Ne sme zaboraviti da su i genijalci ljudi, a da je ljudski grešiti. Niko nije imun na pogrešno zaključivanje i nepravilno rasuđivanje. I genijalni ljudi su nasledili sistem vrednosti, možda neki sami izgradili, tradiciju i religiju, a sve to zavisi od njihovog vremena i sredine.
Prof. dr Mirko Vujošević
„Koliko god se čovečiji um starao da uz pomoć oruđa
postigne idealan cilj, nikada neće naći
izum lepši, lakši i brži od izuma prirode, jer
u njenim izumima nema ničeg nedostajućeg
i ničega suvišnog”. (Leonardo da Vinči)
Ove reči jednog od najvećih genija u istoriji čovečanstva, po mnogima baš najvećeg, podstakle su me na razmišljanje koje sam zapisao. Dao sam sebi slobodu da mislim kako ja hoću, drugačije, i hrabrost da to iznesem.
Leonardo da Vinči polazi od toga da postoji cilj i da ono što se stvori, što je ostvareno, može biti savršeno, idealno. To znači da se savršenstvo može dokazati. Za dokaz su potrebni jasni kriterijumi da bi se razlikovalo idealno od onog što nije. Da bi se razlikovalo lepše od manje lepog, lakše od težeg, brže od sporijeg. Tu je po, Leonardu, priroda nadmoćnija od čovečijeg uma i oruđa kojim čovjek raspolaže. To tvrdi nesporni genije.
Ako kojim slučajem mislimo drugačije od tvrđenja velikana, imamo li smjelosti i slobode da ulazimo u raspravu a njima? Pogotovo sa iskazom koji je na nivou ubjeđenja, verovanja, skoro religije? Iskazom koji je, možda, sublimat bogatog iskustva i ogromnog znanja izuzetno darovitog čoveka. Kako da prikupimo hrabrost da bismo ušli u okršaj sa, moderno rečeno, neprikosnovenim šampionom?
Podsećam na Volterov metodološki imperativ: „Definiši svoje pojmove ako želiš da razgovaraš sa mnom”, i svestan sam da nije moguće dati konačna određenja za pojmove iz naslova. Evo nekoliko napomena.
„… a nebo me drži”
Sloboda je večna tema filozofa, jedan od pojmova kojim su se oni neprekidno bavili, od početaka civilizacije do današnjih dana. O njoj je napisano toliko knjiga, eseja, pesama, anegdota, izreka da se postavlja pitanje da li je ostalo išta u vezi s tim pojmom a da već nije napisano i više puta kazano.
S kim to treba da se bori čovek
za svoju slobodu u razmišljanju?
Ko mu brani da slobodno misli i
razmišlja u sebi i za sebe? Ko mu
je najveći i najljući protivnik?
Da li mu iko može zabraniti da
slobodno razmišlja?
Sloboda ima raznih. Ovde se ograničavam na razmatranje slobode koju treba da osvojimo i imamo u svom razmišljanju. Dodatno, ograničavam se na razmišljanje kao ličnu aktivnost, kao misaoni proces koji obavljamo sami sa sobom i koji ne moramo da iznosimo ili namećemo ikom drugom. Dakle, ovako shvaćena sloboda u razmišljanju ne obuhvata slobodu u iznošenju stavova, pa se na prvi pogled čini da je ona neograničena. Smatram da to nije tako i da ojačati sebe u slobodi razmišljanja predstavlja jedan od bitnih zadataka čoveka koji želi da bude svoj.
Stav koji je bezbroj puta ponovljen i sa kojim se većina slaže jeste da se sloboda ne poklanja. Za nju se treba izboriti.
S kim to treba da se bori čovek za svoju slobodu u razmišljanju? Ko mu brani da slobodno misli i razmišlja u sebi i za sebe? Ko mu je najveći i najljući protivnik? Da li mu iko može zabraniti da slobodno razmišlja? I da li je uopšte smisleno postavljati prethodna pitanja?
Odgovori na ova pitanja su dobro poznati: najveći protivnik čoveku u osvajanju slobode je sam čovek. Poruku nam je ostavio Tales Milećanin preko zapisa u hramu u Delfima: „Upoznaj samog sebe”.
Čitavo naše duhovno nasleđe i razvoj, sve ono što smo na neki način nasledili i što smo svojim trudom stekli, nameće nam relativno čvrste obrasce razmišljanja. Naša kultura, tradicija, religija i obrazovanje formiraju okvire koji nas drže i pomažu nam da se bolje snalazimo u sredini u kojoj delujemo. „Zemljom hodim a nebo me drži”, bio je omiljeni moto Milića Mačvanina. A upravo ti okviri, koliko god potrebni i praktično važni da se zemljom može hodati, mogu da nam uskrate slobodu u razmišljanju.
Slobodu u razmišljanju nam ograničava i sama pomisao da ćemo neku neuobičajenu ideju možda i slučajno izneti pred drugima pa da zbog toga budemo osuđeni na lomaču, poput Đordana Bruna, ili da se suočimo sa oštrom kritikom koja preti da pređe u svađu kako to biva u balkanskim krčmama, a najgori ishod bio bi pritajeni podsmeh i ruganje iza leđa. Tako nije neprijatelj slobode u razmišljanju samo u nama, on je i u okolini koja jače od pojedinca čuva ustaljene forme, istine i verovanja, često preko izreka, poslovica, citata.
Ako želimo da se usavršavamo u slobodi razmišljanja, treba da ojačamo svoju volju i snagu. To postižemo snaženjem svoje ličnosti, samopoštovanja, samouverenja, hrabrosti, smelosti, uvećanjem svoje snage da postavljamo veće i teže dostižne ciljeve, s jedne strane, i učenjem, širenjem svojih znanja, veština, umeća, obrazovanjem, odnosno, usavršavanjem radi postizanja tih ciljeva, s druge. A bogaćenje našeg saznanja i usavršavanje sopstvene ličnosti ostvarujemo upravo oslanjajući se na nasleđe, na rezultate mudrih ljudi, gorostasa kojima se trudimo popeti na ramena da bismo bili na što višoj koti i što dalje vidjeli i dosegnuli.
Savršenije od prirode
Zbog neprikosnovenosti genija sasvim je uobičajeno da bespogovorno i bez ikakve sumnje, a kamoli protivljenjem, prihvatamo stavove koji možda nisu istiniti ili nisu u skladu s našim saznanjem, moralnim ili ličnim estetskim shvatanjem. Neslaganje s nekim citatom, koji je toliko poznat da je skoro stekao status narodne izreke, traži slobodu u razmišljanju pojedinca, njegovu odvažnost i smelost. To je pogotovo važno kada su u pitanju estetski sudovi. Retki su ljudi koji smognu hrabrosti da se odupru savremenim glavnim strujama i autoritetima što nameću shvatanja lepog i modernog u estetici.
Nikako ne želim da poreknem
činjenicu da u prirodi postoje
proizvodi koje čovek nije u stanju
ni da shvati, ni da ih objasni, a
kamoli da ih stvori, i koji
su večita i nedostižna tajna.
Naglašavam da se ne sme zaboraviti da su i genijalci ljudi, a da je ljudski grešiti. Niko nije imun na pogrešno zaključivanje i nepravilno rasuđivanje. I genijalni ljudi su nasledili sistem vrednosti, možda neki sami izgradili, tradiciju i religiju, a sve to zavisi od njihovog vremena i sredine.
Vraćam se sada navedenoj Leonardovoj izreci uz napomenu da su slične izjave davali mnogi genijalni ljudi. Mislim da se ti stavovi mogu opovrgavati. Tvrdim da je čovek stvorio i stvara proizvode koje su prema svojoj nameni savršeniji od onih koji se mogu naći u prirodi. Ovom tvrdnjom nikako ne želim da poreknem činjenicu da u prirodi postoje proizvodi koje čovek nije u stanju ni da shvati, ni da ih objasni, a kamoli da ih stvori, i koji su večita i nedostižna tajna. Ali treba li ih smatrati savršenim samo zato što su za čoveka neuhvatljiva tajna?
Da je čovek stvorio mašine, oruđa kako je to rekao Leonardo, koje imaju razumnu svrhu, jasan cilj ili namenu, a po svojim mogućnostima u ostvarivanju postavljenih ciljeva ili zadataka, neuporedivo su bolje od onog što je u prirodi sa sličnom namenom stvoreno, navešću samo par primera. Snaga za nošenje tereta mašina neuporediva je sa snagom bića u prirodi koja svrsishodno obavljaju slične zadatke.
Običan, mali automobil, ima 50 konjskih snaga, a nuklearnu podmornicu pokreću generatori snage veće od 500.000 konjskih snaga. Ništa ni približno toliko jako, a sa čovekovog aspekta svrsishodno, ne postoji u prirodi. Koliko je puta brži avion od sokola? I da li su lepši tuneli koje prave čovekom stvorene mehaničke krtice, čak i kroz najtvrđe stenje brda i planine, od tunelčića koje prave krtice i kvare travnjake vikendašima?
Neko će reći da se na zemaljskoj kugli kreću kontinenti i da su snage tih pokretača neuporedivo veće od snage svih mašina koje je čovjek stvorio. A o snazi sunca da ne govorimo. To je tačno, ali racionalni čovekov um ne shvata smisao okretanja ni elektrona ni planeta pa kako može da tvrdi da se tako nešto obavlja na najleši, najbrži i najlakši način. Ta tvrdnja je izraz verovanja, a ne proverljive istine. Ocene da je nešto lepo, brzo i lako daje čovek, one se odnose na njegove proizvode i njegovo poimanje sveta.
Navedeni primeri su iz oblasti fizičke, mehaničke snage. Slična nadmoćnost mašina koje je stvorio čovek u odnosu na bića koja su nastala biološkom evolucijom u prirodi postoji i kada su u pitanju umne sposobnosti koje čovek sebično pripisuje samo sebi. Moći računara da obavlja računske operacije, obrađuje i čuva podatke neuporedivo su veće od čovečjeg mozga. Tamnoplavi „Ajbiemov” računar nokautirao je svetskog prvaka u šahu, Garija Kasparova, pre tačno 20 godina. A performanse računara su u međuvremenu povećane milionima puta i desetinama miliona puta…
Po duhovnom liku
Kaže se da Bog nije stvorio čoveka po svom liku fizičkom, kako bi se to moglo zaključiti po remek-delu Mikelanđela, nego po svom liku duhovnom. Zato je stvoreni postao stvaralac i u nekim oblastima pokazao se boljim od svog stvaraoca. Čovek je nadmašio prirodu, čak i potčinio svojoj volji neke prirodne sile, delove prirode.
Da li ovo naslućuje da će proizvodi čoveka nadmašiti svog stvaraoca, čoveka? Ne treba čekati da budućnost da odgovor. On je potvrdan već danas i već ilustrovan primerima. Ne samo kada je u pitanju fizička snaga, što je nesporno, već kada su u pitanju izvesne umne i umetničke moći.
Gde je kraj nadgornjavanju i prevazilaženju? Da li će najnovije mašine proizvoditi mašine savršenije od njih samih? Da li će se tu odvijati neka mašinska evolucija slična biološkoj evoluciji koju je opisao Čarls Darvin?
Ne treba praviti od drugog čoveka
božji lik, ne treba mu se klanjati
niti ga služiti. Tek ako sumnjamo,
kako kaže Dekart, možemo da
razmišljamo, da budemo svoji,
a to znači da postojimo.
Kao zaključak želim da istaknem da citiranje misli velikih umova, genija, implicitno traži bespogovorno odobravanje što pojedincu uskraćuje slobodu u razmišljanju. Veliki mislilac, stvaralac ili umetnik, nesumnjivo je stvorio veliko delo koje treba proučavati i poštovati. On se svojim umom i umećem izdigao iznad miliona drugih, kao Njegoš koji se svestan svoje veličine zahvaljivao Bogu na daru koji je dobio. Ali veliko ime ne sme da nas sprečava da sumnjamo u neke od stavova mudrih ljudi. Ne treba praviti od drugog čoveka božji lik, ne treba mu se klanjati niti ga služiti. Jer tek ako sumnjamo, kako kaže Rene Dekart, možemo da razmišljamo, da budemo svoji, a to znači da postojimo.
Na kraju, podsećam se parole: sloboda, jednakost, bratstvo. Nismo jednaki po svojim sposobnostima. Ali imamo jednaka prava na sopstvena shvatanja, prosuđivanja, razmišljanja. Prihvatanje načela o jednakosti među ljudima, dakle, dodatno nas oslobađa od predrasuda i snaži u slobodi u razmišljanju. Pri tome treba da smo svesni da sopstveno razmišljanje može da bude neistinito ili loših namjera, a da to sami ne uviđamo.
Drugim rečimo, sloboda u razmišljanju može biti i jeste rizična. To je rizik da se pogrešno zaključi ili proceni. Lakše ćemo se suočiti sa takvim rizikom ako računamo na humanost i ljubav, odnosno bratstvo koje nam iskreno pomaže da se osnažimo u vrlini i znanju. U tom smislu, moramo da se uzdamo u kritiku koja dorobnamerno može da nam ukaže da li smo na pravom putu ili smo, možda, zalutali.
