SKLAPANJE PAMĆENJA

IŠČEZNUĆE APSOLUTNOG

Etore Majorana (Vikipedija)

Etore Majorana (Vikipedija)

Etore Majorana mi je „pao s neba” kada sam započinjao studije fizike. A on sam je najdublja protivrečnost koja je ikada bila pred onim što se obično smatra običnim među fizičarima. On je čista jedinstvenost koja je iskrsla 1920-ih godina, u trenutku kada je fizika upravo izvršila kvantnu revoluciju otkrivanjem atoma. To je vreme kada fašizam i nacizam osvajaju jedan deo Evrope.

Dr Etjen Klajn

„Knjiga treba da bude sekira koja
razbija ledeno more u nama”.

Kafka

Na početku svojih „Ljubavi Psihe i Kupidona”, koju posvećuje vojvotkinji Di Bujon, čije ime zvuči kao kakav gastronomski naziv ili kao opomena njenim prosiocima da će doživeti neuspeh, Lafonten govori o četvorici prijatelja od kojih je jedan „ponekad obolevao od bolesti veka, pa napisao knjigu”. Pošto sam to često radio, shvatam da se posao pisanja može smatrati nekom vrstom bolesti, to jest znakom istinske ludosti. Pa čak da se može smatrati, kao što kaže kineski filozof Čuang Ce, „da je savršen čovek bez ja, da je nadahnut čovek bez dèla, a da sveti čovek ne ostavlja ime”. Više nego ikada, danas pisanje može izgledati kao najuzaludniji posao.

Kada mu je bilo trideset jedna godina,
on je odlučio da nestane, pa je to isaopštio.
Jedne martovske noći 1938.
godine ukrcao se na poštansku lađu
koja je održavala liniju Napulj-Palermo
i kao da je ispario. Njegovo telo nije
nikada pronađeno.

Ali ovim sasvim razumnim razmatranjima, hteo bih da suprotstavim sledeći argument koji će mi poslužiti bar kao izvinjenje: pisanje je jedini način koji je čovek ikada našao da bi se oslobodio misli koje ga najviše obuzimaju. Tako je i meni bilo potrebno da napišem bar tri eseja da bih uspeo da se oslobodim (konačno?) pitanja o vremenu. Svaka završena knjiga donosi odmor duši svog autora.

A onda, više nisam hteo. Bolje rečeno, nisam više osećao potrebu da pišem, onu vrstu nestrpljenja da kažem ili objasnim, koje se javlja da bi ispunilo sve trenutke života. Sve dok se neko ko je nestao nije nametnuo sa upornošću. Sve dok se ponovo ne pojavi opsedajuća misao o nekome iščezlom. A ja i dalje ne razumem zašto ni kako neki umrli iz drugog prostora i vremena, uspevaju da se nametnu nekim živima.

Etore Majorana mi je „pao s neba” kada sam započinjao studije fizike. A on sam je najdublja protivrečnost koja je ikada bila pred onim što se obično smatra običnim među fizičarima. On je čista jedinstvenost koja je iskrsla 1920-ih godina, u trenutku kada je fizika upravo izvršila kvantnu revoluciju otkrivanjem atoma. To je vreme kada fašizam i nacizam osvajaju jedan deo Evrope.

Enriko Fermi (Vikipedija)

Rođen 1906. godine, Majorana je bio vatreni, za svoje vreme proročki teoretičar. Njegovi radovi su se odnosili na elementarne čestice, nuklearne sile i antimateriju. Neki su shvaćeni tek šezdesetih godina. Druge tek treba dešifrovati. Ovaj istinski genije Galilejevog i Njutnovoga kova, imao je „darove koje je jedino on u to vreme imao u svetu”, govorio je o njemu dobitnik Nobelove nagrade Enriko Fermi koji ga je dobro poznavao.

Složena ličnost čudesne inteligencije, Majorana je neuhvatljiv. Kako da onda,
tri četvrtine veka od njegovog nestanka, pokušamo razumeti Montenjev nauk
i „prodreti u tamne dubine unutrašnjih zavijutaka (ovoga) duha”?

Taj mršavi mladić tamnih i vatrenih očiju, postao je slavan u čitavoj naučnoj Evropi. Ali takva obdarenost ima i svoju protivtežu: Majorana nije umeo da živi među ljudima, te je upravo pesimistička i izmučena strana njegove duše najzad nadvladala. Kada mu je bilo trideset jedna godina, on je odlučio da nestane, pa je to i saopštio. Jedne martovske noći 1938. godine ukrcao se na poštansku lađu koja je održavala liniju Napulj-Palermo i kao da je ispario. Njegovo telo nije nikada pronađeno.

