Vekovi traganja za Atlantidom, potonulim ostrvom koje Platon opisuje u svojim dijalozima „Timaj” i „Kritija”, doneli su mnogobrojne teorije o njenoj lokaciji. Uprkos savremenim dostignućima u oblasti okeanografije i mapiranja, još ne postoje konkretni dokazi. Više od 40 geografskih mesta ubraja se među kandidate za Atlantidu.
Mirjana Bjelogrlić
Platon (427‒347) navodi da je priča o Atlantidi 200 godina ranije stigla do Atinjanina Solona, a zatim se usmeno prenosila. Atlantida je bila bogata i moćna pomorska sila, „ostrvo veće od Libije i Azije zajedno… od mora progutano je i nikada više nije viđeno…” U podeli zemlje, Atlantida je dodeljena Posejdonu, bogu mora i zemljotresa. Jedino ljudsko biće na Atlantidi bila je Klerija, koja je Posejdonu rodila deset sinova, potonjih kraljeva koji su živeli u slozi.
Platon (Vikipedija)
Visoki planinski venci štitili su stanovnike od morskih vetrova. Atlantida je bila bogata toplim i hladnim izvorima, raznolikom florom i faunom, među kojom su bili čak i slonovi. Bila je savršeno uređena. Zakoni su bili ispisani na metalnim tablicama. Ipak, u jednom trenutku, Atlantiđani su se promenili, postali su oholi i alavi i spremali se da zauzmu delove Evrope i Afrike. Taj hibris razljutio je Posejdona i veliki plimski talas potopio je ostrvo. U potonjim vekovima, ređale su se teorije o Atlantidi.
U Atlantskom okeanu
Pisac Ignacijus Doneli je 1882. godine u svojoj knjizi „Atlantida, svet pre potopa” napisao da je Atlantida bila kontinent u Atlantskom okeanu. Uspesi drevnih civilizacija kao što su jezik, metalurgija i poljoprivreda nisu mogli nastati bez oslanjanja na neku prethodnu tekovinu. Nakon skoro dva veka, ova teorija i dalje ima svoje pristalice.
Čarls Hapgud u knjizi „Pomeranje Zemljine
kore” iz 1958. tvrdi da je pre 12.000 godina
Zemljina kora izmestila kontinent
Atlantidu na sever. To naglo izmeštanje
osudilo je tadašnju civilizaciju na propast.
Čarls Berlic, autor brojnih dela o paranormalnim fenomenima, slaže se da je Atlantida bila kontinent, ali je smešta u blizinu Bahama, i smatra da je postala žrtva Bermudskog trougla, regije u kojoj su kasnije misteriozno nestali mnogi brodovi.
Na dnu Atlantika (Vikipedija)
Iako je za knjigu koja iznosi teoriju da je Atlantida današnji Antarktik predgovor napisao Albert Ajnštajn, ona je gurnuta na rub legendi samo zbog toga što je išla ispred svog vremena, pre nego što je nauka objasnila rad tektonskih ploča. Čarls Hapgud u knjizi „Pomeranje Zemljine kore” iz 1958. tvrdi da je pre 12.000 godina Zemljina kora izmestila kontinent Atlantidu na sever. To naglo izmeštanje osudilo je tadašnju civilizaciju na propast, a njihov grad je ostao zarobljen ispod slojeva leda. Atlantida je, dakle, današnji Antarktik, smatra Hapgud.
Jednu od novijih teorija postavio je kompjuterski stručnjak Mihael Hubner (preminuo 2013). Temeljno je proučio Platonov dijalog „Kritija” i prikupio 51 detalj o Atlantidi. Napravio je poseban softver i koristeći matematičke metode odredio dži-pi-es (GPS) koordinate drevnog grada. Hubner je obeležio Platonove navode i kao kod društvene igre potapanje podmornice, u kojoj područje sa najviše klinova potapa podmornice, u ovom slučaju otkrio lokaciju Atlantide u današnjem Maroku, blizu obale kod Marakeša.
Heraklovi stubovi i Troja
Platon insistira na stavu da se Atlantida nalazila u okeanu s druge strane „Heraklovih stubova”, što je antički naziv za Gibraltarski moreuz. Ali Herkulovi stubovi mogli bi biti i Dardaneli, morski tesnac koji povezuje Egejsko i Mramorno more, smatra jedan broj naučnika, tako da bi se priča o Atlantidi mogla odnositi na grad u Maloj Aziji, antičku Troju. More nije sasvim progutalo Troju, ali grad je oko 1200. godine p. n. e. preživeo poplave i zemljotres.
Zagovornici ove teorije koja se ne uklapa u vremenski okvir koji je Platon naveo, devet hiljada godina pre njegovog doba, smatraju da je veliki filozof slučajno ili namerno dodao jednu nulu. Ukoliko je u pitanju 900, a ne 9.000 godina pre Platonovog doba, onda bi se vremenski uklopile, i ova teorija, kao i najzastupljenija teorija u akademskoj zajednici, o Atlantidi na ostrvu Tera (Santoriniju)
Kada su 1967. na ostrvu iskopani arheološki ostaci kod grada Akrotiri, to je bila prava senzacija.Pred arheolozima se pojavio grad
iz bronzanogdoba, minojske civilizacije,
sa dvospratnim i trospratnim kućama.
Santorini je vulkansko ostrvo u Egejskom moru i pripada grupi Kiklade. Ostrvo ima oblik bikovog oka sa prstenom oko centra i vulkan, za koji se zna da je bio aktivan i u antičkom dobu. Prema vulkanu je okrenuta stenovita i strma Kaldera, zapadna strana ostrva. Kada su 1967. na ostrvu iskopani arheološki ostaci kod grada Akrotiri, to je bila prava senzacija. Pred arheolozima se pojavio grad iz bronzanog doba, minojske civilizacije, sa dvospratnim i trospratnim kućama.
Ostrvo Santorini (Vikipedija)
Grad je stradao u vulkanskoj erupciji 1627. god. p. n. e. na ostrvu Tera (Santorini) i mogao bi biti Atlantida. Izgledalo je da su stanovnici ostrva bili evakuisani, a vulkanski pepeo konzervirao je prekrasne freske, na kojima su prikazani plavi majmuni, berač šafrana, ribar, žena sa papirusom, remek-dela minojske civilizacije, danas u muzeju u Akrotiriju i u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini. Tamo gde se nalazio centar antičkog ostrva Tera, danas zjapi krater veličine 80 km kvadratnih. Strane Santorinija su, zapravo, samo prstenasti rub kratera.
Platon : Aristotel = 1:0
Aristotel, Platonov učenik, tvrdio je da je Platonov dijalog prava izmišljotina.
Istorija evropske umetnosti zasniva se na smenjivanju dve struje, Platonove i Aristotelove, romantizma i realizma, imaginacije i razuma, Platonovog nadahnuća i Aristotelovog mimezisa, podražavanja. U priči sa Atlantidom, Platon je, izgleda pobedio. On već vekovima nadahnjuje i enigmom Atlantida povezuje mit i nauku, imaginarno i stvarno, umetnike, istraživače, arheologe, geologe, istoričare, matematičare…Još se 1966. naučnica Doroti Vitalijano zalagala za novu disciplinu: geomitologiju, jer u osnovi svakog mita leži prirodna nepogoda, geološka pojava koja je i isprovocirala mit ili legendu.
(Izvor RTS)
