EKOSOFIJA

DRAGOCENA TEČNOST

Sve manje za piće (Vikipedija)

Sve manje za piće (Vikipedija)

Predviđa se da će u narednih 20 godina količina pijaće vode biti smanjena za trećinu. Bez nje nema kvalitetnog i dostojanstvenog života. A kako je u Srbiji?

Jedan od najznačajnijih prirodnih resursa, koji je ujedno i ključni faktor ljudskog zdravlja i očuvanja ekosistema ‒ jeste voda. I mada deklarativno svako ljudsko biće ima pravo na količinu i kvalitet vode koji zadovoljavaju njegove osnovne potrebe, stvarnost je, ipak, drugačija, jer svaki četvrti čovek na planeti nema dovoljno vode, a svaki drugi nema adekvatne sanitarije.

Vode za piće je sve manje, a čovečanstvo je sve brojnije i zahtevnije. Iako tri četvrtine Zemljine površine čini voda, preovlađuje slana voda okeana i mora, koja čini čak 97 odsto vode na planeti. I pored toga što je slanu vodu moguće preraditi do pitke vode, to je još vrlo skup postupak koji nije primenljiv za veliku populaciju.

Za proizvodnju jednog kilograma
hartije utroši 1.000 litara vode,
za proizvodnju jednog litra nafte
18.000 litara vode, za jedan kilogram
gume 3.500 litara vode.

Od preostala tri procenta slatke vode dve trećine su zarobljene u ledu, dok svega jedan odsto gradi vodotoke, jezera i podzemne izdani, a deo je prisutan i u atmosferi kroz ciklus kruženja vode u prirodi.

Seča šuma ugrožava

Usled globalnog otopljavanja dolazi do topljenja glečera i drugih zaleđenih zaliha slatke vode. Još u periodu od 1850. do 1980. godine, kada se javljaju značajnije emisije ugljen-dioksida, što je posledica ljudskih delatnosti, lednici na Alpima su prepolovljeni. Danas je ta pojava još izraženija. Samo na evropskom kontinentu na osam od devet oblasti pod lednicima zabeleženo je drastično smanjenje ledenog sloja.

Istovremeno, na planeti je sve više regiona sa manje padavina, gde zemljište gubi plodnost i šire se pustinjske površine. Od početka 20. veka pustinja u Africi napredovala je oko 250 kilometara prema jugu.

I seča šuma ugrožava vodoizvorišta, dovodi do erozije zemljišta, stvaranja bujica i klizišta. Balast tečnog i čvrstog otpada dodatno ugrožava vodne resurse na Zemlji. Svakog dana oko šest miliona tona otpada baca se u reke, jezera i ostale vodene tokove. Svaki otpad pre ili kasnije prodire do podzemnih izvorišta voda i zagađuje ih.

„Mi sečemo šume, prosipamo mineralna ulja i druge otpadne materije, čak i čitave cisterne otpadnih voda i mulja prosipamo u zoni vodoizvorišta. Zbog toga se mnogi razbole, mada to niko ne dovodi u vezu, ne ispituje”, kaže hidrogeolog Branislav Božović.

Tražnja za kvalitetnom pijaćom vodom zato raste. Nekada je bilo moguće obezbediti kvalitetnu vodu u kotlinama reka, a danas je to sve ređe i voda se sve više crpi sa planina, tamo gde nema industrije i drugih zagađivača.

U svetu raste strah da vode neće biti dovoljno jer se ona ne koristi samo za piće, higijenu i druge kućne potrebe već i u proizvodnji hrane, industriji i drugim delatnostima koje je troše sve više. Tako se za proizvodnju jednog kilograma hartije utroši 1.000 litara vode, za proizvodnju jednog litra nafte 18.000 litara vode, za jedan kilogram gume 3.500 litara vode.

Mračna predviđanja

Predviđanja UN su mračna. U narednih 20 godina prosečna količina vode kojom će ljudi raspolagati biće manja za trećinu. Dve trećine sveta će do 2025. živeti u zemljama koje će biti suočene sa ozbiljnom nestašicom vode. Samo na severu Kine, gde živi nešto manje od pola milijarde ljudi, zemljište gubi vlagu brzinom od 1.520 litara vode godišnje, zbog čega se predviđa da će za desetak godina u tom delu sveta vladati žeđ.

Slična sudbina očekuje jug Azije, Bliski istok, pojedina afrička područja. U regionu jugoistočne Evrope takođe se očekuje smanjenje padavina, što će se negativno odraziti na poljoprivredu i ekosisteme.

Evropljani po stanovniku troše
između 110 i 200 litara vode dnevno,
Japanci 260, a Amerikanci 600 litara.

Srbija ne može da se uljuljkuje podatkom da ima dovoljno vode i da rasipa, pogotovo kad se ima u vidu da klimatske promene ni nas neće zaobići. Ko bude imao manjak vode imaće i problem u obezbeđenju dovoljnih količina hrane. „Srbija sa svojim vodnim resursima ne spada u siromašne zemlje, ali nije ni bogata vodom”, smatra Branislav Božović.

U poljoprivrednoj proizvodnji i industriji hrane troše se velike količine vode. Skoro 70 odsto pitke vode odlazi na proizvodnju hrane. Navodnjavanje čini 40 odsto troškova u poljoprivredi. Zato je imperativ tih privrednih delatnosti: štednja vode. Poljoprivredni sektor mora da preuzme odlučujući korak da bi se smanjile pogubne posledice po životnu sredinu. Ekonomičan i ujedno najpodesniji način zalivanja koji pogoduje poljoprivrednim kulturama jeste sistem kap po kap. Na taj način se sa manje vode postiže mnogo.

„Danas voćnjaci po principu kap po kap u Izraelu, koji inače kuburi s vodom, daju više voća i po količini i po kvalitetu nego naši voćnjaci. Baš zato što mi ili uopšte ne zalivamo ili preterano zalivamo”, objašnjava Branislav Božović.

U krajevima gde ljudi moraju da pešače i tegle vodu do kuće troši se do deset litara vode dnevno. Samo korišćenjem vodokotlića u prosečnom gradskom domaćinstvu potroši se pet puta više ‒ 50 litara vode na dan. Evropljani po stanovniku troše između 110 i 200 litara vode dnevno, Japanci 260, a Amerikanci 600 litara.

„Ne bismo smeli da rasipamo vodu. Moramo da je čuvamo, a to znači da moramo da brinemo o prostoru, jer je prostor osnovni resurs i u njemu se sve dešavaˮ, smatra Božović.

Da bi podmirio svoje potrebe za pitkom vodom, kuvanjem i pranjem, čoveku je dovoljno između 150 i 175 litara vode dnevno. Mi se u Srbiji ponašamo rasipnički i trošimo znatno više. Zato nas vodovodi koji nas snabdevaju vodom upozoravaju da se setimo da je put svake kapi od izvorišta do slavine dug, naporan i veoma skup.

(Aleksandra Božović, RTS)

Zagađenja na selu

Voda u selima zagađuje se nitritima i fosfatima iz veštačkih đubriva, kao i pesticidima i herbicidima, tako da nema nikakve garancije da je voda van industrijskih i urbanih sredina zdravstveno bezbedna.

U selima koja nemaju kanalizaciju, već poljske klozete ili WC-e bez nepropusnih septičkih jama, dolazi do mikrobiološkog zagađenja podzemnih voda, a time i bunara, kao i površinskih voda sa kojih se seosko stanovništvo snabdeva pijaćom vodom. Ta zagađena voda za piće koristi se i za pripremu namirnica i njenom štetnom delovanju izložena su i deca. Što je najgore, seosko stanovništvo uopšte nije svesno tog rizika po zdravlje.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar