Ne rađamo se s „praznom tablom” u glavi (tabula rasa), kao je verovao filozof Džon Lok, u sinapsama kôdirano je „sve što je osoba mislila i doživela”, ističe čuveni svetski neurobiolog Dik Svab. Kako se Vatikanu potkrao ženski papa, ako je to tačno?
Vudi Alen se nimalo ne dvoumi: „Moj mozak? To mi je drugi omiljeni organ”. Prvi ne pominje. Može li se ova želatinasta tvar u svačijoj lobanji (teži kilo i po) prepoznati po nečijem hodu?
Svakako, i to nema veze sa sokakom, ni sa korakom iz pevušenja zaljubljenih. Oboleli od autizma su nespretni i „imaju stereotipne pokrete poput lepršanja rukama ili hodanja na prstima”. Ukoliko neko gazi celim stopalima, kao nenadmašni Čarli Čaplin, izvesno je u detinjstvu vežbao balet.
„Autizam se tek skoro posmatra kao razvojni poremećaj mozga koji svoje temelje ima već u materici”, piše prof. dr Dik Svab, jedan od najpoznatijih svetskih neurobiologa, u očaravajućoj knjizi „Naš mozak – to smo mi” (izdavač „Plato”). Nekada su za ovo teško obolenje optuživali „ledenu majku” koja se samo jednom otkravila – u času začeća budućeg deteta. Očevi su izostavljeni.
Sećanja iz materice
Koliko ste puta ugledali pijanca koji raširenih nogu baulja, i osudili ga? S razlogom: alkohol, droga, duvan, čak i oskudna ishrana trudnih žena u gladnim godinama, uzrokuju sijaset lakših poremećaja i teških oštećenja potonjeg poroda.
Da li ste bar jednom pogrešili? Jeste: i ljudi sa oštećenim malim mozgom, u kojem je načičkano 80 odsto od sto milijardi nervnih ćelija u glavi, slično gegaju.
„Na svet dolazimo s mozgom
koji su naše genetske
predispozicije i razvoj u
materici učinili jedinstvenim”.
Stranicu po stranicu vrsni holandski naučnik raspreda najvažniju i najgolicaviju priču našeg života – priču našeg mozga. Na videlo izranjaju malo znane i neznane činjenice i objašnjenja, barem nama neupućenima u neurološke zagonetke.
Ređaju se podrobni opisi lakših poremećaja i teških oštećenja s korenom u lobanji – od gojaznosti, koju u SAD slikovito zovu „geganje farmerki”, do Alchajmerove bolesti, čiji je ishod zakržljali mozak nalik orahu i nepokretno ležanje u postelji poput ploda u majčinoj utrobi.
„Na svet dolazimo s mozgom koji su naše genetske predispozicije i razvoj u materici učinili jedinstvenim, i u kome su naš karakter, naši talenti i ograničenja već umnogome zapisani”, naglaša Dik Svab.
Ne rađamo se s „praznom tablom” (tabula rasa), kao je verovao filozof Džon Lok, po kojoj život ispisuje svoje hirove. U sinapsama, majušnim prekidima koji razdvajaju nerve, kôdirano je „sve što osoba je mislila i doživela”. Nobelovac Ramon i Kahal je kazao da se na tim mestima, kojih ima 1.000 puta 1.000 milijardi, završeci živaca „drže za ruke”.
Ali se nigde ne dodiruju. Preko te sićušne provalije se iz jednog u drugi prenose poruke (impulsi) u vidu elektrohemijskog strujanja.
Proučavanje moždanog ustrojstva razotkrilo je jednu od najpogubnijih viševekovnih zabluda, zbog koje su mnogi istom polu skloni bili izopšteni (setite se pesnika Oskara Vajlda), čak i usmrćeni.
Kako se Svetoj stolici
potkralo da na papski
tron zasedne Jovana?
E, to nije u sprezi s glavom.
Ni danas nemaju sreće u pojedinim zemljama. Homoseksualnost je tek 1992. izbrisana iz Međunarodne klasifikacije bolesti.
Ali to nije ljudski izuzetak, homoseksualno ponašanje opisano je kod oko 1.500 životinjskih vrsta – od insekata do sisara.
S većim se duže živi
Kako se, međutim, Svetoj stolici potkralo da na papski tron zasedne Jovana?
E, to nije u sprezi s glavom, greška se dogodila – iako nije verodostojno potkrepljena – u međunožju. Priču je oko 1250. godine zabeležio fratar Žan de Meji. U Vatikanu, navodno, postoji „porođajna stolica” na koju je, prema predanju, sedao budući prvosveštenik, a najmlađi sveštenih mu je rukom kroz otvor opipapavo genitalije. Nakon toga je morao je glasno da izgovori: „Ima testise koji dobro vise”.
A Jovana Osma, čija je bista s drugim papskim dugo stajala u katedrali u Sijeni, imala je – na osnovu tumačenja Marije Nju, dečjeg endokrinologa, kongenitalnu nadbrubrežnu hiperplaziju. To je „međupol”, navodi Dik Svab, „koji nastaje tako što nadbubreg devojčice, još za vreme trudnoće majke, stvara previše muškog hormona, testosterona”. Zbog toga „klitoris devojčice može već u materici da izraste do veličine penisa”.
Ali to može, ograđuje se on, da bude obično nagađanje. Utemeljivač prve u svetu „banke koja misli sa vama”, zbirke moždanog tkiva u Amsterdamu, uverljivo pripoveda kako se oblikuje memorija, zašto je shizofrenija „bolest svih vremena i kultura”, u kojim se područjima rađa svest (cerebralni korteks, talamus i međusobna veza), ko su savanti, pojedinci koji sve upamte (podatke iz kratkotrajnog prebace u dugoročno pamćenje), postoji li centar za moralno ponašanje i tako redom
U svakom slučaju, imajte na umu da „što je mozak veći i aktivniji, to je život duži”. Naprežite sive ćelije, to ne boli.
