СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ГОРОСТАСИ ВЕЛИКОГ РАТА

Насловница књиге

„Српски лекари остају редак пример међу војним писцима после Великог рата који су имали смелости да кажу истину и о својим неуспесима и поразима, критички осветљавајући рад грађанског и војног санитета”, тврди проф. др Бранислав Димитријевић у својој књизи „Казивање лекара о Великом рату”.

Проф. др Снежана Вељковић

Поштовани читаоци „Галаксије”,

Са задовољством сам прихватила понуду Станка Стојиљковића да напишем приказ књиге „Казивање лекара о Великом рату”. Са стрепњом сам је писала, сматрајући да прво треба да објасним ко је аутор рукописа, како је и зашто књига настала, а тек касније да објасним оно чувено – шта је писац хтео да каже. И то да напишем тако, да вас заинтересујем, да у часопису у коме се упознајете са најдрагоценијим производима људског ума одлучите да читате о масовним страдањима и патњама народа српског од пре стотину година.

Али, ако сте имали деду (прадеду) који је мобилисан 1914, можда прешао Албанију пешке, нестао у Плавој гробници…  или једноставно деду Солунца, понос породице, верујем да вам ова књига може постати занимљива.

Др Бранислав Димитријевић (1939-2015) био је професор Стоматолошког факултета, максилофацијални хируг и протетичар. Важније за овај приказ је то да је био књижевник, списатељ, историчар, истраживач, полемичар и критичар. Знао је снагу речи и умео је да је искористи. Сигурна сам да је морао да пише.

Бранислав Димитријевић

Под књижевним именом Брана Димитријевић објавио је низ прозних дела, прича, романа, есеја, путописа, међу којима су и следећа: „Балада о кошави” (Београд, 1990), „Шева у врту предсказања” (Београд, 1993), „Умрети у Јерменији” (Београд, 1995), „Јереванско пророчанство” (Београд, 2001), „Београдски кошмар Михајла Булгакова – Псеће срце други део” (Београд, 2004), „У равницама привида” (Београд, 2008), „Моја герила” (Београд, 2010).

У историји српске медицине појавио се ујесен 2001. фељтоном у листу „Политика” под насловом „Заборављени горостас”, а затим књижицом „У контејнеру – записи српског војног хирурга 1916-1918”. (Београд, 2001. и 2004). Оба дела су заснована на подацима из рукописа ратног дневника непознатог хирурга из Великог рата. Рукопис је лежао скрајнут и непрепознат у Архиви САНУ, док није стигао у руке историчара Милорада Радевића и професора максилофацијалне хирургије, Бране Димитријевића, који су утврдили да је непознати аутор нико други до чувени војни хирург др Михаило Мика Петровић.

Михаило Петровић

„Оног трена кад сам растумачио Петровићев ратни дневник 1916-1918, и кад сам се спрам Петровића, његове храбрости, одлучности, високог не само професионалног него и личног морала… лично осетио као најобичније зрнце песка, почела је можда моја герила, мој унутрашњи препород… Ако је Петровић могао оно… зар ја не могу да бар обновим сећање на његово дело.”

И обновио га је. Поменутом књижицом, као и документарним филмом о болници у Драгоманцима. („Легенда о Драгоманцима”, Радио-Телевизија Србије, 2003).

Две године касније направио је документарни филм „Подрум светих жртава” (Радио-Телевизија Србије, 2005). Свете жртве су српски војници погинули на Солунском фронту, архива коју је направио пуковник Српске краљевске војске Јован Сретеновић, а која је нађена у мемљивом подруму једне београдске куће. Огорчен, Брана Димитријевић, у овом филму говори о разлозима српског непамћења сопствене историје. О намерном забораву: „То је глава те немани, – каже, – налази се у нашем непамћењу, скрштеним рукама, и непризнавању наше, не мале, снаге…”

Тада је Брана Димитријевић покренуо сопствени рат за обнову националног памћења. Покушавао је да пробије наметнут заборав. Речима, и само речима. Бритким реченицама и заједљивим опаскама. Пронађеним, аутентичним подацима из прошлости. То је била његова герила! Његове омиљене речи постале су: наметнут заборав, непознавање сопственог националног бића, недостатак историјског памћења, навика несећања, намерно неваспитање и нецивилизовани однос према прошлости.