Složena ličnost čudesne inteligencije, Majorana je neuhvatljiv. Kako da onda, tri četvrtine veka od njegovog nestanka, pokušamo razumeti Montenjev nauk i „prodreti u tamne dubine unutrašnjih zavijutaka (ovoga) duha”? U početku čovek pomisli da može koristiti poznate postupke: ponovo pročitavati dokumenta sakupljana tokom godina, beleške slagane u malim beležnicama, smisliti, zatim pogledati prve rečenice – kakva greška! Čovek se neizbežno oseća malo smešnim. A onda strastveno krene na posao.

Naslovnica knjige

Ali kada je tema Majorana, stvari stoje drugačije: koliko dosije postaje deblji, povećava se opasnost da se nikada zaista ne počne, iz obzira, zbog uzdržavanja pred ogromnošću naučnika i što je zagonetka njegovog nestanka, na koju je u Italiji utrošeno toliko mastila, i usmeravajuća i zbunjujuća: on se možda ubio skočivši u more; povukao se u neki manastir u Kalabriji; otišao u Argentinu; ili su ga, čak, oteli ili ubili nacisti. Sučeljavaju se pretpostavke koje je teško razgraničiti. Čovek pomišlja takođe da treba posetiti članove njegove porodice, pregledati arhive, sve u nadi da najzad malo bolje shvati. I naravno, postoji hiljadu i jedan razlog da sve odloži za kasnije.

Zašto je Majorana toliko vodio računa
da iznese na videlo svoje bekstvo? Zašto
je zapetljao puteve toliko da su izgledali
svi podjednako verovatni i neverovatni?

I u trenutku kada sam hteo da sve napustim, dogodilo se malo čudo. Dvanaestog aprila 2012. godine, kada sam ujutru otvorio svoju elektronsku poštu, naišao sam na imejl … ettore.majorana@…! Ne, nemoguće: sto pet godina, on bi imao dobrih sto pet godina! Zapanjen, kliknuo sam na tu ikonicu s porukom:

„Dragi profesore Klajn,

Saznao sam da vas zanima Etore Majorana. EM je bio jedan od braće mojega oca. Uopšte uzev, ja ne govorim o njemu kao stricu, jer ga nisam nikada video zbog njegovog preranog nestanka. Sledeće nedelje biću u Parizu radi učešća na kolokvijumu o primeni istraživanja koja moja ekipa i ja radimo o gravitacionim talasima.

Moj raspored vremena je veoma opterećen, ali imaću malo vremena u toku popodneva u sredu 18. aprila, odmah posle ručka. Bilo bi mi zadovoljstvo da se sa vama sretnem i da mi pričate o napredovanju vaših istorijsko-fizičko-filozofskih istraživanja o EM.

Srdačno vas pozdravljam.

Ettore

Dr Ettore Majorana, Nacionalni institut za nuklearnu fiziku (INFN), Ogranak u Rimu  c/o Departman za fiziku.”

Taj koji mi je pisao nije bio niko drugi do sinovac „mojega” Majorane, fizičar istraživač, specijalista za otkrivanje gravitacionih talasa. Roditelji su mu, znači, dali ime nestalog strica – kakva čudna zamisao da se detetu tako optereti život. Shvatio sam celu stvar kao znak sudbine.

Nekoliko dana kasnije sreo sam se s njim u Parizu, u jednom kafeu u Latinskom kvartu. Sa razmakom od jednog veka, nekoliko podsećanja: sličnost lica, uzdržanost, elegancija, sitna građa. Očekivao sam da ću upoznati nekog sedamdesetogodišnjaka, a otkrio sam jednog živahnog čoveka. Približno smo istih godina, ali svi moji stričevi su rođeni znatno posle 1906. godine.

Etore Majorana Mlađi video je objavu o predavanju koje sam upravo održao na Ecole normale supérieure, „Predskazujući radovi Etorea Majorane: kada nestanak sakrije delo”. Razgovarali smo dva sata – moglo je to trajati i deset puta duže – i mislim da smo se sprijateljili. Ni on nije prestao da se bavi „aferom Majorana”, niti misterijom jednog nestanka za koji mi reče da neće nikada biti rasvetljen. Očigledno je bio obuzet tim nedostatkom, a vidljivi sklop njegovog bića kao da je sadržavao deo porodične drame.

Imao sam utisak da smo nas dvojica „etoreloga” pomalo izgubljeni a komplementarni: Etore Majorana Mlađi je znao sve o stričevom životu i o istoriji njegove porodice, ja sam podrobno proučio naučne članke, te smo se sretali sa istim pitanjima: zašto je Majorana toliko vodio računa da iznese na videlo svoje bekstvo? Zašto je zapetljao puteve toliko da su izgledali svi podjednako verovatni i neverovatni?

Grozničavo sam se ponovo bacio na čitanje. Poželeo sam da odem da udišem vazduh Sicilije i Italije, da posetim Kataniju, Rim, Napulj i Palermo, da obiđem taj fatalni četvorougao. Voz pisanja je tako ponovo stao na šine.

Knjigu „U potrazi za Marjoranom – Apsolutni fizičar” možete naručiti na: bitingdoo@mts.rs

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar