СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ГРАЖДАНСКА ШКОЛА ЗА ГИТАР

Девојка с гитаром (илустрација аутора)

Девојка с гитаром (илустрација аутора)

По речима Георгија Милановића  осмишљена је као „темељни показатељ самоуком, који је с њом у стању, без икаквог наставника, гитару од најпростијег елементарног почетка до највишег нивоа савладати”, а писана је предвуковским српским диајалектом. Сам писац Геогије Милановић потписан је 1842. године као „отоманско-босански капелмајстор”.

Проф. др Урош Дојчиновић

Прва и најновија „Школа за гитар” (1842), по речима самог аутора Георгија Милановића, осмишљена је као „темељни показатељ самоуком, који је с њом у стању, без икаквог наставника, гитару од најпростијег елементарног почетка до највишег нивоа савладати”, писана је предвуковским српским диајалектом, а њен творац Геогије Милановић потписан је 1842. године као „отоманско-босански капелмајстор”. Ово јединствено инструктивно музичко дело, несумњиво је од момента његовог настанка, већ пуних 175 година, заиста први успешни и једини познати покушај састављања инструменталне методе на тлу Србије, па као такав, Милановићев допринос свакако представља посебну парадигму наше националне музичке историје.

Манускрипт сачињавају 86 страница
текста са нотама, формата 14 x 21см,
и пет продужених страница формата
14 x 40см, од којих су три са графиконима
и две са музичким примерима.

У времену када је састаљана српски архаични књижевни језик, углавном у служби свештенства и виших слојева, био је славеносербски. Теже разумљив обичном народу и осиромашен за поједина слова, којима би се бележили изговарани гласови, записиван је по узору на руску грађанску азбуку. Подсетићемо, почетком 19. века Вук Стефановић Караџић, у циљу устоличења свима разумљивог народног језика, предузима реформу српског говорног језика и писма. Из грађанске ћирилице, коју су Срби у то време употребљавали, елиминисана су непотребна слова попут: ю, й, ъ, ь, щ, я и друга, а унета у реформисану азбуку нова: ћ, ђ, љ, њ, ј и џ, чиме је омогућено да говорни језик истовремено постане и књижевни.

Факсимил прве стране из 1842, године

Имајући у виду чињеницу да је творац ове тзв. грађанско-ћириличне инструктивне музичке методе своје дело писао на српском тлу, једва нешто више од деценије, уопште од почетка увођења музичке писмености у Србији,[1] сматрао сам да је од оправданог значаја омогућити коришћење, пре свега, овако важног историјског документа, како за нашу националну музичку културу, тако и за српску културну традицију у целини. Реализацијом пројекта истовремено указујем да је и у Србији, још под јаким отоманским утицајима, ипак настао један интруктивни-музички уџбеник.

Грозница у Европи

Написан је, управо, за  инструмент који је у својој популарности предњачио Европом у првој половини 19. века, по речима једног ондашњег критичара када је „Европом владала права гитаристичка грозница”. Дуга и исцрпна истраживања су, такође, указала да је  православац Ђорђе Милановић своју „Школу за гитару” сачинио неколико година пре него што је свој слични гитарски метод објавио у Немачкој, тада  једини познати професионални хрватски гитариста и композитор Иван Падовец (1800-1873), а да до тада ништа слично није написано ни на ширем простору Балкана.

С рукописним изадањем Георгија Милановића домаћа јавност се први и једини пут могла на кратко упознати на тематској изложби „Српска музика кроз векове”, 1973. године у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду. Њен приређивач, истакнути музиколог Стана Ђурић-Клајн (1908-1986), била је посебно заслужна за прикупљање архивског материјала и музичке грађе везане за српску музику 19. века. Међутим, када је и како овај необичан и за наше просторе јединствен инструктивни рукописни рад дошао у њене руке, није познато.

Треба истаћи да је Георгије Милановић
у својој „Школи за гитар”, осим српске
грађанске ћирилице, користио и
латиничну музичку терминологију на
немачком и италијанском језику.

Први учитељ музике на нашем простор, чије су само две композиције за глас и гитару сачуване из 1830. године (обе су обелодањене и презентиране јавности у претходним радовима аутора овог текста), био је управо поменути Јосиф Шлезингер. Вишегодишње истраживање,  обављено на ширем простору бивше Југославије, али и у земљама које су улазиле у састав тадашње Аустроугарске монархије, индицира да је врло извесно аутор „Школе за гитар” био нико други до Адолф Шлезингер (1821-1850), најстарији син Јосифа Шлезингера,

По струци војни практикант-чиновник, он је музику учио уз свог оца, а десетак година пред крај свога иначе кратког живота прешао је у православље и прекрстио своје име у Ђорђе Милановић. Уз његову објављену збирку „Србске народне игре, први од народа сабрао, у музику увео и уредио за фортепиано”, објављену крајем четрдесетих година 19. века, у издању Краљевске србске каменорезнице у Београду (нажалост, данас скоро потпуно заборављено и загубљено издање), „Школа за гитар” никада није била публикована, иако су детаљне компаративне анализе у великој мери потврдиле и учешће самог Јосифа Шлезингера у раду на овој методи.

Сматрао сам интересантним с научног-филолошког, а можда још више музиколошког становишта, да се накратко задржим на самом процесу рада на рукопису „Школе за гитар”, која је управо приређена и званично објављена 2017. у издању „Прометеја” из Новог Сада. Иако дело несумњивог значаја, она би таква каква је, у свом основном, оригиналном облику, данашњим корисницима била практично неупотребљива. Могућност коришћења у савременом наставно-образовном процесу изискивала је посебно приређивање. Наведено је да је цео текст писан предвуковском славеносербском ћирилицом, коју је користио потписани aутор Георгије Милановић.

Насловна страна књиге из 2017. године

У циљу што аутентичније презентације, у савремено oдштампаном издању настојало се на очувању генералног вокабулара и стручније терминологије, који су присутни у рукопису, без превођења на савремени српски језик. Навели смо да је писмо које се употребљавало пре Вуковог реформисања азбуке и њеног званичног увођења у службену и свакодневну употребу у Кнежевини Србији, па и код Срба изван ње, имало је одређен број словних ознака идентичних руском ћириличном писму: й које би у Вуковој азбуци било еквивалентно слову ј; тврди ҍ и меки знак ь; затим ознаке које су означавале двогласе:  я = ја; є = je; ю = ју; щ = шч (шт) и сл. У контексту наведеног, препис оригиналног рукописа урађен је савременим ћириличним словима, знак по знак, искључујући oдређена латинична слова попут t и m, кoje je аутор у свом расписаном маниру често користио.

Такође, сва поменута архаична слова предвуковске ћирилице (тзв. гражданске азбуке), замењена су у фонетској транскрипцији актуелним ознакама Вукове ћирилице. На тај начин постигнуто је уједначавање писаних речи са њиховим изговором. Поменућемо најчешћи пример брисаног тврдог знака Ъ (дебело јер), који се у тексту jaвља само на крају речи 1.288 пута, aли не представљајући одређени фонем не изговара се. Тврди знак Ы („тврдо” И), употребљен 259 пута, замењен је oбичним словом И. Остали словни знаци: Ъ, Ы, Ь, Щ, Ю, Я, Є и Й такође су замењени. Знак Ҍ (танко јер), уколико стоји иза слова Л замењен је слогом ЉЕ, a иза слова Н слогом ЊЕ (у зависности од јотовања); иза других сугласника, у зависности од случаја, представљен је или само као једно слово E, или кao слог JE, односно ИE. Знак і свуда је замењиван словом И, oсим у случајевима који су изразито захтевали употребу слова Ј.[2]

Један од проблема у дешифровању и тумачењу рукописа стварала је Милановићева језичка и правописна неконзистентност. Приметно је да је различито писао неке исте речи, несигуран у коришћењу ортографије, посебно словних ознака: i, и, ы, й.[3] Интервенисали смо само на оним местима где су уочене очигледне грешке. Примера ради, тамо где је више пута за реч истог типа, уместо слова и користио ознаку й (=ј); изостанак корекције потпуно би изменио значење текста: на пример уместо исправне речи наименованија, остала би реч најменованија. Видети и исправљен пример „Будући да у музйки […]”, треба: Будући да у музики […]. По угледу на тадашњи обичај изговора, Милановић је пишући одређене речи изостављао и прво слово, најчешће х (видети речи истог корена попут: [х]италица, [х]итање, [х]итати).

Вук Караџић га је, такође, са закашњењем уочио у тадашњем српском говору. Даље, неретко крајње нечитак рукопис, код кога варира величина слова, крећући се и до непрепознатљиво ситних редова, понекад неуједначеног наноса мастила или чак нејасно коригованих речи од стране самог аутора, умногоме је отежавало препознавање његовог малог писаног слова ы („тврдо” и), које смо транскрипцијом свуда заменили обичним словом и.[4]

Иначе, оба знака, меки (ь) и тврди (ҍ), често су употребљавани у функцији самогласника e, у средини речи између два сугласника. Ни двогласи (я = ја; є = je; ю = ју) нису увек читљиви. Већ је поменуто да се у рукопису упоредо са ћириличним јављају и поједина латинична слова за исте гласове, нарочито латинично t уз ћирилично т, а на местима где би се очекивао графем є, ознака за двоглас који се обично читао као је, знак је често непрецизно бележен па истовремено личи и на слово е и на слово с.

Архаичне ознаке

У припремању рукописа за штампање, уз примарно инсистирање на што доследнијој супституцији архаичних словних ознака њиховим савременим ћириличним еквивалентима, ипак смо настојали да приредимо прихватљивију верзију текста, коју је могуће разумети чак и са становишта актуелног правописа. У неколико случајева прибегло се слободнијем тумачењу нечитких графема, према субјективном осећању и сходно стручном познавању материје. Без сумње то је више приближило поједине речи данашњем екавском наречју, него како су тада звучале.

Истовремено, исправљали смо њихову погрешну промену кроз падеже (деклинација), нетачно навођење њихових родова и недоумице о једнини и множини појединих речи, на свим круцијалним местима на којима су овакве граматичке и правиписне грешке отежавале разумљивост текста.[5]

Мноштво изостављених непроменљивих врста речи: везника, предлога и речци, које омогућавају боље разумевање и логично праћење текста, нарочито код дужих или сложених реченица, додато је у угластим заградама. Сличне корекције учињене су и по питању интерпункцијских знакова, углавном запета, чијим је уношењем инструктивни садржај постао лакши, јаснији и прегледнији за читаоца.[6]

На пар места морало се прибећи неопходној инверзији речи, како би се реченице учиниле смисленијим, уз настојање максималног поштовања топике аутора. Због особености оригиналног манускрипта није интервенисано, или је то учињено врло обазриво, код учесталих замена префикса пре, с префиксом при (нпр. преписано – приписано), затим једначења сугласника по месту творбе и звучности, јотовања и сл.

Јохана Волганг Гете (Вкипедија)

Треба истаћи да је Георгије Милановић у својој „Школи за гитар”, осим српске грађанске ћирилице, користио и латиничну музичку терминологију на немачком и италијанском језику. Неколико карактеристичних речи је и руског порекла: чрезвичайно преписано фонетски чрезвичајно (рус. черезвичайно = необично, чудесно); затим окромя = окромја; и сирѣчъ = сирјеч (то јест). Од преко 8.200 употребљених речи, колико их се јавља у рукопису, више од 1.700 се односе на стручни вокабулар. По угледу на мноштво сличних дела тог времена, и ово почиње језгровитим мотом, који наводно цитира мисао немачког књижевника и филозофа Јохана Волфганга вон Гетеа (1749-1832).

Имајући у виду интензивне западне културне утицаје који су на домаћи простор продирали са севера и германског говорног подручја, на коме је гитара доминирала у првој половини 19. века, разумљиво је нешто чешће присуство немачког језика у овом раду. Међутим, и овде се код Милановића каткад јављују чудне архаичне форме одређених термина и израза, код чијег су бележења очигледно биле присутне сличне правописне дилеме. Сматрали смо да је неопходно издвојити такве стручне речи, нарочито стране, које је аутор уносио на себи својствен начин, упоредо са освртом на њихове савремене називе или додатним образложењима.

