„Kada je reč o SANU izneo sam stav da ozdravljenje te ustanove ne može da usledi dok se ne unese u Statut odredba o mogućnosti isključenja iz članstva, kada se u samoj SANU ustanove teška ogrešenja o naučni moral i sama SANU zatraži da lice, koje se ogrešilo o pomenute norme, snosi zakonske posledice”, ističe u razgovoru za „Galaksiju” filozof prof. dr Radomir Đorđević.
Gordana Medić-Simić
Dr Radomir Đorđević (1940) je filozof, profesor u penziji Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U više mandatnih perioda bio je potpredsednik Srpskog filozofskog društva, član uredništva brojnih stručnih časopisa, učesnik mnogih simpozijuma i kongresa.
Honorarno je predavao filozofiju u Desetoj beogradskoj gimnaziji, na Filološkom i Tehnološko-metalurškom fakultetu, u Vojnoj akademiji kopnene vojske, Univerzitetu u Kragujevcu. Držao je predavanja iz različitih oblasti istorije i filozofije nauke na mnogim fakultetima u zemlji i inostranstvu. Tokom četvrtine stoleća bio je saradnik Trećeg programa Radio Beograda, kao i drugih brojnih edukativnih TV emisija i radio-programa.
Galaksija: Profesore, u stručnoj i široj javnosti poznati ste i kao filozof koji se bavi prirodnim naukama, ali i kao istoričar srpske filozofije. Pored redovnih poslova, držali ste i poseban kurs pod nazivom „Filozofija kod Slovena” i ciklus „Ruska filozofska misao i problemi savremenog sveta”. Vaš profesionalni put je zanimljiv, ali nije uvek bio i jednostavan. Kako ste zakoračili u svet filozofije?
Radomir Đorđević: U svet filozofije zakoračio sam kao učenik Jedanaeste gimnazije u Beogradu, kada me je profesor Slobodan Petrović ocenio kao izuzetno uspešnog i talentovanog učenika. On je bio koautor udžbenika „Pregled istorije filozofije”, iz koga se tada učila u svim školama u Srbiji. Na poslednjem času, koji nam je održao 1959. godine, meni je uručio lični poklon. Bila je to Spinozina knjiga. Posle pohvalnih reči, izvadio je penkalo sa zelenim mastilom i potpisao se; zelenim mastilom se pisalo, uglavnom, pre rata, pa ga je očigledno sačuvao jer je poticao iz veoma ugledne šabačke porodice. Kada smo se rastajali, diskretno mi je, da ne čuju drugi đaci, poželeo da, bez obzira na ljubav, ne upišem studije filozofije.
Mnogo godina kasnije, shvatio sam razloge – želeo je da me zaštiti od raznih udara koji su me čekali. Bio je to human i mudar čovek. Odužio sam mu se kada je preminuo nadgrobnim slovom na sahrani u Beogradu, koje je objavio „Glas Podrinja”.
Na Prirodno-matematičkom fakultetu sam predavao predmete: Uvod u filozofiju, Istorija i filozofija prirodnih nauka i Filozofija fizike; na početku kao asistent radio sam na svim grupama tadašnjeg jedinstvenog fakulteta prirodnih nauka i matematike. Jasno je da sam morao da se bavim problemima iz ovih domena, jer je to uslov da se studenti zainteresuju. Kao asistent, a kasnije i nastavnik, bio sam zainteresovan za mnoga istraživanja, a publikovao sam i radove u glasilima odgovarajućih studijskih grupa. Bilo je to veoma naporno, ali ja sam izuzetno voleo svoj posao pa me nikakve teškoće nisu pokolebale.
Galaksija: Ukazivali ste često na nepravedno zapostavljene i zaboravljene naše filozofe, kao što su Pravda Marković, Svetomir Ristić i Milivoje Dobrosavljević. Čini se kao da je podsećanje javnosti na ove delatnike postalo Vaša lična misija. Šta Vas motiviše?
Đorđević: Tokom poslednjih godina pisao sam i o našim filozofima i naučnicima koji su, sticajem raznih okolnosti, i pored njihovih značajnih doprinosa pali gotovo potpuno u zaborav.
„Generacije stvaralaca živele su u izuzetno
teškim vremenima – Balkanski, Prvi i
Drugi svetski rat, ali su vođeni visokim
moralnim i patriotskim osećanjima
posvetili sve svoje snage podizanju opšteg
duhovnog, kulturnog nivoa svog naroda”.
Još kao student, zaljubljenik u knjige, zainteresovao sam se za filozofe i naučnike iz predratnog perioda koji nisu bili markisti, ali su značajno doprineli razvoju filozofije i nauke. Nije bilo poželjno da se vidi da čitate neke od tih filozofa i naučnika. Zbog toga sam i trpeo neke posledice. Te knjige nabavljao sam u anatikvarnicama kojih je u ono vreme bilo mnogo u Beogradu, ali i na tzv. buvljoj pijaci, gde su Cigani budzašto prodavali dela intelektualaca stradalih za vreme i posle Drugog svetskog rata. I danas ih čuvam kao raritete u svojoj biblioteci, na nekima od njih su dedikacije, kao što su Branislav Petronijević, Ksenija Atanasijević, Miloš Đurić i tako dalje.
Branislav Petronijević (Vikimedija)
Generacije stvaralaca živele su u izuzetno teškim vremenima – Balkanski, Prvi i Drugi svetski rat, ali su vođeni visokim moralnim i patriotskim osećanjima posvetili sve svoje snage podizanju opšteg duhovnog, kulturnog nivoa svog naroda. Mislim da ni naše nasleđe nismo dovoljno izučavali. Već sama činjenica da nemamo poseban nastavni predmet – Istorija srpske filozofije i nauke na univerzitetima u Srbiji, makar fakultativnog karaktera, koji imaju sve zemlje, dovoljno govori o našem odnosu prema duhovnom nasleđu.
Tragedije u porodici bile su, takođe, isuviše velike da ne bi obeležile moj dalji život. Bilo je neophodno traženje svog puta. Ljubav prema knjigama i svom poslu bili su odlučujući u traženju. Iz knjiga sam uvideo da je tragedija i drama bilo svuda i na svim stranama, ne samo u našoj zemlji, nego i u drugim zemljama sveta, u prošlosti. Veoma mnogo knjiga sam o tome pročitao i dospeo do izuzetno značajnih saznanja o prirodi čoveka kao bića. Saznao sam i o nemogućnosti da se realizuju oni veliki programi stvaranja društvenih odnosa u kojima će jedan prema drugome čovek biti čovek, a ne vuk.
Galaksija: Jesu li vrednosni okviri za spajanje ljudi ostali isti i danas, iako su se društvene okolnosti, naizgled, promenile?
Đorđević: Veliki mislioci kao Monteskije, Hobs, Lok i mnogi drugi tragali su, svako na svoj način, za mogućnostima istorijske realizacije drevnih ideala o skladnijoj društvenoj zajednici.
Zajedničko ovim i drugim misliocima bila je težnja da ustanove opšte principe stvaranja društvene zajednice koja ne bi bila „rat svih protiv sviju” – „Levijatan” (izvorno značenje čudovište). Sanjalo se veoma mnogo i o organičenjima moći samih vladara. Docnije se jasno videlo da to nije ostvarljivo, te su usled toga, u manjim ili većim potresima, i sami vladari stradali od pobunjenika.
„Veliki mislioci su, kao i veliki umetnici,
jasno predočavali stvarni logos istorijskog
procesa: čovek zna šta je dobro, ali ipak
često čini zlo drugim ljudima. Ova istorijska
retrospektiva je važna za naše današnje
razmišljanje, za odgovore na pitanja – gde se mi
danas nalazimo u transepohalnim tokovima.”
U 18. veku javile su se nove nade u mogućnosti ostvarivanja ideala jednakosti, bratstva i slobode. Ovaj snažni zamah u istorijskom procesu potiče od prosvetiteljstva, pre svega francuskog, čiji su zagovornici smatrali da je u tom procesu odlučujuće znanje, razum. Francuski prosvetitelji Didro, Helvecije i drugi videli su svoju misiju u reformi celokupne dotadašnje slike o svetu, te su inicirali grandioznu programsku reformu, objavljujući epohalno delo „Enciklopedija”. Ali nade u razum, znanje, filozofiju nisu se ostvarivale u daljem procesu, kao što su oni očekivali. Čovek će uspešnije urediti odnose ako zna kako to učiniti, ako postupa po načelima razuma, mislili su oni.
Enciklopedija (Vikipedija)
Revolucije u 20. veku, pre svega u Rusiji, pobudile su nove nade u stvaranju carstva jednakosti i slobode; usledilo je, kao i u vreme francuske revolucije novo računanje vremena kao znak gotovo religiozne vere u sasvim novo doba. Ali veliki mislioci su, kao i veliki umetnici, jasno predočavali stvarni logos istorijskog procesa: čovek zna šta je dobro, ali ipak često čini zlo drugim ljudima. Ova istorijska retrospektiva je važna za naše današnje razmišljanje, za odgovore na pitanja – gde se mi danas nalazimo u transepohalnim tokovima.
Galaksija: Iz različitih savremenih izvora o istoriji srpske filozofije može se steći utisak da u nas još nije prisutan jedinstven stav prema stvaraocima iz naše prošlosti. Kako to tumačite?
Đorđević: Mislim da o tome i ne treba očekivati neki jedinstven stav. Važna su permanentna istraživanja, sa kritičkim prilozima koji su neophodni da se ne bi gradile razne nacionalne mitologije u političke svrhe, kakvih je kod nas bilo, a ima ih i danas, Te svojevrsne socijalne mitologije su nanosile veliku štetu, a nije isključeno da i u budućnosti povedu naš narod u katastrofu.
Galaksija: Često ste se kritički osvrtali na štetne pojave u našem društvu, kulturi i nauci. Čak ste kritikovali i neka dešavanja u SANU. Predlagali ste postepene korake do ozdravljenja prilika u ovoj instituciji. Kako vidite taj proces?
Đorđević: Kada je reč o SANU izneo sam stav da ozdravljenje te ustanove ne može da usledi dok se ne unese u Statut odredba o mogućnosti isključenja iz članstva, ako se u samoj SANU ustanove teška ogrešenja o naučni moral i sama SANU zatraži da lice, koje se ogrešilo o pomenute norme, snosi zakonske posledice. Potrebno je, takođe, otvaranje svih policijskih dosijea u našoj zemlji, što je učinjeno u svim bivšim socijalističkim zemljama.
Galaksija: Devedesetih ste godina i sami bili „interesantni” Službi državne bezbednosti, kao i članovi Vaše porodice. Kako danas na to gledate?
Đorđević: Da, bilo je takvih „interesovanja”, što je za mene predstavljalo veliko iznenađenje, ali nisu dala nikakve rezultate jer sam se oduvek bavio isključivo svojom strukom. Dakle, bilo je pokušaja da i mene angažuje Služba; pošto je naišla na energično odbijanje, usledile su brojne odmazde. Na udaru je bila i moja porodica.
Galaksija: Još jedna od hronično nesrećnih pojava u našem društvu na koju ste se osvrtali jesu reforme školstva koje su sve restriktivnije prema filozofiji.
Đorđević: Što se tiče pokušaja redukovanja ili čak isključivanja filozofije iz nastave u srednjim stručnim školama, pa i gimnazijama, to se mora ocenjivati kao retrogradna pojava. Sličnim su mehanizmima političke strukture želele da se obezbede na kormilu vlasti, zastrašene još zbivanjima iz 1968. godine i potonjim događajima.
Galaksija: Kakva je perspektiva za mlade istraživače u nauci i filozofiji?
Đorđević: Mladi istraživači, ne samo kod nas, nego u nekim drugim zemljama, nalaze se pred mnogim teškoćama. Tzv. divlji kapitalizam u pojedinim zemljama sve više im zatvara mogućnosti, pa i horizonte, gura ih na stranputice, ne samo da ne sprečava proizvodnju plagijata, nego je čak i na određeni način podstiče. Stvaranje kadrova bez znanja dovodi do onemogućavanja daljeg razvoja društva.
„Sukob između carstva uma i carstva moći
(ćesara), oduvek se završavao tragično za
filozofe. Primer tiranina Dionisija
koji je filozofa Platona prodao na pijaci
kao roba, dovoljno jasno to pokazuje”.
Aristotel (Vikipedija)
Mladi filozofi bi trebalo da slede velike uzore iz prošlosti o vernosti principima stručne savesti, koje je još Aristotel u antici isticao: „Drag mi je Platon, ali mi je istina još draža”, da se klone primamljivog sna da mogu da promene svet ako se stave u službu moćnih. Sukob između carstva uma i carstva moći (ćesara), oduvek se završavao tragično za filozofe. Primer tiranina Dionisija koji je filozofa Platona prodao na pijaci kao roba, dovoljno jasno to pokazuje.
Ali ni filozofe ne treba idealizovati, često se video raskorak između proklamovanja visokih merila i ličnog delovanja. Danas je kod nas došlo do ponovnog zanošenja retrogradnom idejom o tzv. državnim filozofima, koja je posebno opasna kad dolazi iz krugova samih filozofa.