Приступну беседу за Академију медицинских наука Српског лекарског друштва (11. мај 2009.) насловио је „Време моралности”. Тада је изложио свој став о етичким захтевима лекарског позива:

Култ моралности цветао је у медицини крајем претпрошлог столећа. Бити лекар значило је тада припадати најкултурнијој и најсавеснојој професији… није их мотивисала пука материјална корист, већ спас душе; још мање домаћа или светска слава, већ просвећеност народа. Били су наоружани мачем знања и штитом највиших моралних вредности. Знали су да се боре до последњег даха. Стога је време моралности и време горостаса у Србији… Време моралности… гаси се с Првим светским ратом који је у историји, сам по себи тежак морални суноврат.”

Загњурен у прошлост није пропустио да сагледа домете нових технологија. Почетком 2008. успоставио је сарадњу с „Растком”, највећом електронском библиотеком на Балкану, која је, по његовим речима, „до сада учинила више за српску цивилизацију и културу од истоименог министарства и Народне библиотеке”.

Године 2009. позвао га је академик Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва, и сам историчар српске медицине, и понудио да обнови рад Секције за историју медицине која се двадесет година безгласна налазила на списку секција СЛД.  Брана је прихватио изазов, осмислио програм рада и био председник Секције за историју медицине Српског лекарског друштва у два мандата, од 2009. до 2015.

То је било време (освит обележавања стогодишњице Великог рата) када је група цивилних и војних лекара, окупљених око примаријуса др Александра Недока, почела да пише и издаје књиге о војном санитету из времена Првог светског рата, на основу података из Војног архива (издавач Медија центар „Одбрана”, Министарство одбране Републике Србије)

Придружио им се Брана Димитријевић. Лепо су сарађивали. Ускоро се показало да је имао своје сопствено виђење о српском војном санитету, као и о свему, уосталом.  Користио је сваку прилику да истакне речи историчара Андреја Митровића: „Све што се Великог рата тиче, до данас је скоро истражено… Све, готово све, осим збивања санитетских”.

Баш та „збивања санитетска” желео је Брана да разоткрије. На свој начин. Да их пронађе, обелодани и објасни. Да покаже какве су битке ти лекари, малобројни и голоруки водили. Да докаже да је санитетски кадар у Србији, за време оног рата, поднео највећа разарања и имао највише жртава, сразмерно својој бројности и опремљености. Њихова страдања постала су његова мора!

Брана Димитирјевић је за доказе тражио живу реч, тачније написану реч учесника и савременика рата, пре свега лекара. Почев од војног лекара Владе Станојевића који је 1925. објавио „Наше ратно санитетско искуство”, до дневничких записа хирурга др Михаила-Мике Петровића и медицинара Светислава Барјактаровића и Милутина Велимировића. Користио је мало знане и незнане писане заоставштине политичара и официра, новинара и песника, записе писмених српских сељака и обичних војника. Најмање, званична документа и протоколарне извештаје.

Као основ послужиле су му три књиге, монографије о раду Српског војног санитета у Првом светском рату (1914-1918) штампане од 2007. до 2010. Оберучке је дочекао податке које је мукотрпним радом Лука Николић („Србијо, мајко и маћехо”, Библиотека у Чајетини, 2010)

Почео је Брана да пише своје виђење рата, не знам када, реченицом – „Више се није могло чекати, ни одлагати!” Бујица података провалила је кроз његове речи и коментаре и изливала се даноноћно на екран компјутера.

Некако у то време, 2011, и ја сам се прикључила истраживањима војног санитета, на Бранин позив и предлог, у оквиру рада Секције за историју медицине. Поставила сам питање: „Шта је било са Војном болницом у Београду 1914. и 1915?” Како нисам добила одговор, потражила сам га сама. Отишла сам у библиотеке и архиве, тражила одговоре на још нека питања.

Открила сам дигитализовану документацију, извештаје и књиге које су писали припадници савезничких медицинских мисија у Србији. Отворио ми се нови свет, заборављен, аутентичан и узбудљив. Читала сам сведочења страних лекара и болничарки и сазнавала догађаје о којима појма нисам имала. Придружила сам се Брани, уз неколико колега, истраживању војног санитета (цивилни није ни постојао), за време четири предугачке године рата.

Измењивали смо углавном податке преко електронске поште и свако је писао резултате свог истраживња. Ја, историчар-аматер-почетник, наспрам Бране зналца српске историје и књижевности, познаваоца филозофских расправа, немилосрдног критичара, заједљивог коментатора и искреног непоштоваоца лажних ауторитета. Бранино немушто признање мог историјско-медицинског-истраживачког рада догодило се кад ме је позвао да учествујем у серијалу „Српски војни санитет у Великом рату” (Радио-Телевизија Србије, 2014/2015), у којем је био сценариста и водитељ.

Деветог априла 2015. написао ми је: „Мој рукопис има за сада 370 компјутерских страница. Било би хумано да ми га неко узме, јер дописивањима нема краја…”

Дописивање је престало у ноћи између 29. и 30. јула.

Претходни дан провео је у просторијама Српског лекарског друштва у разговорима о постављању спомен-плоче свим припадницима санитетских мисија који су притекли у помоћ српском санитету и српском народу у Првом светском рату. Брана Димитријевић је отишао. Oстао је рукопис под радним насловом „Српски војни санитет 1914-1918”, са дирљивом, кратком посветом Отечеству! Остале су његове речи, његове опоре реченице, изненађујући закључци, луцидни коментари, заједљив хумор. Оставио је нове истине о лекарима и санитетској служби из доба великог страдања Србије.

„Српски лекари остају редак пример међу војним писцима после Великог рата који су имали смелости да кажу истину и о својим неуспесима и поразима, критички осветљавајући рад грађанског и војног санитета”, тврди Брана Димитријевић.

Ја сам се запитала – каква ће бити судбина његовог рукописа о српском војном санитету! Затражила сам исписане странице од породице и подршку од чланова Секције за историју медицине. И прионула на посао. Приредила сам књигу под насловом „Казивања лекара о Великом рату” (наслов који, веровала сам, одговарао основној Браниној идеји). Књигу је објавила Издавачка кућа  Лагуна”, почетком марта ове, 2019, године. На првој страни је посвета – Отечеству. Књига представља анализу ратних збивања, направљену на основу извештаја лекара и медицинара, учесника и сведока рата. Углавном домаћих, али и страних (из савезничких мисија).

То је приказ невидљиве стране рата, до сада често прекривене статистичким табелама са бројем рањених, погинулих и несталих! То је битка за рањенике и после ратних победа и пораза, аутентичана и животна. Ту су извранредни успеси српске ратне хирургије, невероватни оперативни подухвати, али и трагична немоћ при сузбијању ратних зараза. То је страдање српског народа сакривено иза израза – цивилне жртве.

Хронолошки се прате сва ратна збивања од објаве рата 1914. до ослобођења Србије 1918. Књига се састоји се од 51 поглавља, илустрованих са 136 мало познатих, чак и непознатих фотографија. Брана је написао 34 поглавља (то је оних 370 компјутерских страница), четири са коауторима, који су самостално написали остала.

У „Уводној речи” он каже: „ …једна оваква посебна књига вапила је да буде написана, будући да је већ по свршетку Великог рата од стране иностраних писаца примећена тежња ка умањивању српских жртава и српског ратног доприноса, да би се у последњим деценијама прошлог века све то, напослетку, претворило у велику оптужбу против српског народа, који је оглашен као изазивач једне од највећих катастрофа у историји човечанства а потом окривљен и за сав потоњи морални суноврат Европе” (стр. 10).

Затим оптужује: „Видимо да има наших историчара и аналитичара који хитају да тај скоро једногласни суд страних историчара здушно подрже; а он ће гласити (и већ гласи) да је ондашња Краљевина Србија, подстакнута својим мегаломанским, великодржавним апетитима, изазвала Велики рат, али је одмах потом и нестала, па стога ништа од тадашње српске историје ни поменуто неће бити како треба (или ако и буде, биће то у најмањој могућој мери): ни велике њене битке и победе, ни покољи и страдања њеног становништва, ни држава у изгнанству, а ни муњевити пробој Солунског фронта, који је убрзао крај тог истог исцрпљујућег, крвавог рата… ” (стр. 11).

Ова књига је мешавина ратне хронике,  лекарских дневника и бележака, војних и медицинских извештаја о људском страдању и човечијој патњи. Иза (или испред?) тога стоје политичке одлуке, наређења Врховне команде, недоследне и понекад закаснеле одлуке савезника, личне амбиције надређених старешина и ко знакакви други утицаји.

Брана је прихватио став руског хирурга Пирогова да је рат трауматска епидемија. Огорчено је коментарисао став Врховне команде према војном санитету, објашњавајући да је тај „војни санитет ушао у нови рат у потпуности онакав, какав је изашао из претходног, са старим ратним распоредом, старом и похабаном опремом, без икаквих принова” (стр. 62).

Премало лекара, још мање изучених хирурга, недовољно медицинске опреме и лекова, превише рањеника. Победоносне битке на Церу и Колубари донеле су 92.000 рањеника, о погинулим (око 60.000) да се не говори. А то је био тек почетак страдања.

Рат је за Брану (и не само њега) пре свега морално расуло. У поглављу „Војска убица” тврди да је Аустроугарска „припремала казнену експедицију којој је био циљ не само кажњавање већ истребљење српског народа” (стр. 88). То документује непоштовањем Хашке конвенције од стране Аустотроугара и истовремено покушава да објасни зверско понашање војске једне моћне европске царевине.

Ратне заразе прате све ратове, једноставано констатује Брана. На то се рачунало и у Великом рату, али се није обраћало много пажње, не само у српској војсци. А кад је почела епидемија три тифуса (као да један није био довољан) Врховна команда није била много узнемирена, па постојала су искуства са колером и срдобољом из балканских ратова.

„Пламен заразе је букнуо, горео, ширио се… претварајући се у ломачу која је помрачила све друге несреће у Србији… Лечило се, како се знало и умело, како се могло – док се о мерама спречавања није мислило” (стр.203).

„Зна се и то да је српски санитет, објашњава Брана даље, давши све од себе, пао као једна од првих жртава. А држава? Она је, најблаже речено – оклевала” (стр. 214)

За то време од зараза, пре свега пегавца умрло је 122 лекара и 30 медицинара, наспрам двојице (!) погинулих у ратним окршајима.

„А кад је ђаво дошао по своје”, дословно каже Брана, те су позване савезничка санитарна помоћ, „и када се држава латила својих дужности, којој јој у таквим приликама по природи ствари припадају, велика ломача је била угашена”. (стр. 222).

За повлачење преко Албаније Брана каже „да је то била катастрофа која се није могла предвидети ни у најцрњим претпоставкама”. Наводи речи начелника Санитета изговорене у Рашкој: „Нема више никакве организације, сваки нека ради по сопственој иницијативи” (стр. 309). Тад је инстикт самоодржања надвладао све друге инстикте и осећање дужности и осећање достојанства.

„То је било морално пропадање које је претходило катастрофи”, каже Брана и наводи извештаје лекара, из етапе у етапу, са сва три правца повлачења. „Ту се ломила, палила и претварала у пепео сва српска снага, и војничка, и државна, и народна. Преостајали су голи животи. Промрзли и гладни. А морало се даље…” (стр.315) до обале Јадранског мора у Албанији где их савезници неће сачекати.

„Званичан извештај је да приликом повлачења страдало 243.877 војника. О цивилним жртвама нема ни помена.” (стр. 317). Овим речима Брана завршава ово поглавље и наставља следеће, под насловом „У глибу дивљег Албанског приморја па на Острво спаса”. И даље редом, кроз позната ратна збивања, записи лекара и медицинара осветљавају трагедију до трагедије.

Мора се рећи да су Бранине најомиљеније теме биле „Санитет Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи” и „Прва хируршка пољска болница Врховне команде у Драгоманцима”. У написаном тексту истоимених поглавља може се назрети наклоност и поштовање коју је осећао према припадницима тих санитетских формација, било лекара и медицинара, било рањеника и бораца.

Војислав Субботић

Ценио је Брана пре свега, и изнад свега, др Михаила Мику-Петровића, оца српске ратне хирургије и, раме уз раме, др Војислава Субботића, већ тада хирурга светског гласа. „Били су то горостасни појединци, сматрао је, оличење моралности, изузетни хирурзи за које је српски борац, српски тежак, био – мученик, за кога је требало чинити и учинити све што се дало и могло, па и преко тога” (стр. 458).

У „Завршној речи” Брана Димитријевић се пита шта је све покретало тадашњег српског војника, тог српског тежака, да претури преко главе све што је у књизи испричано. Као одговор цитира речи рано преминулог песника Милована Бојића: „Србија је све извојевала својом снагом, увек је била на висини части и достојанства и зато цео српски народ, као обузет неком метафизичком идејом о иманентној правди, неће да разуме пораз”.

„Можда су”, наставља Брана, „баш за њу, за ту идеју о иманентној метафизичкој правди, тада ратовали? Јер, ако она не постоји, шта преостаје?”

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар