Alan Tjuring je zadužio i nauku kriptografije i njemu se duguje napredak ostvaren u sigurnosnim kodôvima u bankarskom sistemu ili na internetu danas koje poznajemo. Tokom rata je (uspešno) dešifrovao komande nemačke mornarice, služeći saveznicima.
Prof. dr Milan D. Tasić
To što računari (kalkulatori, kompjuteri) služe danas i za računanje i za programiranje, slično je onome čemu su nekada kamenčići (calculus = kamenčić, lat, račun, eng.) služili u Rimu, u senatu i na sudu, a to su: brojanje glasova, u prvom slučaju i osuda ili oslobađanje od kazne u drugom.
Kako se od broja (računa) došlo
do programa i programskih jezika,
a što je našlo odraza i u pojmu
veštačke inteligencije?
Beli i crni kamenčići tada i stanja 0 i 1 mašine danas, govore da dva suprotna elementa (kao načela) nama i dalje služe da u velikoj meri (re)konstruišemo postupke, procese… – ovoga puta, na način programa (softvera i hardvera) – jer su otkrića elektriciteta, čipova… učinila samo da informacije mogu u daleko većoj meri biti obrađivane u memoriji računara i korišćene, a ne samo u čovekovom pamćenju kao nekad.
Samom uverenju u sveopštu izračunljivost pogodovao je i susret između čoveka i mašine do koga je došlo tokom vekova, tako što je na hiljade jezika gramatizovano (po pravilu, prema grčkom originalu), da sad bivaju oni tek konstrukcije, koje slede stroga pravila obrazovanja u osnovi. Sem toga su i same nauke o prirodi postulirale bile determinizam, mehanicizam i izračunljivost, što ilustruje onaj „Laplasov demon”: da znajući položaj i brzinu svih čestica u svemiru, može to inteligentno biće da sazda tačnu sliku o njegovom stanju – prošlom ili budućem – u bilo kom trenutku vremena.
No, kako se od broja (računa) došlo do programa i programskih jezika, a što je našlo odraza i u pojmu veštačke inteligencije?
Dvostrukost kamenčića
Najpre su tokom istorije očiglednost i dokaz dugo donosili istinitost tvrđenjima u geometriji, ali kada se peti Euklidov postulat nije povinovao nijednom od njih, poljuljana je izvesnost i nauke fizike koja se oslanjala na tu geometriju. Sad protivrečni modeli neeuklidskih geometrija prostora (Bernhard Riman, Nikolaj Lobačevski) služe da opišu njegovu fizičku realnost, da bi onda Albert Ajnštajn pokazao da je i sam pojam prostora relativan itd. I tako biće sveta, ovoga puta s njim, iznova potvrđuje da je samo ono bogatije od jednog formalnog izraza o njemu.
Potom su, iznevereni od intuicije u geometriji, matematičari pribegli broju – lišenom prostorne suštine – da, moguće, u apriornim istinama koje donosi on, ova egzaktna nauka ostvari izvesnost za kojom traga. Domišljena je teorija skupova (Georg Kantor) i definisana aktuelna beskonačnost, no logička načela neprotivrečnosti, isključenja trećeg… nisu potvrdila ovde svoje važenje.
Bista Alana Tjuringa (Vikipedija)
Pojavili su se, naime, početkom 20. veka paradoksi (Bertrand Rasel i drugi), koji su iz osnova potresli čitavu teoriju. Ostalo je nadalje – što čini, upravo, David Hilbert – da bude sazdan aksiomatski formalan sistem, kao naročita replika sadržinske aritmetike, a koji bi dolazio uz jednu sadržinsku (meta)teoriju i čija bi sredstva služila da dokažu neprotivrečnost aritmetike. (Formalizacija, dakle, koja donosi analogiju s gramatizacijom govornih jezika). Ta nova naučna oblast je formalna, simbolička ili matematička logika.
Tako u težnji da na istoj osnovi rekonstruiše svu matematiku (i izbegne paradokse), Hilbert 1928. godine postavlja zahteve za potpunošću, neprotivurečnošću i odlučivošću ovakvih formalizama, no – avaj! – biva ubrzo dokazano (1931 – 1937) da se sva tri puta to ne može da ostvari.
Naime, Kurt Gedel nalazi tvrđenja (intuitivno) istinita, ali formalno nedokaziva u sistemu, a potom i da se neprotivrečnost aritmetike ne može da dokaže sredstvima koja se mogu formalizovati u njoj.
U trećem slučaju, čine to Alonzo Čerč i Alan Tjuring (nezavisno), pokazujući da ne postoji procedura koja može da odluči da li je proizvoljna formula dokaziva (teorema) ili nije. (Ovde prepoznajemo dvostruki karakter kamenčića u javnom životu u Rimu: da se putem njih računa, ali i odlučuje o nečemu).
Tjuringova provera
Doprinos Tjuringa je što nalazi da je ono što izmiče formalizaciji matematike i što aksiome ne uspevaju da dosegnu, po karakteru baš geometrijsko (kao oblici) – a to se s aritmetikom, s brojem, videli smo, htelo da izbegne – utoliko što formalizmi poznaju tek iteraciju malog broja pravila izvođenja – najčešće, tipa modus ponens.
Biva time uopšten pojam računa:
na primer, možemo ovako da pomnožimo
dva broja, ali i da, algoritamski,
recimo, proizvoljan skup reči
uredimo po azbučnom redu.
Stoga, tragom Hilberta samog, na putu do mehaničkih postupaka (algoritama) u teoriji, elemente do kojih prispeva analizom akta mišljenja – po prirodi, dakle, geometrijske – unosi on u tabelu, koju naziva mašinom, a opisuje rečima: pomera, staje, levo, desno, štampa i sl. (Biva time uopšten pojam računa: na primer, možemo ovako da pomnožimo dva broja, ali i da, algoritamski, recimo, proizvoljan skup reči uredimo po azbučnom redu).
I sve što odgovara programima, softerima danas, koje sadrži svaki računar, mobilni telefon, a to dugujemo, upravo, Tjuringu. Same akte mašina izvodi iterativno (povratno), sledeći instrukcije s prethodnog stanja, počev od polaznog. Time on precizira upravo pojam računa (kalkulusa) u logici, a matematika i fizika zadobijaju ponovo izvesno polazno jedinstvo.
Inače, reč je ovde o jednom idealnom ustrojstvu, kakvo realno ne može da postoji, kome pripada na obe strane beskrajno produživa lenta, izdeljena na polja. Mašina razlikuje konačno mnogo simbola i konačno mnogo stanja – simbol i stanje određuju njenu konfiguraciju – a rad joj se sastoji u štampanju ili brisanju simbola na nekom polju, pomeranju u novo stanje, ili ostajanju na istom mestu.
Tjuringova mašina, dakle, ostvaruje ne drugo do izvesnu transformaciju simbola između dva diskretna momenta vremena. Štaviše, i između njih, prepoznaje on manji broj tipova mašina, za koje nalazi da, sa svoje strane, mogu da na isti način ostvare univerzalnu mašinu. Iza toga je usledilo argumentisanje (Čerč-Tjuringova teza) da ukupni akti koje izvodi ljudsko biće pri računanju nalaze ekvivalent u ovoj oblasti ili da je ta analiza potpuna itd.
Tjuring je, dakle, hteo da povuče (i pomeri) granice izračunljivog, predvidljivog, konstruišući sisteme u kojima bi i nedokaziva tvrđenja gedelovskog tipa bila dokazana, ali je u programima–mašinama tražio mesto i za aleatornu komponentu za one fizičke ili biološke procese koji ne podležu zakonima. U fizici Anri Poenkare je (već) bio dokazao da su trajektorije tri tela u polju gravitacije nepredvidive i Tjuring bi da sad otkrije istinu o ustrojstvu organskih formi, o radu intelekta samog.
Tako se založio da tačno odredi i pojam inteligencije, kao suštine koja ne zavisi od bilo kog supstrata, što bi činilo mogućim da se ona spolja unese u materiju (veštačka inteligencija). Smislio je i „igru imitacije” (Tjuringov test), koja je trebalo da pokaže da sagovornik (ne)može da prepozna pol osobe po odgovorima što ih daju ona i kompjuter programiran za to, a inače su skriveni.
Spiralni poredak
Inače, u drugim oblastima, u tzv. morfogenezi, koja se bavi genezom formi u prirodi, Tjuring otkriva da izvesna singularnost, u vidu infinitezimalne promene između dva stanja celine, može da dovede do naglih promena u organizaciji materije. Takav sistem, ipak, održava stabilnost – fenomen poznat kao „hidra” – čime Tjuring stupa na tragu teorije haosa, koja će kasnije doći (Edvard Norton Lorenc i drugi). A u filotaksiji, pak, koja se bavi poretkom delova kod biljaka, nalazi da listovi na stabljikama slede (spiralan) poredak Fibonačijevog niza brojeva u matematici, što je slučaj i s prašnicima u cvetu.
Zanimljivo je da to što se osobine živih bića prenose nasledstvom ne prepoznaje i ne izražava on u vlastitim terminima programa ili genetskog koda – kao što, inače, činimo mi danas – (DNK je otkrivena 1953. godine), već nalazi da su one posledica „unutrašnje organizacije”, „deformacije” materije i slično.
Alan Tjuring je zadužio i nauku kriptografije i njemu se duguje napredak ostvaren u sigurnosnim kodôvima u bankarskom sistemu ili na internetu danas koje poznajemo. Tokom rata je (uspešno) dešifrovao komande nemačke mornarice, služeći saveznicima.
Član britanskog Kraljevskog društva, otac kompjutrskih nauka, informatike… ubio se 7 juna 1954 godine, u 42. godini života. Pre toga je, po presudi suda, godinu dana primao ženske hormone (ne bi li suzbio libido u sebi koji je bio ka istom polu). Od toga je zadobio žensku spoljašnost i, kao u njegovoj igri imitacije, igrom sudbine, nije možda mogao da prepozna pol osobe u sebi, u trenutku koji je prethodio fatalnom činu.
