Započeo je proces prerastanja lokalnog u regionalni haos, zašli smo i u fazu pretvaranja regionalnog u subkontinentalni haos, a sledi faza prerastanja subkontinentalnog u kontinentalni haos, tj. došlo je vreme da se može reći: „Gotov je, pre ili kasnije, ipak gotov je neoliberalni kapitalizam”.
Prof. dr Ljubo Ristovski
Kada je reč o odnosu prema istraživanjima društvenih, socijalnih, ekonomskih i političkih procesa, skoro po pravilu se suočavamo sa ambivalencijom. Jedni te procese istražuju s ciljem da prepoznaju elemente koji bi ubrzali njihov razvoj, drugi tragaju za elementima koji bi ga onemogućili. Među potonje, po prirodi stvari, svakako ne spadaju teorijski fizičari.
Ali, kada se prirodni poredak stvari toliko poremeti da se spirala društvenog razvoja pokrene unazad, a znanje se poistoveti sa društveno (politički) nepoželjnom smetnjom, dešava se da i oni počnu da se bave takvim istraživanjima. Pritom ne sa verom da mogu nešto promeniti, već sa željom da procene dužinu trajanja tih nepoželjnih stanja ili faza razvoja društva kome pripadaju.
Upravo zato, autor ovih redova, bežeći od političkog ludila koje je ovladalo svetom, pokušava da nepolitičkim prilazom, zasnovanom na fizici složenih sistema, ukaže da se nazire njegov kraj. Štaviše, po fizici taj kraj je već počeo i vreme je da se istakne ovde čuvena parola „Gotov je” koja se, naravno, odnosi na neoliberalni kapitalizam. A na šta bi drugo?!
To je mešavina globalnog reda i lokalnog
haosa, ali takvog da ne može
poremetiti globalnu uređenost sistema.
Kako je predmet istraživanja fizike objektivno postojeća realnost, onda je razumljivo što su fizičari istraživali ne samo nežive, nego i žive sisteme. Predmet istraživanja su bile i populacije zečeva i lisica (lovine i lovaca), riblja jata, skupovi svitaca i vinskih mušica, ali ljudska zajednica još nije.
Lokalna sloboda
To je pomalo čudno, posebno kada je reč o savremenoj ljudskoj zajednici, koja pokazuje svojstva karakteristična za tzv. nelinearne koherentne sisteme (NLK sistemi). Naime, specifična uređenost savremene svetske ekonomije, kao i sam proces globalizacije, direktno ukazuju da ljudska zajednica ispoljava ponašanja koja su karakteristična za nežive NLK sisteme.
Najkraće rečeno, nelinearni koherentni fizički sistem se sastoji od velikog broja komponenti koje interaguju nekom dugodometnom privlačnom (kohezionom) silom, a ona ih navodi da se slično ponašaju, tj. uređuju. Na taj način se uspostavlja stanje sistema u kome postoji neka vrsta globalnog uređenja komponenti, pri čemu one mogu imati relativno veliku slobodu lokalnog ponašanja. To je mešavina globalnog reda i lokalnog haosa, ali takvog da ne može poremetiti globalnu uređenost sistema.
Pritom atribut nelinearan održava svojstvo koherentnog sistema da nelinearno reaguje na spoljne uticaje. Za razliku od linearnog sistema kod kog slabi spoljni uticaj uvek izaziva male promene u sistemu, kod nelinearnog sistema slab spoljni uticaj može izazvati drastično velike promene.
Ovaj deo posla obavili su Svetska
trgovinska organizacija, Međunarodni
monetarni fond i Svetska banka, ta
tri jahača apokalipse savremenog
neoliberalnog kapitalističkog društva.
Grub ali slikovit metaforički prikaz koherentnosti fizičkog sistema jeste putnički voz koji se kreće prugom, recimo od Beograda ka Briselu. Putnici su komponente ovog sistema, a činjenicu da se svi oni kreću prugom ka pomenutom odredištu možemo shvatiti kao posledicu delovanja neke sile, koja ih sve nagoni da se kreću istom prugom u istom smeru i pravcu. Pritom putnici imaju veliku lokalnu slobodu, jer mogu slobodno da se kreću po svom i drugim kupeima i vagonima, da se grupišu u skupine, mirno razgovaraju ili svađaju se itd.
Sve to ne utiče na globalno uređenje sistema (voza), koji se zajedno sa njima neometano kreće ka Briselu. Iako putnici imaju veliku lokalnu slobodu kretanja (lokalni haos), ipak su uvek neposredno iznad pruge, tj. ma šta da čine, uvek se kreću u zadatom pravcu i smeru (globalni red). Nelinearnost, tj. svojstvo da slabi spoljni uticaj može izazvati i razarajuće promene u ovom sistemu, ilustruje činjenica da uvećanje letnje temperature za samo nekoliko stepeni, može izazvati krivljenje šina i iskakaknje voza.
Sloboda kapitala
Nelinearni koherentni ekonomski sistem, koji je ustoličen s pojavom neoliberalnog kapitalizma, znatno je složeniji, a takav je bio i sinhronizovani višefazni proces njegovog uspostavljanja. Pre svega, koherentnost je zahtevala deetetizaciju, tj. da se postojeći, državama izdeljen, ekonomski prostor homogenizuje. Suštinski cilj ove faze, usmeren na državne institucije, jeste uklanjanje svih prepreka slobodnom protoku kapitala i roba, koje su postavljale države, radi zaštite svojih lokalnih ekonomskih i drugih interesa.
Perjanice neoliberalizma: Ronalad Regan i Margaret Tačer (Vikipedija)
Time je uspostavljen jedinstveni globalni sistem regulacije i kontrole svih relevantnih finansijskih i privrednih činilaca, što je postignuto nametanjem nadnacionalnih ekonomsko-finansijskih propisa, kojima su marginalizovane sve tradicionalne državne funkcije (regulacija i kontrola privredne i finansijke sfere, socijalna politika…). Ovaj deo posla obavili su Svetska trgovinska organizacija, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, ta tri jahača apokalipse savremenog neoliberalnog kapitalističkog društva.
Oni su svojim, svima nametnutim, pravilima poslovanja, od skupa država, sa autonomnom ekonomskom, finansijskom i socijalnom politikom, stvorili jedinstveni ekonomski prostor, praktično bez lokalne državne kontrole, po kome orgijaju oligarsi, devastirajući sve lokalne privredne resurse, sem onih koje mogu koristiti u vlastite svrhe.
Profit je ustoličen kao jedinstveni
kriterijum vrednovanja svih
aktivnosti, uključujući i kulturne.
Deetatizacijom je homogenizovan svetski ekonomski prostor, u kome je uspostavljen ekonomski sistem sa jedinstvenom ekonomskom regulativom, kojoj su podređeni svi lokalni zakoni i propisi. Ta globalno važeća zakonska regulativa poprimila je ulogu kohezione sile, koja je svetsku ekonomiju ujedinila, usmeravajući je ka istom cilju – porastu profita. Profit je ustoličen kao jedinstveni kriterijum vrednovanja svih aktivnosti, uključujući i kulturne. Tako je stvoren globalni koherentan ekonomski sistem, koji se sastoji od velikog broja komponenata (privrednih subjekata), čije je delovanje u svim delovima sistema uređeno tako da teži istom cilju.
Međutim, time proces globalizacije nije bio završen, jer su, pored privrednih subjekata, postojali i brojni društveni i subprivredni subjekti (stručna udruženja, sindikati, nevladine društvene asocijacije), čiji je osnovni cilj bio zaštita i unapređenje stečenih socijalnih i drugih prava. Takve i bilo koje druge organizovane socijalne grupe, koje su interesno povezane, su prepoznate kao nepoželjne, jer su mogle ometati uspostavljanje globalnog reda. Zato je bilo potrebno marginalizovati njihova delovanja, što je i učinjeno dvofazno: u fazi desocijalizacije i u fazi depatrijacije.
Formalna sloboda
Osnovni cilj faze desocijalizacije bio je usmeren na potpunu dehomogenizaciju lokalnih socijalnih struktura. Lokalnom stanovništvu, a u ime demokratije i pluralizma, drastično je redukovana mogućnost organizovanja u asocijacije, koje bi svojim delovanjem mogle da utiču na nametnuti obrazac ekonomskog delovanja. Sistemski se stimuliše uklanjanje društvene stratifikacije (radništvo, kultura, srednji stalež) i ometa organizovanje socijalnih grupa, koje su interesno povezane.
Stvoren je društveni poredak u kome postoji formalna sloboda da građani promovišu sve svoje političke i druge stavove, ali kao pojedinci ili kao članovi nekog malog klastera istomišljenika, odnosno neke nevladine organizacije (NVO). Stimuliše se osnivanje takvih organizacija, jer što je veći njihov broj, to je u srednjem manje njihovo članstvo, manji je i njihov uticaj na društvenu zajednicu kao celinu. One deluju dekoheziono, ometaju eksplikaciju realnih zahteva društvene zajednice, jer je razbijaju na mnoštvo malih društvenih klastera, čiji je realan društveni uticaj potpuno minoran.
Stvorena je blago uzburkana gomila, društveno posmatrano, jalovih klastera pojedinaca, koji baštine potpuno kontrolisanu iluziju lokalne slobode u svojim klasterima, nesvesni da su društveno impotetntni.
To je država koja ne pristaje, a i ne
zaslužuje, da bude nazvana domovinom.
Faza depatrijacije je subfaza desocijalizacije, jer nije moguće obaviti klasterizaciju društvene zajednice bez potiranja mogućih destruktivnih uticaja države na taj proces. Naime, u periodu koji prethodi neoliberalnom kapitalizmu, država je imala zakonske i društvene mehanizme zaštite prava i interesa građana koji su, po prirodi svog delovanja, suštinski suprostavljeni procesu globalizacije.
Zato se nakon devastacije lokalnih ekonomija, na već ekonomski i finansijski zavisne države, vrši pritisak da drastično redukuju stečena socijalna prava stanovništva. Tako su građani dobili državu bez realne mogućnosti da utiče na vlastitu ekonomiju i socijalni položaj svojih građana. Pored toga, posmatrano na kulturnom planu, izvršen je potpuni otklon od tradicionalnih kulturno-istorijskih vrednosti po nametnutoj formuli: ne lokalna, nego globalna kultura; ne stvoreno, nego ono što će biti stvoreno po nametnutom obrascu; ne vlastita prošlost i sadašnjost, nego globalna svetla budućnost.
Time je obavljena depatrijacija države kojoj su, kada je reč o autonomnoj (nenametnutoj) regulativi, preostale samo represivne i suštinski nebitne funkcije. To je anticivilizacijska država, nastala uništavanjem svih društvenih i socijalnih tekovina, potpuno otuđena od svojih građana i realnih dešavanja i potreba društva. To je država koja ne pristaje, a i ne zaslužuje, da bude nazvana domovinom.
Gotov je, ipak je gotov
Da rezimiramo: procesima deetitizacije, desocijalizacije i depatrijacije, uspostavljen je globalan koherentan i nelinearan ekonomski sistem u kome se sve aktivnosti usmerene ka jedinstvenom cilju – uvećanju profita (globalni red), pri čemu je građanima data kontrolisana lokalna sloboda delovanja (lokalni haos), takva da ne može uticati na globalni uređenost sistema. Ostalo je da vidimo u čemu se ispoljava nelinearnost ovog sistema, odnosno mogućnost pojave nesrazmerno velikih promena, izazvanih malim poremećajima.
Dešava se da društveno beznačajni
pojedinci, svojim postupcima,
a ne delima, pokreću mase.
Ispoljena je u sledećim činjenicama: samospaljivanje jednog čoveka pokrenulo je celu severnu Afriku; ubistvo jednog mladića pokrenulo je mase nezadovoljnih po britanskim gradovima; grupa studenata, koji su kampovali na trgu u Madridu, pokrenula je mase nezadovoljnih u Španiji; pokrenute se iz sličnih, naizgled banalnih razloga, mase nezadovoljnih u Portugaliji, SAD itd. Eto, dešava se da društveno beznačajni pojedinci, svojim postupcima, a ne delima, pokreću mase. Postavlja se pitanje: kakva je povezanost svega toga sa rušenjem neoliberalnog kapitalizma?
Najjednostavniji odgovor jeste: ista onakva kao što je bila veza između onih nekoliko stotina pariskih jurišnika na Bastilju, s rušenjem feudalizma u Evropi. Drugim rečima, započeo je proces prerastanja lokalnog u regionalni haos, zašli smo i u fazu pretvaranja regionalnog u subkontinentalni haos, a sledi faza prerastanja subkontinentalnog u kontinentalni haos, tj. došlo je vreme da se može reći: „Gotov je, pre ili kasnije, ipak gotov je neoliberalni kapitalizam”.
