ВРЕМЕНСКА МАШИНА

ХИДРА И ИГРА ИМИТАЦИЈЕ

Алан Тјуринг (Википедија)

Алан Тјуринг (Википедија)

Алан Тјуринг је задужио и науку криптографије и њему се дугује напредак остварен у сигурносним кодôвима у банкарском систему или на интернету данас које познајемо. Током рата је (успешно) дешифровао команде немачке морнарице, служећи савезницима.

tasic milan

Проф. др Милан Д. Тасић

То што рачунари (калкулатори, компјутери) служе данас и за рачунање и за програмирање, слично је ономе чему су некада каменчићи (calculus = каменчић, лат, рачун, енг.) служили у Риму, у сенату и на суду, а то су: бројање гласова, у првом случају и осуда или ослобађање од казне у другом.

Како се од броја (рачуна) дошло
до програма и програмских језика,
а што је нашло одраза и у појму
вештачке интелигенције?

Бели и црни каменчићи тада и стања 0 и 1 машине данас, говоре да два супротна елемента (као начела) нама и даље служе да у великој мери (ре)конструишемо поступке, процесе… – овога пута, на начин програма (софтвера и хардвера) – јер су открића електрицитета, чипова… учинила само да информације могу у далеко већој мери бити обрађиване у меморији рачунара и коришћене, а не само у човековом памћењу као некад.

Самом уверењу у свеопшту израчунљивост погодовао је и сусрет између човека и машине до кога је дошло током векова, тако што је на хиљаде језика граматизовано (по правилу, према грчком оригиналу), да сад бивају они тек конструкције, које следе строга правила образовања у основи. Сем тога су и саме науке о природи постулирале биле детерминизам, механицизам и израчунљивост, што илуструје онај „Лапласов демон”: да знајући положај и брзину свих честица у свемиру, може то интелигентно биће да сазда тачну слику о његовом стању – прошлом или будућем – у било ком тренутку времена.

Но, како се од броја (рачуна) дошло до програма и програмских језика, а што је нашло одраза и у појму вештачке интелигенције?

Двострукост каменчића

Најпре су током историје очигледност и доказ дуго доносили истинитост тврђењима у геометрији, али када се пети Еуклидов постулат није повиновао ниједном од њих, пољуљана је извесност и науке физике која се ослањала на ту геометрију. Сад противречни модели нееуклидских геометрија простора (Бернхард Риман, Николај Лобачевски) служе да опишу његову физичку реалност, да би онда Алберт Ајнштајн показао да је и сам појам простора релативан итд. И тако биће света, овога пута с њим, изнова потврђује да је само оно богатије од једног формалног израза о њему.

Потом су, изневерени од интуиције у геометрији, математичари прибегли броју – лишеном просторне суштине – да, могуће, у априорним истинама које доноси он, ова егзактна наука оствари извесност за којом трага. Домишљена је теорија скупова (Георг Кантор) и дефинисана актуелна бесконачност, но логичка начела непротивречности, искључења трећег… нису потврдила овде своје важење.

Биста Алана Тјуринга (Википедија)

Појавили су се, наиме, почетком 20. века парадокси (Бертранд Расел и други), који су из основа потресли читаву теорију. Остало је надаље – што чини, управо, Давид Хилберт – да буде саздан аксиоматски формалан систем, као нарочита реплика садржинске аритметике, а који би долазио уз једну садржинску (мета)теорију и чија би средства служила да докажу непротивречност аритметике. (Формализација, дакле, која доноси аналогију с граматизацијом говорних језика). Та нова научна област је формална, симболичка или математичка логика.

Тако у тежњи да на истој основи реконструише сву математику (и избегне парадоксе), Хилберт 1928. године поставља захтеве за потпуношћу, непротивуречношћу и одлучивошћу оваквих формализама, но – авај! – бива убрзо доказано (1931 – 1937) да се сва три пута то не може да оствари.

Наиме, Курт Гедел налази тврђења (интуитивно) истинита, али формално недоказива у систему, а потом и да се непротивречност аритметике не може да докаже средствима која се могу формализовати у њој.

У трећем случају, чине то Алонзо Черч и Алан Тјуринг (независно), показујући да не постоји процедура која може да одлучи да ли је произвољна формула доказива (теорема) или није. (Овде препознајемо двоструки карактер каменчића у јавном животу у Риму: да се путем њих рачуна, али и одлучује о нечему).

Тјурингова  провера

Допринос Тјуринга је што налази да је оно што измиче формализацији математике и што аксиоме не успевају да досегну, по карактеру баш геометријско (као облици) – а то се с аритметиком, с бројем, видели смо, хтело да избегне – утолико што формализми познају тек итерацију малог броја правила извођења – најчешће, типа modus ponens.

Бива тиме уопштен појам рачуна:
на пример, можемо овако да помножимо
два броја, али и да, алгоритамски,
рецимо, произвољан скуп речи
уредимо по азбучном реду.

Стога, трагом Хилберта самог, на путу до механичких поступака (алгоритама) у теорији, елементе до којих приспева анализом акта мишљења – по природи, дакле, геометријске – уноси он у табелу, коју назива машином, а описује речима: помера, стаје, лево, десно, штампа и сл. (Бива тиме уопштен појам рачуна: на пример, можемо овако да помножимо два броја, али и да, алгоритамски, рецимо, произвољан скуп речи уредимо по азбучном реду).

И све што одговара програмима, софтерима данас, које садржи сваки рачунар, мобилни телефон, а то дугујемо, управо, Тјурингу. Саме акте машина изводи итеративно (повратно), следећи инструкције с претходног стања, почев од полазног. Тиме он прецизира управо појам рачуна (калкулуса) у логици, а математика и физика задобијају поново извесно полазно јединство.

Иначе, реч је овде о једном идеалном устројству, какво реално не може да постоји, коме припада на обе стране бескрајно продужива лента, издељена на поља. Машина разликује коначно много симбола и коначно много стања – симбол и стање одређују њену конфигурацију – а рад јој се састоји у штампању или брисању симбола на неком пољу, померању у ново стање, или остајању на истом месту.

Тјурингова машина, дакле, остварује не друго до извесну трансформацију симбола између два дискретна момента времена. Штавише, и између њих, препознаје он мањи број типова машина, за које налази да, са своје стране, могу да на исти начин остваре универзалну машину. Иза тога је уследило аргументисање (Черч-Тјурингова теза) да укупни акти које изводи људско биће при рачунању налазе еквивалент у овој области или да је та анализа потпуна итд.

Тјуринг је, дакле, хтео да повуче (и помери) границе израчунљивог, предвидљивог, конструишући системе у којима би и недоказива тврђења геделовског типа била доказана, али је у програмима–машинама тражио место и за алеаторну компоненту за оне физичке или биолошке процесе који не подлежу законима. У физици Анри Поенкаре је (већ) био доказао да су трајекторије три тела у пољу гравитације непредвидиве и Тјуринг би да сад открије истину о устројству органских форми, о раду интелекта самог.

Тако се заложио да тачно одреди и појам интелигенције, као суштине која не зависи од било ког супстрата, што би чинило могућим да се она споља унесе у материју (вештачка интелигенција). Смислио је и „игру имитације” (Тјурингов тест), која је требало да покаже да саговорник (не)може да препозна пол особе по одговорима што их дају она и компјутер програмиран за то, а иначе су скривени.

Спирални поредак

Иначе, у другим областима, у тзв. морфогенези, која се бави генезом форми у природи, Тјуринг открива да извесна сингуларност, у виду инфинитезималне промене између два стања целине, може да доведе до наглих промена у организацији материје. Такав систем, ипак, одржава стабилност – феномен познат као „хидра” – чиме Тјуринг ступа на трагу теорије хаоса, која ће касније доћи (Едвард Нортон Лоренц и други). А у филотаксији, пак, која се бави поретком делова код биљака, налази да листови на стабљикама следе (спиралан) поредак Фибоначијевог низа бројева у математици, што је случај и с прашницима у цвету.

Занимљиво је да то што се особине живих бића преносе наследством не препознаје и не изражава он у властитим терминима програма или генетског кода – као што, иначе, чинимо ми данас – (ДНК је откривена 1953. године), већ налази да су оне последица „унутрашње организације”, „деформације” материје и слично.

Алан Тјуринг је задужио и науку криптографије и њему се дугује напредак остварен у сигурносним кодôвима у банкарском систему или на интернету данас које познајемо. Током рата је (успешно) дешифровао команде немачке морнарице, служећи савезницима.

Члан британског Краљевског друштва, отац компјутрских наука, информатике… убио се 7 јуна 1954 године, у 42. години живота. Пре тога је, по пресуди суда, годину дана примао женске хормоне (не би ли сузбио либидо у себи који је био ка истом полу). Од тога је задобио женску спољашност и, као у његовој игри имитације, игром судбине, није можда могао да препозна пол особе у себи, у тренутку који је претходио фаталном чину.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар