ВРЕМЕНСКА МАШИНА

ИЗГУБЉЕНИ РАЈ НА ТИБЕТУ

Тибетанска висорана (Пиксабеј)

Тамо се спорије стари, а појединци имају способност предвиђања будућности. И данас, у 21. веку, људи се и даље надају да се баш на Хималајима налази земаљски рај. Према будистичким и хиндуистичким списима, тај величанствени планински венац је „пупак света” и „седиште богова”.

Једна од омиљених утопија је Шангри-Ла, смештена у неприступачном делу Тибета, са ламаистичким манастиром прилепљеним уз стену. Тамо се спорије стари, а појединци имају способност предвиђања будућности. И данас, у 21. веку, људи се и даље надају да се баш на Хималајима налази земаљски рај. Према будистичким и хиндуистичким списима, тај величанствени планински венац је „пупак света” и „седиште богова”.

У далекоисточној митологији постоји
легенда о земаљском рају скривеном иза
брда. Шамбала је санскритска реч за
место мира, умерености и хармоније.
То није само тачка у простору, већ и
духовна филозофија, извор мудрости.

Шангри-Ла је синоним за фиктивно место, савршену, хармоничну заједницу. Група „Лед цепелин”, Демис Русос и многи други помињу то место у својим песмама, присутно је у бројним компјутерским игрицама, филмовима („Капетан Небо и свет будућности”), за нова открића користили су га астрономи, филантропи прошлог века називали су своја имања-прихватилишта „Шангри-Ла”, хотели и ресторани широм света, па и код нас, носе то име.

Извор мудрости

Писац Џејмс Хилтон (1900-1954), написао је 1933. фантастично-авантуристички роман „Изгубљени хоризонт”, о земаљском рају на Тибетанској висоравни. Усред квара, авион са британским путницима завршава на Хималајима, а путници откривају место Шангри-Ла, до кога се може стићи само пешице или овако како су они доспели, из ваздуха.


Џејмс Хилтон (Википедија)

Филм је доживео велику популарност (римејк, мјузикл снимљен је 1973), публици се допала идеја да постоји савршена заједница у којој људи живе уз уважавање и разумевање.

У далекоисточној митологији постоји легенда о земаљском рају скривеном иза брда. Шамбала је санскритска реч за место мира, умерености и хармоније. То није само тачка у простору, већ и духовна филозофија, извор мудрости. Кинези су замишљали долину иза планине Кунлун, где бесмртни људи живе у слози. Код Индијаца је то долина северно од Хималаја и зове се Калапа. У митовима Тибетанаца и Монголаца такође се велича рај на Земљи. Уколико место Шангри-Ла заиста постоји, сигурно се налази на Тибетској висоравни.

Тибет је окружен планинским венцима надморске висине и до 4.900 метара, и тешко доступан, а током 20. века само је неколико Европљана и Американаца успело да стигне до Ласе, главног града Тибета. По повратку су причали о чудноватим доживљајима које западни природњаци нису умели да објасне. У Њујорку је 1875. године основано Теозофско друштво које је за своју слику света одабрало матрицу будизма. Чланица тог друштва, Александра Дави-Нел провела је, почетком прошлог века, четрнаест година на Тибету.

„Изгубљени хоризонт” (Википедија)

Извештаје малобројних истраживача Хилтон је користио за роман и касније филм „Изгубљени хоризонт”. Филм је снимљен у Калифорнији, у сценографији која је требало да дочара митски, тибетански рај.

Али као што је често случај са фиктивним местима, танка је граница између имагинарног и стварног. После целулоидног раја из „Изгубљеног хоризонта”, један Европљанин ће стићи до „крова света”, упознати далај-ламу и постати сведок историјских догађаја око Тибета.

Хајнрих Харер

Немачка је 1938. извршила аншлус Аустрије. Аустријски алпиниста Хајнрих Харер предводи експедицију на Хималаје, како би у част нацистичке војске освојио врх Нанга Парбат. Али изгледа да је Харер био предодређен за нешто потпуно другачије. Вест о почетку Другог светског рата затиче га у Карачију, а британски војници га одводе у ратни логор у Индији. Успео је да побегне и упутио се ка јапанским, савезничким борбеним линијама у Кини.

Одлазак тамо традиционално почиње као
спољашње путовање, а наставља се као
путовање унутар себе. Ко постајемо док
путујемо тамо? Можда и нема потребе
да се пењемо на „кров света”, јер ламе
тврде да нас управо потрага за тим
местом спречава да га пронађемо у себи.

Морао је, дакле, да пређе део Индије и Тибет. Стићи ће до Ласе, научити тибетански језик а дечаку далај-лами ће истовремено бити и учитељ, и ученик. Своје путовање, дивље пределе, ретку флору и фауну, мудре и тихе номаде, као и велико дугогодишње пријатељство са далај-ламом, описао је у књизи „Седам година на Тибету”, на основу које је редитељ Жан Жак Ано 1997. године снимио истоимени играни филм.

Хајнрих Харер и Далај лама (Википедија)

Харер је био и сведок догађаја и промена у Тибету. Народна Република Кина је 1950. започела преговоре Пекинг‒Ласа о статусу Тибета. Тибетанска влада је потписала споразум да Тибет улази у састав НР Кине, али је задржао степен аутономије. Политичка ситуација је веома сложена и захтева много више простора. У судбини те једине хималајске земље која никада није била под британским утицајем, одлучивали су међународна политика, интереси, идеологија, не само Кине и Мао Цедунга већ и бившег Совјетског Савеза, САД, суседних земаља као што су Тајван и Непал. Устанак етничких Тибетанаца угушен је уз људске жртве, манастири су бомбардовани, а далај-лама је напустио Тибет.

Хајнрих Харер (1912‒2006) наставио је да осваја планинске врхове и у свету промовише тибетанску културу, организујући изложбе, бринући се о тибетанским избеглицама и састајући се са далај-ламом у изгнанству.

Имагинарно и реално

Постоји ли Шангри-Ла? Постоји, у Кини, у покрајини Јунан. Кинеске власти преименовале су 2001. године округ Џунгдјен ‒ у Шангри-Ла. Планинска област, богата рудама, разноврсним биљним и животињским светом, у којој живи велики број етничких заједница, привлачи све више туриста, истраживача и љубитеља тибетанске музике и културе, које се данас подстичу у овој области.

Шангри-Ла (Википедија)

У човековој свести је и даље митска, магнетна снага речи Шангри-Ла. То је Јунгов архетип „златног доба”, сан о бесмртном свету у коме владају хармонија и разумевање. Одлазак тамо традиционално почиње као спољашње путовање, а наставља се као путовање унутар себе. Ко постајемо док путујемо тамо? Можда и нема потребе да се пењемо на „кров света”, јер ламе тврде да нас управо потрага за тим местом спречава да га пронађемо у себи.

(Мирјана Бјелогрлић, РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар