ШАПУТАЊЕ НЕРАВА

ЈЕДИНСТВЕНИ МОЗАК

Снага мисли (Википедија)

Често се чује да неко има воду у колену, али ретко коме пада на памет да помисли да је мозак најводенији орган. Никоме не пада на памет да каже „Имаш ли ти воду у глави”, сви кажу „Имаш ли мозга у глави”. Kако ствари стоје, боље би било да се питају колико ко има воде, јер неурони (нервне ћелије) као да расту у води.

Проф. др Јово Тошевски

Зашто је мозак човека толико велики и тежак килограм и по, шта је то тако тешко у њему? Вода је та која је тешка у мозгу, јер људски мозак осим што има око 100 милијарди нервних ћелија, садржи убедљиво највише воде која чини, чак, 78% његове тежине мозга. Често се чује да неко има воду у колену, али ретко коме пада на памет да помисли да је мозак најводенији орган.

Никоме не пада на памет да каже „Имаш ли ти воду у глави”, сви кажу „Имаш ли мозга у глави”. Kако ствари стоје, боље би било да се питају колико ко има воде, јер неурони (нервне ћелије) као да расту у води.
У неким фазама ране трудноће њихов прираст износи невероватних 250.000 ћелија у минуту. Течност им је неопходна из више разлога, један од главних је што меко водено окружење омогућава да се осетљиви наставци неурона без препрека пружају у свим правцима чинећи неуронску мрежу фантастичних размера. Нису неурони сами у мозгу, поред воде. Осим бројних крвних судова, њих опслужује на милијарде потпорних ћелија које се називају глија и којих је 10 до 50 пута више од самих неурона.

Еволуција мозга човека одвијала се
застрашујућом брзином у прошлости
и таква динамика је остала дан-данас.

За људе је све почело оног тренутка када је људски мозак постао оно што данас јесте. Прве ватре, прве речи, прве емоције, назнаке разума, креације, деструкције, лажи, истине и све друго што карактерише нашу необичну врсту почело је релативно скоро у периоду који по разлицитим схватањима у науци покрива доба од пре 20.000 до 200.000 хиљада година. Еволуција мозга човека одвијала се застрашујућом брзином у прошлости и таква динамика је остала дан-данас.

Исти као животињски
Још су рани истраживачи мозга приметили да се у централном нервном систему под микроскопом виде неурони који су разочаравајуће слични код човека и других животиња. Разумљиво је што су пионири неуронауке у свом ентузијазму очекивали да ће у мозгу човека наћи нервне ћелије друкчијег изгледа и величине него код других врста, али налази су показивали да човек по изгледу неурона није никакав фаворит. Све ћелије нервног система су тврдоглаво налик једне другима код различитих врста.

Неурони нису само среброљубци, они
у себи гомилају и соли злата ако им се
понуде, воле злато попут алхемичара,
односно драги су им тешки метали
који су створени у најранијим фазама
настанка васионе чиме као да потврђују
своју ексклузивност.

Најпре је скромни италијански доктор Kамило Голђи успео да методом сребрне импрегнације обоји неурон који је, захваљујући афинитету да у себе таложи соли сребра, први пут постао видљив. Иначе, неурони нису само среброљубци, они у себи гомилају и соли злата ако им се понуде, воле злато попут алхемичара, односно драги су им тешки метали који су створени у најранијим фазама настанка васионе чиме као да потврђују своју ексклузивност. Мало је познато да је чувени Сигмунд Фројд, познат као оснивач психоанализе, био одличан лекар практичар, а уз то и врло успешан неуронаучник који се објавио више радова о импрегнацији неурона солима злата.


Камило Голђи (Википедија)

Први човек који је фундирао модерну неуронауку био је шпански научник Сантјаго Рамон И Kахал јер је одмах, између осталог, схватио да неурони стварају импулсе и да су међусобо повезани, што су главне одлике нервних ћелија. Његови налази су потпуно задржали свежину до данас, иако је прошло сто година од како су Kахал и Голђи поделили Нобелову награду за ова открића.


Рамон И Кахал (Википедија)

Међутим, мистерија у вези с различитошћу људског мозга упорно опстаје, пре свега зато што животиње имају такорећи све системе у мозгу који на исти начин управљају телом као и код људи, док на другој страни између човека и свих других животиња постоје огромне непремостиве разлике. Уникатност човека је толико велика да му је омогућила да остане владалац планете, доминантна врста на Земљи, која својим активностима осим што прети да потпуно промени изглед и климу матичног дома, у стању је да се пресели и на друга погодна небеска тела.

Свест је свемогуће оружје, али мигољиво,
оно које испада из руку, а уз то је под
сталним утицајем несвесних сила
мозга које најчешће знају шта раде.

Тајна човекове јединствености је дуго остала скривене од очију науке. Филозофска и религиозна схватања, тако различита у својим тврдњама, пружала су само евентуалну утеху на свакодневна људска питања, од онога зашто уопште постојимо, зашто је патња у животу присутна било као зачин или као главно јело, до питања која је уопште сврха живота. Дошли смо до феномена свести, до способности свесног бића да се пита, анализира, поново се сећа, изнива пита и тако унедоглед. Свесност јесте изузетна по свему, она има своје законе којима увек подлежемо. То је изузетно заносна, али и отровна биљка. Свест је свемогуће оружје, али мигољиво, оно које испада из руку, а уз то је под сталним утицајем несвесних сила мозга које најчешће знају шта раде. Kада за некога кажете „Он није свестан шта ради”, то је тачно, али он друкчије у том моменту нити зна, нити може.

Да најпре поставимо често питање: Да ли се човеку може веровати? Осим што ћемо спремно одговорити потврдно, треба да размотримо и друге мање познате чињенице које сугеришу супротан одговор.

Зашто се људима може веровати само
условно? Просто зато што човек често
мисли да је то што тврди истина, што не
мора да буде тачно, јер је напор да се нечега
сетимо такође процес који улази у
биохемијске токове створене меморије.

Тако, на пример, утврђено је да у процесу сећања, односно када свесно подигнемо меморију која нам је потребна, долази до њене промене. Таква трансформација значи не само да смо ми одређено сећање изменили (појава се назива фрагментација меморије), већ смо ту исту меморију упамтили поново, али у измењеном облику јер смо меморисали и доживљаје приликом сећања.


Изузетна свесност (Википедија)

Зашто се људима може веровати само условно? Просто зато што човек често мисли да је то што тврди истина, што не мора да буде тачно, јер је напор да се нечега сетимо такође процес који улази у биохемијске токове раније створене меморије, па је она измењена и поред нашег чврстог убеђења да смо у праву. Ово је заиста права зона сумрака, и само једна од демонстрација непредвидивости свесног и несвесног ума, а још више њихових сукоба. Ми, наравно, највеће истине стављамо на олтар свог разума, етике и цивилизације, али често заиста нисмо свесни колико оне могу бити измењене од случаја до случаја.

Свест је судија између личних убеђења и
намера човека у односу на његово окружење,
нарочито у односу на полно окружење.

Заправо нема никакве случајности у свемо томе, већ постоји само намера природе да кроз полуразумевање, или неразумевање које влада међу половима наше врсте подржи основни модел опстанка подижући конструктивну напетост. Немојте мислити да би нам природа подарила свест као некакав уређен и дефинитиван механизам не бисмо ли уживали у њему како желимо. Свест је судија између личних убеђења и намера човека у односу на његово окружење, нарочито у односу на полно окружење.

Отрови не праве разлику
Пођимо трагом разлика у мозгу човека у односу на све друге врсте. Проценат сличности је огроман и износи више од 90%, али мале разлике у том проценту дају огромне ефекте који човека издвајају од свих других живих бића. Постоје упадљиве разлике у величини мозга између појединих врста, али величина није пресудна већ квалитет појединих система мозга као што је, пре свега, меморички систем који је код човека без преседана. Тако, на пример, запремина мождане коре пацова у односу на друге делове мозга износи 31%, а код човека 77%. У исто време проценат запремине малог мозга пацова и човека је иста и износи 10% запремине мозга.

Природни отрови који делују на нервно ткиво не праве разлику између човека и других животиња. Примера ради, дендротоксин зелене мамбе ефикасно убија нервне ћелије свих врста, јер блокира калијумове канале који играју важну улогу у надраживању неурона.

Нема сумње, човек је створио модел опстанка који је по свему изузетан. Модел чини да немогуће постане могуће, да од фрагилног органског материјала, грађе свих живих бића, неотпорне на радијацију и температуре изван уског опсега, својим умом начини машине које могу све што еволуцији није пало на памет да би могло бити од користи.

Парадоксало је што мозак човека, који
може да смисли моћне направе, сам
остаје врло осетљив, нарочито на проток
крви, и од срца тражи да му у сваком
моменту допреми 20% крви и кисеоника од
количине која је организму на располагању.

Бар се нама чини да је то што стварамо од користи, али остаје утисак да одговор на питање јесмо ли у праву вероватно носи једино судњи дан. Идеје о судбини, судњем дану, будућности и сличним темама су такође одлике једино наше симпатичне врсте. Биљке и животиње о томе не размишљају, живот је за њих божји дар. Дакле, природа је направила необично тврд кљун папагају, огромно тело киту, убојите зубе ајкули, оштре канџе тигру, а човеку је створила мозак који све то може да схвати, имитира и направи кроз своја многоструко убојитија оруђа.

Парадоксало је што мозак човека, који може да смисли моћне направе, сам остаје врло осетљив, нарочито на проток крви, и од срца тражи да му у сваком моменту допреми 20% крви и кисеоника од укупне количине која организму стоји на располагању. Погледајмо само неке од разлика између мозга човека и свих других сисара.

Разлика број један. Смањивање чулног система за мирис, уз маестрални модус увођења центара за повећавање емоционалности на трасама првобитног мирисног мозга. Мирисни мозак је редукован и замењен емоционалним центрима. Један од главних система за страх се, такође, ту налази. Страх је остао главни чувар као код животиња, али је његово дејство постало сложеније и мање предвидљиво.

Природа је дала човеку емоције, али му
није дозволила ефикасну контролу над
њима. Тако му је ставила златни ланац
емоционалности око врата и за сада
га држи као свог миљеника.

Смањивање чула мириса које би за све друге животиње било изузетно опасно, човеку није нанело штету јер је донело нову особину – емоционалност. Чуло мириса је најбоље решење за сваку земаљску животињу, јер је позиција планете Земље у односу на нашу матични звезду Сунце одредила температурни опсег у којем и дању и ноћу постоји изобиље испарљивих молекула које прима слузокожа чула мириса. Ово чуло омогућава да се храна или женка нађе чак и онда када је животиња не види или не чује.

Човеков нос (Викишедија)

Испарљиви молекули су мета носне слузнице. Једино је важно да мирисна слузокожа коју чине рецепторне мирисне ћелије са трепљама не буде сува, јер трепље морају да пливају у једној врсти слузи. Ето сада знате зашто је важно да њушка вашег пса, уколико га имате, буде увек влажна, јер је то пресудно за његову комуникацију са околином и са вама.

Човек има у својој мирисној слузокожи само пет до двадесет милиона ћелија, које се налазе у крову и горњем делу носне дупље, пацов око сто милиона, док пас има око стопедесет до двеста милиона рецепторних ћелија колико има немачки овчар. Иначе пас који је можда најемотивнији виши кичмањак изузимајући човека, своју емоционалност заснива на чулу мириса, док су му чуло слуха и вида, иако добро развијена као код свих зверова, недовољна да би показао потпуну наклоност према свом господару. Због тога сваки пас мора прво да омирише предмете да би се према њима дефинитивно одредио пријатељски или непријатељски.

Мирисни систем човека је независан од таламуса и не иде у његова релејна једра што чине сви остали сензорни системи. Та независност од таламуса је у многоме одредила развој емоционалних структура човека.

Развој емоционалног односа према околини код човека настаје око осмог месеца живота јер су то време амигдале почињу да се развијају. Доказано је да људско новорођенче препознаје мајку по мирису што је, у ствари, почетак емоционалног односа које ће дете развити најпре према родитељима, а затим према околини. Из овога проистиче да су нама емоције модус вивенди и најјача сила која може бити усмерена према емпатији, али и према непријатељским емоционалним садржајима.

Поред тога што нам је природа подарила гигантску неуронску мрежу чији је огроман део јасно рационалан и предвидљив, она нам је – као што смо видели – претворила део мозга који код животиња служи чулу мириса у огромну емоционалну фабрику што стално производи емоције и у упућује их у друге делове мозга. Новостворени емоционални делови мозга, чији је циљ да створе емоционалму меморију, направили су од нас биће са невероватном предношћу над другима. Базичне емоције су осигуране увек присутном, филогенетски наслеђеном, енергијом одређених једара смештених испод коре, која стварају несвесне емоционалне садржаје.

Тврдњу да смо миљеници природе могу да изрекнем само зато што се чини да поседујемо меморичку круну у живом свету, без које не бисмо могли ништа да радимо, између осталог не бисмо били у стању да читамо овај текст. Ако смо миљеници природе, њен главни фаворит је наш нервни систем. Природа је дала човеку емоције, али му није дозволила ефикасну контролу над њима. Тако му је ставила златни ланац емоционалности око врата и за сада га држи као свог миљеника.

Разлика број два. Унапређење и прегруписавање можданих територија, уз стварање нарочито важног предњег дела чеоног режња великога мозга такозване префронталне мождане коре и задње темене коре.

То што понешто слабије видимо него ли
други примати једноставно надокнађујемо
тиме што ми знамо шта видимо и шта
можемо да очекујемо од тога што
видимо, а они не знају.

Мождане територије човека претпеле су изразиту промену својих граница, тако што су нека поља смањена у корист других која су била неопходна да понесу развој врсте. На пример, део паријеталног режња који је код човеколиких мајмуна имао друге функције код човека је увећан и постао функционалано различитит јер су на то место дошла подручја коре задужена за моћ сазнавања (когниција). То што понешто слабије видимо него ли други примати једноставно надокнађујемо тиме што ми знамо шта видимо и шта можемо да очекујемо од тога што видимо, а они не знају. Горила зна да се склони од кише, али не зна шта је то киша, када долази и шта све може да направи.


Чеони режањ (Википедија)

Посебно место међу тим изузетно „паметним деловима” мозга заузима предњи део коре чеоног режња. То је такозвана префронтална асоцијативна кора. Асоцијативна је названа јер је у стању да од расположивих података направи план и акцију. Она је врхунско место свих одлука које одређују људска својства. Kод животиња личи на забачено село, а код људи на раскошну престоницу старих владара у којој је све од злата и драгуља. Асоцијативна чеона кора је центар сазнања. Ту се доносе све најважније одлуке, и то оне које ми људи сматрамо важним.Једно од најважнијих места у мозгу човека – поље за говор – налази се на фронталном режњу. Још једно изузетно место за нас, друга царска златна палата, налази се у задњем делу теменог режња. Ту је смештено осећајно збирно (асоцијативно) поље за говор.

И док су други примати остали само на доброј кортикалној презентацији свих чула, човек је добио још нешто што нико други нема – свемоћну асоцијативну кору, чиме му је сваки утицај на своју судбину дефинитивно измакао из руку, јер то што је у стању да смисли та врста коре лежи у широком опсегу од најузвишенијих идеала до најстрашније деструкције.
Можда баш у знању о емоцијама и њиховој употреби у будућности лежи најбоља превентива и контрола узнемирујућих негативних деструктивних идеја и асоцијација. Деструкцију могу да створе и други делови мозга, али често из одбрамбених или других личних психолошких разлога. Једино асоцијативна кора чеоног режња може да створи и оствари идеју саму од себе. То је кортекс који је створио такву критичну масу унутрашње организације да може да начини замисао и акцију која је изван еволутивног памћења, он почиње да бива мозак у мозгу. Упркос нашој немогућности да протумачимо сплет догађаја и закона који чине судбину – ако судбина уопште има људску компоненту која на њу утиче – онда је то сигурно префронтална асоцијативна кора мозга.

Разлика број три. Стварање различичитости између женског и мушког мозга које уводе сасвим нову одлику чији је циљ подизање и одржавање полне тензије у доносима жене и мушкарца што је еволутивни захват без преседана у живом свету. Сви теже да се смире, човек је програмиран да никада не буде полно миран.

Многи су сумњали да су женски и мушки
мозак толико различити не увиђајући
да покретачки мотор врсте лежи
баш у тим разликама.

Прилично простора захтева набрајање полних разлика који владају између мушког и женског мозга. Ова донедавно јеретичка тема најзад је, под притиском научних доказа, нашла пут до широке публике. Многи су сумњали да су женски и мушки мозак толико различити не увиђајући да покретачки мотор врсте лежи баш у тим разликама.

Познати часопис „Нејчер” (Nature) објавио је текст у коме се анализирају периодичне промене женског понашања у време фертилности. Аутор је истраживањем показао да су фертилне жене склоне да своје конкуренткиње сматрају ружним баш у том периоду. Само годину или две уназад такав чланак сигурно не би прошао редакцију овог најугледнијег светског часописа.

Женска предност у функцији говора не
огледа се у томе да би она могла бити
бољи оратор од мушкарца, већ у
одличном практичном утицају онога
што је изговорила на целу, али пре
свега на мушку околину.

Овде ћемо набројати само пар разлика између мозга жене и мушкарца. Kод жена је доказан већи проток крви кроз слепоочну зараван него код мушкарца и, што је још необичније, у други и четврти слој мождане коре код жена на том месту улази значајно већи број нервних влакана (11%) него код мушкараца. Налаз јасно указује на разлике између жена и мушкараца у сфери највиших спознајних (когнитвних) функција које су, кад је у питању говор и његова употреба, на страни жена. Женска предност у функцији говора не огледа се у томе да би она могла бити бољи оратор од мушкарца, већ у одличном практичном утицају онога што је изговорила на целу, али пре свега на мушку околину. То значи да ће увек више бити мушких Цицерона са одличном реториком а слабим утицајем кроз изговорену реч, а на другој страни више женских Kлеопатри са јаким дејством на мушкарце.

Да ли си ме разумео? (Сток)

Анатомска разлика у говорним пољима мозга жене и мушкарца је таман толика да не буде упадљива, јер ако би била превелика, еволуција би је, као патолошку, морала уклонити, обзиром да модус врсте не би могао код свесних бића да функционише ако би био очигледан и упадљив. Бројка од 11% у елитној функцији говора, која се приказује у корист жена, била би скоро несавладива препрека за велики број мушкараца уколико би стално била активна.

Дакле, период изван говора је мушка прилика за утицај на жену, при чему мушкарац мора да научи да врши дозирану супресију женског говора. Најбоље за њега јесте да нађе наводни разлог, пратећи помодне женске трендове или бирајући тему за разговор о техничким детаљима дневних догађаја, у којима се жене слабије сналазе, а који су углавном везани за егзистенцијална питања. Тако је мушкарцу на селу лакше да покрене разговор о земљорадњи, јер је то подручје о коме жене традиционално мало знају. Много је теже мушкарцу у граду, највише због брзог ширења вести и догађаја, као и великог утицаја медија који су увелико под доминацијом жена. Иако су главни уредници информативних гласила чешће мушкарци (што неће дуго трајати), водитељке су већ у огромној превази, тако да оне својим женским ставом могу у великој мери да утичу на формирање коначних закључака код гледалаца.

Ипак, најефикаснији начин за супримовање сваке женске доминације, па и говорне, увек ће бити – немилосрдна женска конкуренција. Друге жене, које могу бити из блиског или даљег круга, рачунајући и рођаке, мушкарац мора да зна да употреби као женску конкуренцију у појединачном или групном случају. Ако мушкарац успе да својој партнерки представи мишљење других жена, наравно на посредан начин, то ће сигурно поништити природну женску предност у сазнајној димензији функције говора.

Модел секс диморфизма је вероватно суровији него што можемо да замислимо. Суровост, а не финоћа, и онда још већа суровост која често одудара од нашег начина мишљења, у природи је фаворизована јер је ефикасна.

Мушки мозак је у предности над женским
у просторно-видној оријентацији, чиме је фаворизован за функцију заштитника
и за радње у спољашњој средини.

Kао што смо видели, права женска предност у коришћењу говора кроз језичку комуникацију са мушкарцима тиха је и неприметна. Циљ је да мушкарац буде убеђен у оправданост женских захтева, које касније – ако на њих пристане – треба да претвори у мушку акцију од користи жени.

Мушки мозак је у предности над женским у просторно-видној оријентацији, чиме је фаворизован за функцију заштитника и за радње у спољашњој средини. Због тога се жене теже сналазе на непознатом терену, лакше се губе, али на срећу увек има мушкараца у околини који им могу показати пут. Изражене разлике постоје и у моторним радњама у којима је брзина и умешност извођења покрета на страни мушкарца, рачунајући и моторне радње у оквиру сексуалних активности.

Разлика број четири. Осигуравање генске подршке, која овом чудном моделу опстанка човека не би реметила виталне функције, а са друге стране омогућила би све човекове специфичности. Ова подршка је, пре свега, везана за осигуравање аутономних система за виталне функције. Структуре у мозгу, пре свега хипоталамус, одлично су еволутивно конзервисане тако да трпе мале утицаје из других делова мозга. Међутим, чак и оне могу бити ометени претераном људском амбицијом што доводи до појаве психосоматских болести чији се број нагло повећава у данашње време.

Генска подршка (Википедија)

Што се тиче свемоћних гена (јер права моћ у живој природи припада само њима), ми смо, иако миљеници природе и даље само „носачи гена”, дакле ми постојимо због гена, а не гени због нас.

То исто се односи и на бактерије, вирусе, заносну мајску ружу, носорога, лепу орхидеју, гаврана – на сва жива бића. Баш тако, гавранови гени су учинили да је он црн (јер је таква боја перја за њега одлична адаптација), а наши гени чине да је он од нас додатно безразложно оцрњен у нашим главама као птица злосутница. Тај став се преноси на већину људи у следеће генерације којима смета што гавран није обојен у неку пастелну боју која би била по њиховом укусу. Дакле, гени имају апсолутан утицај на све животне појаве од изгледа тела, органа, боје длаке, косе, очију, до способности учења, меморисања и сазнања.

Трајни жиг свесног, а нарочито
емоционалног мозга остаће преко гена
следећих генерација равноправан учесник
преживљавања врсте баш колико и
сами гени. Гени ће носити моћи мозгова
прошлих генерација како би преживели,
јер модел врсте чији је носилац мозак
мора бити пренесен на потомке.

Генска подршка јединствености човека је, у ствари, њен главни предуслов. Све што чини човека направили су гени. Регулацију животних процеса одмах схватите као крајње недемократичну појаву у којој постоји само команда и драстична хијерархија. Kомандно место у живој природи јесте једро ћелије, командна зграда су хромозоми, команданти су гени, а командна материја је ДНK. Однос гена и мозга је комлексан из једног важног разлога. И гени и мозак припадају врховној биолошкој елити. Они имају ореол недодирљивости у односу на друга ћелијска и хемијска племена која су им подређена.

Гени стварају мозак, а он им враћа својим моћима тако што им даје више могућности за деловање. Мозак је фаворит гена јер је он њихов сензор и продужена чврста рука. Гени су бесмртни, то постају размножавањем јединке. И мозак је, такође, бесмртан, јер ће његове замисли бити уграђене у будуће гене потомака, с обзиром да је он гене своје савременике безнадежно променио док је био жив. Појава се своди на једноставно укључивање или искључивање одређених гена под утицајем мозга чиме се моделира њихов будући утицај.

Трајни жиг свесног, а нарочито емоционалног мозга остаће преко гена следећих генерација равноправан учесник преживљавања врсте баш колико и сами гени. Гени ће носити моћи мозгова прошлих генерација како би преживели, јер модел врсте чији је носилац мозак мора бити пренесен на потомке.

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар