 литара воде, за један килограм гуме 3.500 литара воде.

Мрачна предвиђања

Предвиђања УН су мрачна. У наредних 20 година просечна количина воде којом ће људи располагати биће мања за трећину. Две трећине света ће до 2025. живети у земљама које ће бити суочене са озбиљном несташицом воде. Само на северу Кине, где живи нешто мање од пола милијарде људи, земљиште губи влагу брзином од 1.520 литара воде годишње, због чега се предвиђа да ће за десетак година у том делу света владати жеђ.

Слична судбина очекује југ Азије, Блиски исток, поједина афричка подручја. У региону југоисточне Европе такође се очекује смањење падавина, што ће се негативно одразити на пољопривреду и екосистеме.

Европљани по становнику троше
између 110 и 200 литара воде дневно,
Јапанци 260, а Американци 600 литара.

Србија не може да се уљуљкује податком да има довољно воде и да расипа, поготово кад се има у виду да климатске промене ни нас неће заобићи. Ко буде имао мањак воде имаће и проблем у обезбеђењу довољних количина хране. „Србија са својим водним ресурсима не спада у сиромашне земље, али није ни богата водом”, сматра Бранислав Божовић.

У пољопривредној производњи и индустрији хране троше се велике количине воде. Скоро 70 одсто питке воде одлази на производњу хране. Наводњавање чини 40 одсто трошкова у пољопривреди. Зато је императив тих привредних делатности: штедња воде. Пољопривредни сектор мора да преузме одлучујући корак да би се смањиле погубне последице по животну средину. Економичан и уједно најподеснији начин заливања који погодује пољопривредним културама јесте систем кап по кап. На тај начин се са мање воде постиже много.

„Данас воћњаци по принципу кап по кап у Израелу, који иначе кубури с водом, дају више воћа и по количини и по квалитету него наши воћњаци. Баш зато што ми или уопште не заливамо или претерано заливамо”, објашњава Бранислав Божовић.

У крајевима где људи морају да пешаче и тегле воду до куће троши се до десет литара воде дневно. Само коришћењем водокотлића у просечном градском домаћинству потроши се пет пута више ‒ 50 литара воде на дан. Европљани по становнику троше између 110 и 200 литара воде дневно, Јапанци 260, а Американци 600 литара.

„Не бисмо смели да расипамо воду. Морамо да је чувамо, а то значи да морамо да бринемо о простору, јер је простор основни ресурс и у њему се све дешаваˮ, сматра Божовић.

Да би подмирио своје потребе за питком водом, кувањем и прањем, човеку је довољно између 150 и 175 литара воде дневно. Ми се у Србији понашамо расипнички и трошимо знатно више. Зато нас водоводи који нас снабдевају водом упозоравају да се сетимо да је пут сваке капи од изворишта до славине дуг, напоран и веома скуп.

(Александра Божовић, РТС)

Загађења на селу

Вода у селима загађује се нитритима и фосфатима из вештачких ђубрива, као и пестицидима и хербицидима, тако да нема никакве гаранције да је вода ван индустријских и урбаних средина здравствено безбедна.

У селима која немају канализацију, већ пољске клозете или WC-е без непропусних септичких јама, долази до микробиолошког загађења подземних вода, а тиме и бунара, као и површинских вода са којих се сеоско становништво снабдева пијаћом водом. Та загађена вода за пиће користи се и за припрему намирница и њеном штетном деловању изложена су и деца. Што је најгоре, сеоско становништво уопште није свесно тог ризика по здравље.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар