АРГУСОВ ПОГЛЕД

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ПРИРОДЕ

Зубе на преглед! (Википедија)

Природа је естетски и епистемолошки систем. Џиновски и свеобухватни ум како је говорио један од оснивача кибернетике, Грегори Бејтсон. Интелигенција природе није централизована него је дистрибуирана и разасута по цијелој мрежи живе материје. Интелигентне су и бактерије, и биљке, и мрави, којима сам у књизи посветио посебну пажњу. Природа није ту да бисмо је освајали кроз институционализовану науку која је данас главни мотор капитализма. Природа је ту да се у њој пронађемо јер смо њен саставни дио. Само једна нит у свеобухватној мрежи живота.

Проф. др Предраг Склијепчевић

Kњига „Светац и грешник” је филозофска прича о људској природи и науци као производу људске природе. Оквир је дефиниција људске природе коју је дао харвардски професор Едвард О. Вилсон. Према Вилсону човјекова природа је дихотомија, комбинација доброг и лошег. Homo sapiens је дијелом светац а дијелом грешник. Вилсонова аргументација је једноставна. Историјом доминирају ратови. Имамо тенденцију да све конструктивно што направимо разоримо агресијом.

Инспирација за књигу је научно дjело Лин Маргулис (1938-2011). Она је заслужна за легитимизацију концепта симбиозе који је дуго био оспораван. Идеја симбиогенезе је вјероватно највећа новина у биологији од времена Дарвина (1809-1882). Ових дана се по европским и америчким универзитетима премијерно приказује документарни филм о Лин Маргулис. „Симбиотска планета” или „Kако је Лин Маргулис заљуљала брод и започела научну револуцију”.

Ово излагање ћу започети кратким приказом идеје симбиогенезе и дотаћи се лика Лин Маргулис. У другом дијелу излагања ћу говорити о теми из поднаслова књиге „Kако злоупотребљавамо науку и будућност човјечанства”.

Дарвинова идеја еволуције – природна селекција и адаптација организама – јесте база биологије. Али, вијек и по послије Дарвина још се воде расправе о томе шта је покретач еволуционих промјена. Другим ријечима: који то механизам стоји иза њих. Дарвин сам ово није могао утврдити.

Kључни помак се десио са појавом генетике као нове дисциплине биологије деценијама послије Дарвина. У првој половини 20. вијека рађа се неодарвинизам, спој генетике и Дарвинове теорије према коме је основна јединица природне селекције ген. Биологија коначно добија механицистичку базу као физика и хемија. Биолошки механизам еволуције је дакле промјена на нивоу гена или генска мутација.

Међутим, паралелно са неодарвинизмом, којим доминира идеја конкуренције између организама, рађа се концепт симбиозе или сарадње између организама. Заступају га континентални природњаци, њемачки хирург и микробиолог Антон де Бари (1831-1888), руски биолози Фаминтсин (1835-1918), Мерешковски (1855-1921) и Kозопољански (1890-1957), Француз Пол Портије (1866-1962) и Американац Иван Валин (1883-1969).

Гаја није организам како су мислили рани
критичари. Гаја је биолошки суперсистем
који се разликује од организама по томе
што је у стању да рециклира еколошки
отпад. Биолошки организми то не могу.

Симбиоза је грчка ријеч и значи живјети заједно. Према идеји симбиозе сви организми изнад бактерија су композитне еколошке форме. Једноћелијски протисти, парамацијум или амеба на примјер, настају удруживањем двије бактерије према Мерешковском. Данас знамо да је друга „бактерија” њена модификована прокариотска форма коју зовемо археја. Дакле сви организми изнад бактерија су хибридни организми. Вишећелијски организми, као што су биљке и животиње, настају даљим симбиотским удруживањем. Генске мутације су важне само за бактерије. За хибридне организме, генске мутације као покретач еволуционе новине су мање значајне.

Лин Маргулис (Спаркбери спрингс)

Али, теорија симбиогенезе нема подршку све до Лин Маргулис. Kључни доказ који Лин нуди је да сви организми изнад бактерија имају најмање два генома. Ово је необориви доказ да су настали удруживањем, или симбиозом, између два прокариотска организма која су претходно живјела самостално. Неки организми имају три генома. Биљне ћелије на примјер. Хлоропласти, као трећи геном су органеле које обављају фотосинтезу, некадашње цијанобактерије.

Без обзира на необориве доказе нову теорију академски часописи глатко одбијају. Kоначно, у петнаестом покушају рад насловљен „О поријеклу митотске ћелије” објављује респектабилни часопис за теоретску биологију. Рађа се класик. Нова теорија послије овога улази у све уџбенике биологије. Лин објављује књигу „Поријекло еукариотске ћелије” три године касније. Али ово је тек почетак.

Независно од Лин, хемичар Џејмс Ловлок развија теорију биосфере као саморегулишућег система. Даје јој име Гаја, митолошка богиња земље, по савјету енглеског књижевника и нобеловца Вилијама Голдинга са којим је заједно шетао по ливадама Kорнвола. Теорија Гаја је одмах изложена нападима као ненаучни концепт. Ловлок покушава да брани теорију али без много успјеха. Стицајем околности упознаје Лин Маргулис. Ово познанство теорију Гаја враћа у живот преко симбиогенезе. Без Лин Маргулис, Џејмс Ловлок није могао да дође до објашњења шта то регулише биосферу. Шта јој даје обиљежје биолошког система?

За Лин је ово била одлична прилика да продуби теорију симбиогенезе. Гаја није организам како су мислили рани критичари. Гаја је биолошки суперсистем који се разликује од организама по томе што је у стању да рециклира еколошки отпад. Биолошки организми то не могу. Еколошки отпад једног организма унутар суперсистема постаје храна или метаболит за други организам. На примјер, кисеоник је еколошки отпад фотосинтетских бактерија и биљака. За све вишећелијске организме овај отпад је драгоцјени метаболит без кога не могу да преживе. Дакле, унутар система Гаја девет милиона врста које га чине, интелигентно балансирају своје односе суптилном сарадњом, а не конкуренцијом. Ловлок објављује компјутерски модел „Дејзи ворлд” (Daisy world) као одговор критичарима. Гаја теорија је данас респектабилни научни програм.

Група од 1.700 научника, укључујући велики
број нобеловаца, 1992. године објавила је
отворено писмо у коме је изразила озбиљну
забринутост за будућност човјечанства.
Наша глобална активност нас води директно
у жестоки судар са природним окружењем.

Kада покушамо да оцијенимо нашу улогу у овом суперсистему, добијамо поражавајућу слику. Ми смо најагресивнија компонента система која цијели систем покушава да прилагоди за своју корист.

Група од 1.700 научника, укључујући велики број нобеловаца, 1992. године објавила је отворено писмо у коме је изразила озбиљну забринутост за будућност човјечанства. Наша глобална активност нас води директно у жестоки судар са природним окружењем. Витални озонски омотач постаје тањи, нестају многе биолошке врсте, појављују се мртве зоне у океанима, клима се мијења, људска популација расте. Научници су препоручили: „Потребна је велика промјена у управљању планетом и њеним живим свијетом уколико желимо да спријечимо велику патњу човјечанства”.

Четврт вијека касније, у новембру 2017, објављено је ново писмо са 15.000 потписаних научника. Они тврде да је ситуација од 1992. само постала гора. Једини успјех је прекид ширења озонских рупа. На свим осталим фронтовима тренд судара гобалног човјечанаства са природним окружењем се наставља још јачим интензитетом. Илустративан је податак да је умјесто препорученог стабилизовања глобалне популације број људи порастао за 30%, са пет на седам милијарди. Ово само подстиче негативне еколошке трендове.

Дакле, заборавите природне непогоде,
ударе астероида и ванземаљце. Ми смо
највећа пријетња нама самима и биосфери.
Поставља се питање зашто је то тако?

Недвосмислено је утврђено да смо ушли у „шесто масовно уништавање биолошких врста” које може да буде погубно за планетарну еколошку равнотежу. Дакле, заборавите природне непогоде, ударе астероида и ванземаљце. Ми смо највећа пријетња нама самима и биосфери. Поставља се питање зашто је то тако?

Kако злоупотребљавамо науку и будућност човјечанства?

Одговор на горње питање може бити само филозофски. Дефиниција филозофије има скоро колико и филозофа. У писању књиге руководио сам се Раселовом. Бертранд Расел (1872-1970) је сматрао да постоје двије територије знања. Једна територија је догматско знање – територија теологије. Друга територија је извјесно или провјерљиво знање – територија науке. Између ове двије територије налази се ничија земља изложена нападима са обје стране. Према Раселу, ничија земља је филозофија. Дакле, из ове дефиниције је јасно да ће и професионални научници и догмате у књизи лако пронаћи мете за критику. Али, на све критике је могуће одговорити.

Одговор је дакле филозофски и он мора да критички процијени основе науке. Да ли је критика науке легитимна? Сасвим сигурно да јесте. Оног момента кад наука одбије могућност испитивања своје основе, постаје догматска територија.

У том смислу неопходно је дефинисати оквир критике. Добар оквир може да буде епоха у којој живимо. Нашом епохом доминира наука: од хране коју једемо, лијекова који нас одржавају, па до интернета и освајања космоса. Наука је омогућила човјечанству да постане планетарна сила. Симбол епохе је термин антропоцен: доба човјека као доминантне снаге природе. Међутим, физичар Волтер Еласасер (1904-1991) је сматрао да је епоху у којој живимо примјереније звати доба пострационализма.

Према Волтеру Елсасеру, од 1945. године
историја се може окарактерисати
свакако, али никако као рационална.
Ушли смо у доба пострационализма.

Шта је пострационализам? Рационализам, ренесанса и просвјетитељство, обиљежени рађањем науке, представљају златни период европске цивилизације који је трајао 350 година. Од почетка 17. вијека па до половине 20. када је просвјетитељски дух збрисан са историјске сцене највећим масовним убиством у историји, свјетским ратовима, и конструкцијом оружја, путем нуклеарне физике, оружја за масовно уништавање људи. Према Елсасеру, од 1945. године историја се може окарактерисати свакако, али никако као рационална. Ушли смо у доба пострационализма.

Међутим, ни наука ни филозофија не могу да функционишу без рационализма. Рационализам је њихова основа. Срећом, између науке и филозофије постоји једна суптилна разлика. Филозофија има слободу да рационализам допуни спекулацијом или филозофским инстинктом.

Дакле имамо оквир – пострационализам. Прво питање је како започети критику? Неки биолози мисле да је наука одавно догматска територија. Још од времена Декарта (1596-1650), једног од оснивача рационализма. Декарт, сљедбеник филозофа Св. Томе Аквинског (1225-1274), отац је редукционизма. Према њему, природа је машина која се може разумјети и мијењати редукционистичким и аналитичким поступком. Растављањем на саставне дијелове и њиховом реконструкцијом.

Овдје је неопходно опет се позвати на Лин Маргулис, жестоку критичарку Декартовог или картезијанског поступка у биологији. За Лин, редукционизам у биологији јесте бесмислен. Спречава нас да разумијемо природу. Интеграција или симбиоза, а не редукционизам, доминира природом. У бескрајној сложености природе редукционизам пропада. Ова сложеност је свеобухватна мрежа живе материје изражена терминима, биосфера, Гаја, а у мојој књизи живи систем или Живана (изведено из Жива – старословенска богиња живота). Свеобухватна мрежа живота.

„Човјек није исплео ову мрежу. Он је само
једна њена нит”. Тако је говорио индијански
поглавица Сијетл у чувеном писму „бијелом
поглавици” у Вашингтону. „Све што
човјек ради мрежи, ради самом себи”.

Поглавица Сијетл (1786-1866)

Лин се слагала са Сијетлом. Еколошко насиље легитимише самодеструкцију. Дакле, редукционизам у биологији је на граници апсурда.

Сљедеће питање је шта је мотив за редукционизам, па самим тиме и за апсурд? Kако оправдати апсурд редукционизма? Одговоре нам дају Волтер Елсасер, али и двојица филозофа, Макс Хоркхајмер (1895-1973) и Теодор Адорно (1903-1969) у књизи „Дијалектика просвјетитељства”. Мотив за редукционизам је страх од непознатог. Страх од незнања. Једини начин да се ослободимо од овог страха је да територију непознатог освојимо и тако је потпуно елиминишемо, чиме и наш страх нестаје. Средство за освајање територије непознатог, терминатор нашег страха ако хоћете, јесте просвјетитељска редукционистичка наука према Адорну и Хоркхајмеру.

„Ниједан од редукционистичких напора
не објашњава креативност свемира:
живот, његову невјероватну замршеност
и богатство облика”. (Карл Попер)

Овдје долазимо до могућег одговора на питање из наслова. Или боље рећи оквира за одговор. Науку и будућност злоупотребљавамо форсирањем редукционизма у биологији, па можда и шире. Природа је стваралачки процес. Овај процес је ирационалан јер стваралаштво захтијева креативност. Према Kарлу Поперу (1902-1994) редукционизам је неодржив не само у биологији него и у физици. „Ниједан од редукционистичких напора не објашњава креативност свемира: живот, његову невјероватну замршеност и богатство облика”.

Дакле, апсурд редукционизма лежи у чињеници да је територија непознатог, од које страхујемо, неосвојива. Ни природа сама не може предвиђети своја будућа стања. Природа је ирационална, па самим тиме неизрачунљива и некомпјутибилна. Она је хаотична, креативна, интелигентна и рањена нашом деструкцијом, али неуништива, као Шпанија на чувеном платну Салвадора Далија (1904-1989), Шпанија из времена грађанског рата.

Салвадор Дали, Шпанија, 1936-38, (Википедија). Инспирација за
платно су били ренесансни мајстори. Платно је алегорија.
Фигуру жене (Шпанија) чине групе мушкараца ратника.

Природа је и Гетеов (1749-1832) архетип „вјечне женствености” која је спасила Фаустову душу из канџи Мефиста. Фауст је редукциониста, архетип мушке акције и освајања природе. Његова модерна инкарнација је позитивистички научник редукциониста: револвераш са звјезданог, пострационалистичког Дивљег Запада који је данас више дивљи него у вријеме поглавице Сијетла. Одраз дивљаштва, боље рећи варварства, је биолошка анихилација – масовно уништавање дијелова мреже живота. Оно што радимо мрежи радимо себи.

Kако превазићи ову позицију апсурда која води ка самоуништењу? Мој рецепт је креативна наука, изложен на крају књиге, са којим би се сложио и Елсасер. Рецепт је једноставан: комбинација конвенционалне науке и филозофског инстинкта да би се природа могла разумјети у мјери у којој је можемо разумјети. Биолог може и мора постати истински филозоф природе и комбиновати рационалистички приступ науке са филозофским инстинктом. Можда ову формулу треба да слиједе и физичар и хемичар.

Дозволите ми да сумирам. Природа је естетски и епистемолошки систем. Џиновски и свеобухватни ум како је говорио један од оснивача кибернетике, Грегори Бејтсон. Интелигенција природе није централизована него је дистрибуирана и разасута по цијелој мрежи живе материје. Интелигентне су и бактерије, и биљке, и мрави, којима сам у књизи посветио посебну пажњу. Природа није ту да бисмо је освајали кроз институционализовану науку која је данас главни мотор капитализма. Природа је ту да се у њој пронађемо јер смо њен саставни дио. Само једна нит у свеобухватној мрежи живота.

(Говор на промоцији књиге „Светац и грешник”)

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар