РАЗГОВОРНИК

ИНТЕРНЕТ СЛУГА КАПИТАЛА

Јирген Хабермас (Википедија)

Јирген Хабермас (Википедија)

„Сада нова средства комуникације имају много препреденији систем комерцијализације, у којем циљ није искључиво пажња потрошача, него економско коришћење приватних профила корисника. Они краду личне податке потрошача без њиховог знања, како би њима ефикасније манипулисали, понекад чак и с перверзним политичким циљевима”, сматра филозоф Јирген Хабермас.

Пред свој 89. рођендан, један од најутицајнијих живих светских мислилаца, из свог дома у Штарнбергу, за шпански лист „Паис” изнео је свој поглед на најважнија питања нашег времена, укључујући национализам, имиграцију, интернет и Европу.

„Новости” преносе делове интервјуа следбеника и помоћника Теодора Адорна, истакнутог члана друге генерације франкфуртске школе и професора филозофије на франкфуртском Гете универзитету. Јирген Хаберманс, који је аутор важних дела о друштвеним и политичким наукама у 20. веку, говори за „Паис” о питањима која су заокупљала његову пажњу у последњих 60 година.

Много се прича о декаденцији посвећених интелектуалаца. Да ли ви мислите да се може рећи да ова тема ретко кад излази из интелектуалне сфере?
Носталгично питање где су нестали сви интелектуалци промашује суштину. Не можете имати посвећене интелектуалце ако немате публику којој се могу упутити идеје. Да ли је интернет „разблажио” јавну сферу која је подржавала традиционалне медије, који су, са своје стране, утицали на мислиоце и филозофе? Да, ипак, то зависи од невероватних друштвених и културних претпоставки, највише од постојања обазривог и ажурног новинарства, с референтним новинама и масовним медијима, способним да усмеравају интересовање већине ка темама које су битне за формирање политичког мишљења, као и од постојања читалачке публике заинтересоване за политику, образоване, навикнуте на конфликтивни процес формирања мишљења, која посвећује време читању квалитетне, независне штампе. Ова инфраструктура више није неокрњена, иако, колико ја знам, још постоји у земљама попут Шпаније, Француске и Немачке.

Али чак и ту је интернет променио улогу традиционалних медија, посебно код младих генерација?
Пример су САД и тамошња искључива употреба приватних телевизијских канала. Сада нова средства комуникације имају много препреденији систем комерцијализације, у којем циљ није искључиво пажња потрошача, него економско коришћење приватних профила корисника. Они краду личне податке потрошача без њиховог знања, како би њима ефикасније манипулисали, понекад чак и с перверзним политичким циљевима, као што је случај у недавном скандалу са „Фејсбуком”.

„Интернет нас све претвара у потенцијалне
писце, а стар је свега неколико деценија.
Можда ћемо с временом научити како да
управљамо друштвеним мрежама на
цивилизован начин. Интернет је већ отворио
милионе корисних супкултурних ниша, где се размењују
веродостојне информације и здрава мишљења.”

Упркос очитим предностима, да ли верујете да интернет подстиче нову врсту неписмености?
Мислите ли на агресивне контроверзе, балоне и лажи Доналда Трампа у његовим твитовима? Не може се чак рећи ни да је та индивидуа испод нивоа политичке културе своје земље. Трамп константно уништава тај ниво. Од открића штампарије, што је сваког претворило у потенцијалног читаоца, били су потребни векови да бисмо дошли до тога да читаво становништво може читати.

Интернет нас све претвара у потенцијалне писце, а стар је свега неколико деценија. Можда ћемо с временом научити како да управљамо друштвеним мрежама на цивилизован начин. Интернет је већ отворио милионе корисних супкултурних ниша, где се размењују веродостојне информације и здрава мишљења. Несумњиво постоје огромне благодети за комуникацију, и то не само за све већу брзину у продаји деоница и за спекулације. Али оно што ми смета јесте то што прва медијска револуција у историји човечанства најпре и пре свега служи економским, а не културним циљевима.

„Никада нисам престајао да критикујем
капитализам, али нисам престајао ни да
будем свестан тога да неквалитетна
дијагноза није довољна. Ја нисам од оних
интелектуалаца који пуцају не циљајући.”

Шта се десило са вашом старом приврженошћу марксизму, да ли сте и даље левичар?
Провео сам 65 година радећи и борећи се за левичарске постулате на универзитетима и у јавној сфери. Ако сам провео четврт века борећи се за већу политичку интеграцију Европске уније, радио сам то са идејом да је само ова континентална организација способна да неограничени капитализам доведе под контролу. Никада нисам престајао да критикујем капитализам, али нисам престајао ни да будем свестан тога да неквалитетна дијагноза није довољна. Ја нисам од оних интелектуалаца који пуцају не циљајући.

Године 1986. осмислили сте политички концепт уставног патриотизма који данас делује готово лековито.
Године 1984. био сам позван да говорим пред Конгресом Шпаније. После тога смо отишли на вечеру у ресторан са дугом традицијом. Ако се добро сећам, то је било између Конгреса и Пуерта дел Сола, са леве стране пута. Током врло инспиративног разговора с нашим цењеним домаћинима, који су већином били социјалдемократе, укључене у израду новог устава земље, мојој жени и мени је речено да је управо у том ресторану започета завера за проглашење прве шпанске републике 1873. Чим смо то сазнали, почели смо да се осећамо сасвим другачије. Уставни патриотизам изискује прикладну залеђину, како бисмо увек били свесни тога да је устав национално достигнуће.

Сматрате ли се патриотом?
Осећам се као патриота државе која је, коначно, после Другог светског рата, изродила стабилну демократију и, током наредних деценија политичке поларизације, либералну политичку културу. Ово је први пут да овако кажем, али у том смислу, да, ја сам немачки патриота и производ немачке културе.

Да ли Немачка, с приливом миграната, и даље има само једну културу?
Поносан сам на нашу културу, и то укључује и другу или трећу генерацију турских, иранских и грчких имиграната који нам дају изузетне филмске раднике, новинаре, телевизијске личности, као и пословне људе, најкомпетентније лекаре, најбоље писце, политичаре, музичаре и учитеље. То је вероватно доказ да наша култура има снаге и капацитета за регенерацију. Агресивно одбацивање тих људи, без којих би ово било немогуће, од стране десничарских популиста је бесмислено.

„Најстарије и најутицајније цивилизације
карактеришу метафизика и велике религије
које је проучавао Макс Вебер. Све оне имају
универзални потенцијал, што је разлог због
којег бујају, на основу отворености и инклузије.”

Говорећи о религији и верским и културним ратовима, мислите ли да идемо ка сукобу цивилизација?
Што се мене тиче, та идеја је потпуно погрешна. Најстарије и најутицајније цивилизације карактеришу метафизика и велике религије које је проучавао Макс Вебер. Све оне имају универзални потенцијал, што је разлог због којег бујају, на основу отворености и инклузије. Чињеница је да је верски фундаментализам потпуно модеран феномен. Он је израстао из друштвеног искорењивања изазваног колонијализмом, крајем колонијализма и глобалним капитализмом.

Писали сте да би Европа требало да гаји европску верзију ислама. Мислите ли да се то већ дешава?
У Федералној Републици Немачкој ми се трудимо да укључимо исламску теологију у своје универзитете, што значи да можемо обучавати вероучитеље у сопственој земљи уместо да их „увозимо” из Турске и других места. Али тај процес заиста зависи од нас и нашег истинског интегрисања имигрантских породица. Ипак, то не решава питање таласа глобалних миграција. Једини начин да се суочимо са тим јесте да решимо економске узроке у земљама порекла.

Како то учинити?
Не питајте ме како без промена у глобалном капиталистичком систему. То је проблем који се протеже вековима уназад. Нисам стручњак, али ако прочитате Die Externalisierungsgesellschaft Штефана Лесениха, видећете како таласи који запљускују Европу и западни свет имају своје корене у томе.

Цитирају вас да сте рекли да је Европа економски гигант и политички патуљак?
Увођење евра поделило је монетарну заједницу на север и југ, на добитнике и губитнике. Разлог је у томе што се структурне разлике између националних економских региона не могу компензовати ако нема напретка ка политичкој унији. Испусни вентили, као што су мобилност на јединственом тржишту рада и систем заједничке социјалне заштите, недостају. Европи недостаје и снаге да изради заједничку фискалну политику. Неједнакост се повећала свуда и разједа друштвену кохезију. Међу онима у тешкој ситуацији, шире се регресивне тенденције и реакције ирационалног и самоуништавајућег беса.

Шта мислите о независности Каталоније?
Не разумем зашто напредна и култивисана популација попут оне у Каталонији жели да иде сама у Европи. Чини ми се да је све у економији. Не знам шта ће се догодити.

Сматрате ли да су националне државе сада неопходније него раније?
Можда ово не би требало да кажем, али ја верујем да су националне државе биле нешто у шта нико није веровао, али су морале бити измишљене у оно време из очигледно прагматичних разлога. Увек кривимо политичаре за проблеме у изградњи Европе, али можда је и јавност крива због недостатка вере. Политички лидери и владе су до сада овај пројекат водили на елитистички начин, без укључивања народа у комплексна питања. Чини ми се да чак ни политичке партије ни национални посланици нису упознати с компликованим материјалом који чини европску политику. Под слоганом „мајка бди над вашим новцем”, Меркелова и Шојбле су током кризе бранили своје мере на заиста застрашујућ начин.

Да ли је Немачка повремено бркала вођство и хегемонију? Где то поставља Француску?
Проблем је сигурно био у томе што немачка федерална влада није имала ни талента ни искуства са хегемонском влашћу. Да га је имала, знала би да није могуће очувати заједништво Европе без узимања у озбир интереса других држава. Што се тиче Макрона, он наставља с покушајима да убеди Меркелову да мора да мисли о томе како ће бити представљена у књигама из историје.

„Ја сам застарелог мишљења да би
филозофија требало да настави да
пружа одговоре на Кантова питања:
Шта могу сазнати? Шта би требало
да знам? Шта могу да очекујем?
Шта значи бити човек? Ипак, нисам
сигуран да филозофија, како је данас
видимо, има будућност.”

У данашњем свету у којем доминира технологија, какву будућност има филозофија?
Ја сам застарелог мишљења да би филозофија требало да настави да пружа одговоре на Кантова питања: Шта могу сазнати? Шта би требало да знам? Шта могу да очекујем? Шта значи бити човек? Ипак, нисам сигуран да филозофија, како је данас видимо, има будућност.

Макрон је филозоф попут вас. Мислите ли да су филозофија и политика добар спој?
Заиме бога, сачувајте нас филозофа на власти! Ипак, Макрон изазива поштовање јер, у садашњем политичком пејзажу, он је једини који се усуђује да има политичку перспективу. Он је интелектуалац и уверљив говорник и тежи политичким циљевима које је поставила Европа. У готово очајним изборним околностима, он је показао личну храброст. Ипак, још не могу да видим каква уверења стоје иза европске политике француског председника. Волео бих да знам да ли је макар уверени леви либерал, чему се надам.

(Извор Новости)

О аутору

Станко Стојиљковић

4 коментара

  • Dali je ovo krik u pustinji duha?
    Poslednji angažovani intelektualac današnjice.
    Šta mogu saznati? Šta bi trebalo
    da znam? Šta mogu da očekujem?
    Šta znači biti čovek?
    A veliki naš urbanu trubadur davno prorpčki odpeva,
    „Kosa gori ispod šlema
    valjamo se po prašini
    niko od nas pojma nema
    da smo davno u mašini“

  • Све више ће бити раздвајања и преплитања науке и филозофије. Науке као бављењем неким конкретизованим размишљањем, необавезујуће везаним са, од потреба друштвене заједнице сагледаним, институцијама проширења постојећег и спознаје новог знања са једне стране и пројектовања својих размишљања у широки спектар разнородних мисаоних процеса који прожимају ту друштвену заједницу са друге стране.
    Брза везаност и међусобна повезаност, без потребе „капиталистичког“ вредносно/материјалистичког вредновања свог доприноса туђим идејама, већ захтевног учествовања других у сопственим мисаоним преокупацијама.
    Потпуно отварање, а не скривање, идејних концепата, обесмишљује њихову крађу. Битан постаје људски мисаони концепт, његово остваривање. Капитализам се тиме враћа својој основној одлици, да је организованост производње а не религијско-идеолошкој, фикцијској самосвојности вандимензионалног постојања
    капитала.

    • Profesore Milutine, dajete veoma lepo i duboko objašnjenje.
      Drago mi je što ste uzeli učešće u diskusiji doprinoseći razjašnjenjima naučnih i društvenih tema i dilema.

  • Neka bude da internet pratim maltene otkad se pojavio, tako da je čuveni filozof Jirgen Habermas – ako me pamćenje ne vara – prvi u svetu izgovorio činjenicu koju ste s razlogom izdvojili u naslovu. U godinama koje dolaze to će biti glavno poprište obračuna tzv. privatnih država (SAD, Velika Britanija…) i socijalnih država (Rusija, Kina, Indija…); tj. krupnog kapitala i oscijalno odgovornih zemalja. Neka Galaksija to ima u vidu, a već nam takv ishod nagiovestila u još nekim člancima.

Оставите коментар