Većina velikih članica EU (Britanija, Poljska, Italija, Španija) učestvovala je u operaciji takozvanog oslobađanja Iraka, koja je proizvela oko pola miliona žrtava, destabilizovala Bliski istok i dovela do stvaranja ISIS-a.
Prof. dr Branko Milanović
Evropska unija je rat između svojih članica učinila praktično nezamislivim i zato joj se divimo. To nije mali uspeh za kontinent koji je poslednjih dve hiljade godina proveo u manje-više neprekidnom ratnom stanju.
Ne samo da ne možemo da zamislimo da uobičajeni akteri iz 19. i 20. veka, kao što su Francuska i Nemačka, ponovo zarate, nego isto važi i za manje poznate animozitete koji su periodično dovodili do krvavih obračuna: između Poljske i Nemačke, Mađarske i Rumunije, Grčke i Bugarske. Nezamisliva je i mogućnost da Britanija i Španija upriliče nekakvu reprizu Foklandskog/Malvinskog rata povodom Gibraltara.
Ali unutrašnja geopolitička stabilnost, bar u poslednje dve decenije, nije bila praćena spoljnom geopolitičkom stabilnošću na granicama unije. Većina velikih članica EU (Britanija, Poljska, Italija, Španija) učestvovala je u operaciji takozvanog oslobađanja Iraka, koja je proizvela oko pola miliona žrtava, destabilizovala Bliski istok i dovela do stvaranja ISIS-a.
Beskrajno čekanje i rastezanje pregovora
o 35 poglavlja koja se moraju usaglasiti
između zemlje kandidata i svake od 28
(uskoro možda 27) zemalja članica
izaziva frustracije i na Balkanu.
Kao da iz ovog fijaska nisu ništa naučile, Francuska i Italija su ubrzo pokrenule još jednu akciju za smenu režima, ovoga puta u Libiji. Intervencija se završila anarhijom, novim građanskim ratom, uspostavljanjem dve sukobljene vlade i višegodišnjom blokadom Saveta bezbednosti – jer je jasno da Kina i Rusija u doglednoj budućnosti neće dozvoliti novu zapadnu vojnu intervenciju.
Ratovi koji se vode duž zamišljenog luka koji povezuje Libiju i Avganistan, a u kojima je EU bila učesnik, u znatnoj meri su doprineli velikom pokretu izbeglica koji je počeo pre nekoliko godina i traje do danas. (Kao što sam već pisao, glavni uzrok migracija je ogromna razlika u dohotku između Evrope sa jedne i Afrike i „proširenog Bliskog istoka“ sa druge strane. Ali ratovi izazivaju nagle skokove u prilivu izbeglica).
Još jedan primer izazivanja nestabilnosti je Ukrajina, gde je vlada Viktora Janukoviča srušena 2014. protestima koji su ličili na državni udar, a koje je EU podržala samo zbog odlaganja potpisivanja sporazuma Ukrajine sa EU. Nema sumnje da bi neka alternativna istorija u kojoj su sporazumi između Ukrajine i EU na kraju ipak potpisani, u kojoj nema rata u istočnoj Ukrajini, a Krim je i dalje njen deo, bila neuporedivo bolje rešenje od sadašnje situacije koja preti da preraste u rat širih razmera.
Konačno, razmotrimo Tursku, koja je sporazum o Evropskoj ekonomskoj zajednici potpisala još 1963, što znači da je u EU čekaonici provela više od pola veka. Prve godine vladavine Redžepa Tajipa Erdogana bile su obeležene proevropskim politikama, željom da se uspostavi „islamska demokratija“, po modelu hrišćanskih demokratija u Italiji i Nemačkoj, kao i civilna kontrola nad vojskom. Međutim, shvativši da zbog veličine, a verovatno i dominantne religije, Turska nikada neće biti priznata kao deo Evrope, Erdogan se predomislio i pošao u suprotnom smeru – a izgledi da se vrati svojim izvornim proevroposkim stavovima su zanemarljivi.
Beskrajno čekanje i rastezanje pregovora o 35 poglavlja koja se moraju usaglasiti između zemlje kandidata i svake od 28 (uskoro možda 27) zemalja članica izaziva frustracije i na Balkanu. Davno je prošlo vreme kada je Grčka mogla postati članica posle samo nekoliko meseci pregovora (možda ni toliko) i postizanja sporazuma sa francuskim predsednikom Valerijem Žiskarom d’Estenom i nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom. Evropski blef – jer EU zapravo nema ni štap ni šargarepu – dugo skrivan iza vela pregovora o pristupanju, nedavno je raskrinkalo kosovsko rukovodstvo započevši trgovinski rat sa Srbijom. EU „izražava žaljenje“, ali na to niko ne obraća pažnju. Ne tako davno, ni Kosovu ni bilo kojoj balkanskoj zemlji ne bi palo na pamet da tako otvoreno prkosi Evropi.
Sve to znači da je Evropi potrebna promišljenija spoljna politika kada su u pitanju odnosi sa susedima. Ima naznaka da ona napreduje u tom pravcu, ali to čini sporo i uz mnogo oklevanja. Prvo, potreban je multilateralni sporazum sa Afrikom da bi se regulisala migracija sa kontinenta sa najnižim dohotkom i najvećim rastom broja stanovnika. Evropljani moraju uložiti mnogo više, ne u konferencije već u opipljive stvari. Umesto što kukaju na kineski „Jedan pojas jedan put“, Evropljani treba da ga oponašaju i ulože novac u sticanje prijatelja u Africi ako zaista žele da uspostave protivtežu kineskom političkom uticaju. Sličan skup proaktivnih politika potreban je i u okviru mediteranske inicijative, dok bi vojne opcije u regionu morale biti isključene, kao što je već učinjeno unutar unije.
Što se tiče potencijalnih novih članica, kao što su zemlje Balkana ili zapadne republike nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, beskrajne pregovore treba da zameni ili ponuda posebnog statusa pridruženosti bez obećanja punog članstva ili jasniji i vremenski ograničen pregovarački proces koji vodi do punog članstva. Obe opcije omogućuju bolje upravljanje očekivanjima i sprečavaju gomilanje nezadovoljstva i frustracija.
Najveći izazov su odnosi sa Turskom. EU nema nikakav plan za Tursku posle Erdogana; takođe, nema šta da ponudi turskoj sekularnoj opoziciji, jer ni sama nije sigurna da li želi Tursku u Evropi ili ne. Verujem da je očigledno da bi Turska sa svojim ekonomskim potencijalom i uticajem koji ima na Bliskom istoku bila dragocen ekonomski i strateški saveznik. Takva Turska bi se takođe drugačije ponašala u Siriji i Anadoliji, jer bi imala interes da poštuje evropska pravila.
Ukratko, ovo preispitivanje odnosa EU prema susedima upućuje na tri stvari koje treba preduzeti: značajno povećanje ekonomske pomoći Africi, ukidanje podrške ratovima i projektima za rušenje režima i, konačno, znatno jasnija pravila i definisani rokovi za pregovore o članstvu.
(Izvor Novi Standard)
