СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

КАДА ЈЕ ГРАД БИО БОЛНИЦА

Беседници на промоцији (слева на десно): проф. др Снежана Вељковић, проф. др Драган Микић, проф. др Владимир Кривошејев, др Александар Недок, др Вељко Тодоровић и др Бранислав Поповић (фото: Томислав Радовановић)

Беседници на промоцији (слева на десно): проф. др Снежана Вељковић, проф. др Драган Микић, проф. др Владимир Кривошејев, др Александар Недок, др Вељко Тодоровић и др Бранислав Поповић (фото: Томислав Радовановић)

Недавно је на Војномедицинској академији одржан стручни скуп посвећен значају Ваљевске болнице у периоду велике епидемије 1914-1915. године. Било је то симболично  подсећање на време кадa је цео град постао болница, а малобројни лекари пример  саможртвујућег херојства.

Ако би се све страхоте прве године Великог рата могле сабрати у једно место, онда би то било Ваљево. „Град болница”, или „престоница смрти”, како су га називали. У њега се тада сјатило више десетина хиљада људи – избеглица, рањеника, болесника. Цео град био је претворен у болницу, а његове улице постале су болнички ходници. Ту је од епидемије три тифуса, која се као страшна морија проширила земљом, страдало око 10.000 војника, цивила и заробљеника, а Србија је у кратком периоду остала без око 150.000 људи. Те трагичне бројке заслужују да се подсећамо, да уђу у колективно памћење српског народа.

Период од децембра 1914. до
маја 1915. један од незаборавних
примера херојског пожртвовања
српске војске и српског народа и
веома значајан с медицинске
тачке гледишта.

– Прошлост треба поштовати и памтити, јер они који не памте прошлост осуђени су да је понављају – рекао је заступник начелника ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић у поздравној речи на отварању стручног скупа посвећеног значају Ваљевске болнице у периоду велике епидемије 1914-1915 године, који је 16. марта 2017. одржан на ВМА у организацији Академије медицинских наука, Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, Народног музеја Ваљево и ВМА.

Он је истакао да је период од децембра 1914. до маја 1915. један од незаборавних примера херојског пожртвовања српске војске и српског народа и веома значајан с медицинске тачке гледишта због начина организације медицинске помоћи у ратним условима и сузбијања епидемије пегавог тифуса. Уједно, скуп је симболично подсећање на главне јунаке те ваљевске ратне приче – лекаре, болничаре, грађане, уједињене око помоћи повређеним и оболелим.

У то историјско подсећање учеснике стручног скупа, како је рекао председавајући пуковник проф. др Драган Микић, начелник Клинике за инфективне и тропске болести ВМА, организатори су повели на до сада јединствен начин – путем три медија.

Представљена је нова књига др Александра Недока „Ваљево – српски ратни хируршки центар и град-болница у епицентру велике епидемије 1914-1915”, приказан филм Слободана Раковића о холандском хирургу Аријусу ван Тинховену и презентован део изложбе Народног музеја Ваљева, на којој су приказани тадашњи услови живота и пружања медицинске помоћи.

Књига поноса и туге

Централно место на стручном скупу заузела је седма књига научног саветника примаријуса др Александра Недока, који је, како је рекла проф. др Снежана Вељковић, најстарији, најважнији и највреднији члан Секције за историју медицине Српског лекарског друштва. Написао ју је у десетој деценији живота, а издао ју је Народни музеј Ваљева.

У књизи је приказан рад српског
санитета у првих дванаест месеци
Великог рата. Био је то најтежи и
најизазовнији период, праћен
највећим људским губицима.

И пре него што је изашла из штампе, рукопис је 2016. награђен другом наградом за историографију Фондације „Драгојло Дудић”. Дело је настало као резултат ауторовог

вишедеценијског проучавања српског војног санитета и представља синтезу његових претходних радова, објављених и необјављених, с тим што је подацима и чињеницама до којих је дошао у ранијим истраживањима „додао неке до сада непознате детаље и изнео још јасније закључке”.

О аутору и књизи говорили су рецензенти бригадни генерал у пензији доц. др Вељко Тодоровић и пуковник проф. др Драган Микић, генерал-мајор у пензији др Бранислав Поповић, који су његови сарадници и коаутори монографија и радова више од десет година. Резултате својих истраживања заједно су излагали на пет симпозијума у Дому Војске и у Амфитеатру ВМА и објавили десетак књига. Потом је, у име издавача, говорио проф. др Владимир Кривошејев и, на крају, аутор.

Сви су истакли како је др Недок имао и лични мотив, јер га је на то обавезивала стопедесетогодишња породична традиција и верност лекарској професији и санитету, а аутор је на крају рекао да је, заједно са његовом монографијом о повлачењу српске војске и народа 1915, ова књига најемотивније доживљена и написана.

У књизи је приказан рад српског санитета у првих дванаест месеци Великог рата. Био је то најтежи и најизазовнији период, праћен највећим људским губицима. Иако доминира опис рада санитета, аутор је, ради бољег разумевања тог времена, приказао стање на балканском ратишту, описао најважније битке и општу материјално-економску ситуацију, те утицај свих тих фактора на здравствено стање српске војске. Тако је и објаснио зашто је било толико рањеника и болесника и зашто је српски санитет имао толико посла приликом њиховог збрињавања.

На 123 странице, подељене у три дела, представљена су четири оригинална документа – топографске карте са војним тактичким позицијама; 24 табеле и графикона; 67 фотографија, од којих су неке, из личног архива др Недока, први пут објављене; цитирано је 147 библиографских података, од којих су већина оригинални изворни документи, ратни извештаји јединица и Врховне команде српске војске, болнички протоколи, стручни радови лекара учесника рата.

У првом делу књиге, који је насловљен „Ваљево – град болница”, приказано је стање у Ваљеву од почетка рата до краја Колубарске битке. У другом делу описана је епидемија три тифуса, а у трећем су наведени подаци о санитетском особљу које је изгубило животе у ратним збивањима од 15. јула 1914. до 30. септембра 1915. године.

Хируршки и епидемиолошки период

У мирнодопско време Ваљево је било један од пет дивизијских обласних центара са две болнице, војном и грађанском, а за потребе смештаја рањеника и болесника планирано је 2.210 постеља. Почетком рата, пред масовним приливом рањеника, донета је одлука о отварању четири резервне болнице и стављању на располагање четири веће приватне и три јавне зграде. Током Церске битке у том граду радило је само четири хирурга.

Тада се на улицама налазило око
7.000 рањеника, који су чекали
на преглед, смештај или даљи транспорт,
док је у болницама лежало око 1.600
рањеника и 700 болесника.

Ваљево постаје град болница за време Битке на Дрини, кад се колоне рањеника крећу ка њему и њихов број се у граду свакодневно повећава до 27. септембра 1914. Тада се на улицама налазило око 7.000 рањеника, који су чекали на преглед, смештај или даљи транспорт, док је у болницама лежало око 1.600 рањеника и 700 болесника.

Притом, у граду је радило само 25 лекара, али се они сви нису бавили рањенима и оболелима. Те бројке битно нису се смањивале до краја октобра. У новембру је, непуних месец дана, град био окупиран. Непријатељ је по ослобођењу из ваљевских болница евакуисао своје лакше рањенике, а 3.400 тешких рањеника и болесника оставио са само 13 лекара, уништивши притом, што је нечувено, залихе хране и санитетског материјала.

проф. др драган микић, проф. др владимир кривошејев  и др александар недок РАСПОРЕДИ у тексту

проф. др драган микић, проф. др владимир кривошејев и др александар недок РАСПОРЕДИ у тексту

Иако је у том периоду српска војска извојевала велике победе, цена је била веома висока због великог броја погинулих и рањених. Аутор наводи да су у време најжешћих борби током Церске битке све државне зграде, школе, приватне куће и кафане претворене у места где се примају, превијају и лече рањеници и болесници.

По престанку ратних дејстава, када се очекивало пражњење болница, оне су биле све оптерећеније болесницима. Почетком децембра постоје наговештаји да се улази у епидемију три тифуса – пегавог, повратног и трбушног, а у фебруару 1915. се епидемија отела контроли. Тако је Ваљево, до тада хируршки центар, претворено у град болницу за лечење заразних болести.

Пољске болнице, препуне оболелих војника и новодошлих регрута, платиће велики данак епидемије: већина њихових лекара и бројних болничара помрли су борећи се пожртвовано против пошасти у тешким зимским условима. Доктор Недок наводи да је у граду сахрањено око 3.500 српских, око 2.000 аустроугарских војника и око 4.000 грађана, 22 лекара и непознат број болничара. Нажалост, тачан број се никада неће знати.

Епидемија је у Србији трајала све до краја пролећа 1915. године. Према речима пуковника др Вилијема Хантера (шефа британске санитетске мисије, која је у марту 1915. стигла у Србију) била је „по својој експлозивности и по великом броју оболелих и по брзом сузбијању, до тада највећа позната епидемија”. Током ње је у Србији умрло, свесно жртвујући свој живот, 123 лекара, од којих 111 од пегавца. Комплекс ваљевских болница постојао је све до јесење офанзиве савеза три царевине, а непријатељ је у Ваљево ушао 24. октобра 1915. године.

Гости и слушаоци на скупу у ВМА

Гости и слушаоци на скупу у ВМА

На скупу је истакнуто да је др Недок, радећи на књизи, помогао да се изврши периодизација рада Ваљевске болнице и да се Ваљево – град болница сагледа као историјски процес, који има два потпуно различита основна периода и потпериоде. Први период је тзв. хируршки, а други епидемиолошки. Били су то, како је аутор рекао, периоди поноса и туге. Поноса, јер је српска војска победила моћну аустроугарску силу и српски санитет успео да се избори са рањенима и оболелима, а туге због многобројних жртава.

У тој беспоштедној борби умрли су сви српски санитетски поручници и већина санитетских капетана 2. класе, и наша војска остала је без медицинског подмлатка. Управо овакви скупови служе као подсећање да та жртва није била узалудна и да се, за наук, из историје мора учити.

Мира Шведић

(Извор: Одбрана)

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Поштовани,
    Бескрајно Вам хвала, што сте објавили овај сјајан прилог о херојима у белим мантилима.
    Неизмерно хвала и примаријусу др Александру Недоку, нашем најстаријем и највећем историчару српске медицине, на његовом изузетном труду. Захваљујући њему отргнути су из наручја заборава многи лекари и њихови помоћници, који се храбро гледали смрти у очи ,спашавајући хиљаде живота у Великом рату. НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

Оставите коментар