Napisan u duhu rekonstrukcije i kritike jednog vremena, novi rukopis knjige „(Ka)ko smo”, Vesne Đukić, daje priloge za nove interpretativne pristupe starim temama, ali i jednu sveobuhvatnu sintezu
Prof. dr Divna Vuksanović
Novi rukopis knjige prof. dr Vesne Đukić, pod naslovom: (Ka)ko smo: Studije kulture pamćenja i politike identiteta u Srbiji, iako se načelno bavi istraživanjima – kako teorijskim tako i praktičkim – u oblasti kulturne politike u Srbiji, interdisciplinarno je koncipiran, i problemski zadire u srodne teorijske diskurse: kulturnu antropologiju, politikološka i istoriografska istraživanja, teoriju medija i medijsku politiku, i najšire uzevši – teorije kulture sa kritičkim predznakom.
Studija se delom oslanja na predhodeća
istraživanja kulturne politike na
ovdašnjim prostorima, referišući,
pre svega, na knjige Ljubodraga Dimića.
U fokusu istraživanja autorke je pitanje identiteta i kako se on kreira i rekreira s obzirom na pamćenje, pri čemu je u rukopisu knjige pamćenje određeno ne toliko kao istorijski fakticitet, već pre kao kulturni fenomen, a koji se tiče određene interpretacije, što je uvek već ideološkog karaktera.
Studija se delom oslanja na predhodeća istraživanja kulturne politike na ovdašnjim prostorima, referišući, pre svega, na knjige Ljubodraga Dimića, pošto je, kako primećuje autorka, u akademskim krugovima kulturna politika kao posebna naučna disciplina intenzivirala svoj epistemološki rast tek u 21. veku. Ono što Đukićevu posebno zanima jeste identitet Srba, a ne Jugoslovena, Srba u rasejanju ili drugih etničkih zajednica koje žive zajedno sa Srbima u, kako naglašava, multikulturnom kontekstu svog prebivanja.
A ova „identitetska priča”, koja se može ispričati bilo „racionalno” ili „romantičarski” sagledana je, pre svega, kroz vizuru pamćenja, kao svojevrsnu kulturnu paradigmu. Ali, kako obrazlaže V. Đukić, za pamćenje je karakteristično, kako memorisanje, tako i zaboravljanje, te je zaborav, zapravo, u pođednakoj meri konstituens pamćenja, koliko i samo sećanje.
Osim opštih, identitetskih narativa, Đukićeva se u svom novom teorijskom radu bavi i medijskom arheologijom, kao i novom interpretacijom sela u zadatom kontekstu istraživanja, što rukopisu knjige daje vrlo specifičnu boju, i originalni doprinos čitanju odnosa kulture pamćenja i identitetskih matrica u nas.
Dakle, novi rukopis knjige dr Vesne Đukić, u velikom opsegu analizuje različite transformativne momente srpskog identiteta, ponirući u kulture sećanja, i završavajući u tranzicionom kontekstu tumačenja analiziranih odnosa identiteta i pamćenja (tj. zaborava). Osnovni naučni doprinos ovog rada sastoji se u tome što se pomodni postmoderni trendovi „kulture sećanja” ovde koriste da se identitetska pitanja osvetle na drukčiji način, i da se, pri tom, ne zapadne ni u puku faktografiju, niti pak u odgovarajuće interpretativne konstrukte koji slepo prate aktuelne teorijske mode.
Napisan u duhu rekonstrukcije i kritike jednog vremena, novi rukopis knjige Vesne Đukić daje priloge za nove interpretativne pristupe starim temama, ali i jednu sveobuhvatnu sintezu posredujućih odnosa kulture jednog naroda, njegovog pamćenja, pa otuda i identiteta koji je otvoren za budućnost.