У садржају Милановић своје образлагање интервала назначава као „О гласоразличности” (Interfalle), вероватно по узору на немачку реч Intervall или француску Intervallе. Објашњавајући нотни линијски систем четири празнине назива „четири међусошака”, са преводом Zwischenräumen,[7] према савременој немачкој речи Zwischenraum. И страни облик те именице, написан очигледно према српском плуралу, код њега садржи суфикс ен, а употребљен је и умлаут вокал ä кога у савременој форми исте речи нема. Виолински кључ аутор назива „музикални кључ” или немачки G- Schlüssel. Ритмичке дужине трајања нота и пауза означене су као њихове „важности или цене”. Уз објашњења ознака за повишене и снижене тонове (повисилице и снизилице), повисителни знак „крст” и уснизителни „бе”, разрешилицу или разрешницу аутор назива решителни знак, на немачком Аuflösungszeichen. Док музичку лестивицу или скалу зове шкала.

Обрнуте струне

Треба упозорити да Милановић струне на гитари броји и обележава обрнутим редом од стандардно установљеног: од доњих басовских жица, према горњим „дишкантима или танкогласи[м]” тј. мелодијским; најдубља жица му је прва, а највиша шеста. Утиснути метални прагови (пречнице) су „гласопоказатељи или тасте”, према италијанском термину tasti, док је цела хватаљка на врату гитаре „грифбрет или тастатура”, према речи griffbrett на немачком. Обележавајући основне делове гитаре аутор за звучни или резонантни отвор пише: „Ово се зове резона[н]цна рупа (резонанц [отвор])”; у првој речи резонанцна очигледно је испуштено слово н, док је друга реч у малој загради, због ситног и збијеног рукописа, практично нечитљива.

По свему судећи и она се односи на резонантни корпус или резонантну плочу гитаре, па смо се као и у случају речи штег (кобилица) позвали на немачки извор Steg.[8] У том случају реч у загради би могла да буде и резонанцкерпер (нем. Resonanzkörper = резонантна кутија), где је слово к некомплетно, без свог првог дела (упоредити са другим примерима истог слова к у рукопису), или су то ипак две одвојене речи, код којих је друга можда чак и отвор написан латиницом.

Класична гитара 19, век

Још један интересантан случај тиче се речи прстопостављеност (Fingersetzung), која се у користи за исте појмове: прстомет, прсторед, апликатура (на немачком Fingersatz, Applikatur). У садржају Милановић немачки термин представља са одређеним чланом Die за женски род: Die Fingersetzung, док је савремени немачки израз Fingersatz мушког рода и требало би да испред именице има члан Der. Поменимо да је други знак у члану Die, који Милановић бележи, поуздано слово i, али последње е, у латиничној верзији ове речи, написано је изузетно нејасно и уопште не личи на то слово, уосталом као и код осталих прибележених немачких термина. Касније у тексту Милановић више не ставља ниједан одређени члан за род испред ове именице.
Занимљива је и његова терминологија везана за објашњења различитих украса (орнамената): једноструки предудар назива „помоћителна нота” и за њу даје исправан страни назив немечки се зове Vorschlag. Међутим, двоструки или троструки предудар, који се креће навише или наниже у односу на основну ноту зове „скакач” (Springer). Ова исправно написана немачка реч (тзв. скакач, стубић или ступчић), у музичкој се терминологији користи као назив за дрвени део механике чембала, издуженог правоугаоног облика, који на једном свом крају носи мали плектрум. Покренути помоћу притиска на дирке, ови танки стубићи с језичцима тј. перцима производе тонове чупкањем жица. Можемо претпоставити да је принцип њихових покрета и функционисања инспирисао Милановића да употреби тај назив.

За двоструки предудар налазимо и термин „дуплоудар” (Doppelschlag) правилно немачки би требало да гласи Doppelvorschlag. Док је за пралтрилер „[х]италица” (Schneller) јасно да је српски назив проистекао из основног значења немачке речи schnell = брзо, тј. хитро [свирање].

Можда се Адолф Шлезингер, алиас
Георгије (Ђорђе) Милановић, као аутор
тако титулисао по узору на свог славног
оца Јосифа Шлезингера, стварног
„отоманско српског капелмајстора”.

У намери да проучимо и издвојимо све оне речи које Милановић на различите начине пише, недоследно користећи ортографију како српског, тако често и других језика тогa времена, наишли смо на још једно кључно место. Оно можда указује да је аутор, чак и врло кратко, непосредно пре писања своје књиге 1842. године, боравио у средини у којој се говорило ијекавским наречјем, па му је оно још увек остало у свежем сећању. Код вишеструко понављаних речи „леве руке”, аутору се омакло „лијеве руке”.[9] Нa свим осталим местима фигуришу прилози на екавском и они се у 36 пута у различитим облицима: леве (26 пута); леву (6 пута); лева (1 пут); левой (1 пут) и левомъ (2 пута). Само то једно „лієве [=лијеве]” у мноштву леве може да пољуља нашу претпоставку да је могући писац oвoг дела само фиктивно навео своју титулу „отоманско босанског капелмајстора”.

Можда се Адолф Шлезингер, алиас Георгије (Ђорђе) Милановић, као аутор тако титулисао по узору на свог славног оца Јосифа Шлезингера, стварног „отоманско српског капелмајстора”, или је неко попут самог Јосифа, са својом дугом и плодном делатношћу, направио омашку с ијекавским наречјем (којим се служе у Босни), јер је заиста и на том подручју за живота боравио и радио.

Манускрипт „Школе за гитар” сачињавају 86 страница текста са нотама, формата 14 x 21см, и пет продужених страница формата 14 x 40см, од којих су три са графиконима и две са музичким примерима. Оригинална рукописна музикалија рађена пером и црним тушем на дебљим, пожутелим листовима хартије, укоричена је у црвени платнени повез, са насловом у златотиску у стилизованој вињети и оквиру, на предњој страни.

[1] Јосиф Шлезингер (1794-1870), сомборски Јеврејин, на позив Јеврема Обреновића први пут прелази Саву и Дунав 1829. године, како би у Србији почео са музичким подучавањем и деловањем, а од 1830. га званично налазимо на двору Кнеза Милоша у улози првог српсоког капелмајстора књажевске музичке банде.
[2] Нажалост, у неколико случајева због изузетно нечитких речи, али и очигледно њихове недоследне употребе, није могла да се потпуно (аутоматски) финализује замена архаичних словних ознака као што су ѣ и і.
[3]  Посебну збрку у тумачење и разумевање текста уноси управо то Милановићево различито писање идентичних речи, као и речи истог корена, за које употребљава различите графеме:  і (= и), и (= и), ы (= „тврдом и“ у руском језику) или й (= ј). Понегде пише слово и уместо й или обрнуто, што резултира потпуно другим смислом фонетски транскрибованог текста приликом замена тих знакова (й = ј) у одређеним речима.

[4] Ипак, код појединих речи, у којима је варирала употреба графема за глас И, а код којих није била могућа сигурна аутоматска унификација, морала се компаративним анализама одредити адекватна супституција гласова И и Ј, нпр. код речи іошт =  јошт (која се у тексту Школе јавља 17 пута), како би се такви дуалитети исписивања исте речи различитим графемима уједначиле.

[5] Аутор Школе употребљава одређене речи супротног рода од оног који ми данас користимо; (једна од најчешћих је именица: гитар), па их мења по падежима у складу са родом који он користи. У циљу очувања аутентичности рукописа задржавали смо оваке архаичне случајеве. У оригиналном тексту није вођено рачуна ни о једначењу сугласника по звучности, па се иста реч често јавља двојако написана, чак на истој страници: нпр. испочетка и изпочетка. – 56 стр.

[6] На неколико места уочавају се одређени изостављени словни знаци, или грешком аутора рукописа унете дуплиране краће речи, те је и то у штампаној верзији исправљено.
[7] Као и у случају неких других написаних речи и овде се теже уочавају и разазнају последња слова, те је читање изискивало посебну анализу.
[8] Како се на немачком језику слог st увек чита, тј. изговара као št, јасно је да је Милановић израз штегъ (штег) преузео из немачког назива за кобилицу (тј. коњић или мостић код трзалачких и гудачких инструмената).

[9] Видети: „§28. Предстоєћа нота, што є два путъ везана зове се ‘А’ безъ икакове помоћи лієве [лијеве] руке, производи се свираnҍмъ палцa десне руке втору жицу празну“. – стр. 15

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар