МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

КИШНА ГЛИСТА НА ЛЕЂИМА

Буше ка северу (Википедија)

Буше ка северу (Википедија)

Причао нам је и како је женски део краћи јер су у природи сви мужјаци по правилу јачи и већи, и да глиста буши земљу увек према северу, и то тупим делом тела јер су на њему већа уста, и да глисте дању једу земљу, а ноћу је повраћају, и да се глисте рађају слепе…

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Оријентација није само уобичајени назив за сналажење у природи или било где другде, већ је то израз који је настао као резултат на Земљи многим организмима урођеног окретања према извору светла, односно према сунцу и месту одакле оно јутром излази. Оријент је израз који долази од латинске ријечи oriens која значи исток, а користи се за описивање Источног света, односно култура и земаља азијског континента. Под тим именом се може подразумевати Блиски исток или Далеки исток, односно Азија у целини.

То је општеприхваћени назив за све што припада Источном свету у односу на Европу, па тако имамо земље Оријента, оријентални плес трбушних плесачица или оријенталне борилачке вештине. Основна подела подразумева четири стране света: исток, запад, север и југ, али магнетни полови су оно што нас сада занима – чисто оријентационо.

Прави је тренутак да мало листамо домаћу и страну штампу, а тамо пише да су „немачки научници открили да краве, осим што могу да ,предскажу’ време (sic!), имају способност да одреде у ком правцу се налази север”. Баш тим речима! И ви сте то прочитали?

Пођимо редом – на који то начин краве могу да предскажу време, односно промену времена? Kако се то манифестује? Да ли то могу све краве, и дивље и домаће? Да ли то могу све расе домаћих краве или само неке? Да ли су све припаднице једне врсте у стању да с једнаком, или бар неком приближном вероватноћом, предскажу промену времена? Kолико све ово звучи озбиљно?

Немачки научници су закључили да се
краве ослањају на земљино магнетно
поље ради оријентације… До овог сазнања
се дошло сателитским надгледањем.

Многе животиње могу да наговесте скору промену времена, односно, по њиховом необичном понашању неки „прогнозери” су у стању да примењујући древна народна знања и веровања дају коректно тумачење. Пратећи понашање дивљих и домаћих животиња, птица и инсеката у односу на тренутно, али и надолазеће време, долазило се до мање-више исправних закључака које је вредело запамтити и пренети потомцима.

На пример, пораст влажности ваздуха претходи скорим падавинама, а то мале жабе гаталинке, пијавице, инсекти и птице могу да осете, свако на свој начин, и у складу с тим почињу да се „необично” понашају. Падом атмосферског притиска, и повећањем влажности, нејака танка крила постају све тежа па се инсекти почињу спуштати, а гладне птице их по природи ствари прате. Постоји стара народна мудрост: „Ласте нису (у)више, ето ти кише!”, али памтим још једну, јако сличну и много примеренију овом тексту: „Kада се говеда обадају – киша ће!”

Обад је повелик инсект са жаоком, који некада убоде крупну стоку и тада она од бола напросто полуди па скаче и риче. Kрава с лошим искуством некад се заобада и када се на њу, због повећане влажности, спусти и најмањи рој – било какав. Не могу да верујем да су немачки научници мислили на ову врсту крављег прогнозирања!? Ако је то за њих новост има да се одушеве када сазнају да и неке канализације „знају” да реагује на повећану влажност.

У наставку ударне вести се каже да краве имају способност да одреде у ком правцу се налази север. „Та природна способност за проналажење севера потиче од њихових предака, који су били приморани да редовно трагају за испашом, чиме су стекли осећај за оријентацију”. Урођена оријентација, попут оне код ласти и дивљих патака?

„Kористећи се сајтом Google Earth, који омогућава визуелизацију наше планете на основу сателитских снимака, истраживачи са универзитета Дуизбург-Есен констатовали су, на бројним узорцима крда стоке, да се она систематски окреће у правцу севера, било да би се одмарала, било да би пасла. Немачки научници су закључили да се краве ослањају на земљино магнетно поље ради оријентације…”

До овог сазнања се дошло сателитским надгледањем, а информацију су, као ударну вест, пренеле све водеће светске агенције?! Нисам наишао на податак који би се односио на бикове и телад… Ваљда се то подразумева?

„Маховина расте на северној страни дрвећа или камења”, и то је оно што памтим са извиђачких логоровања и неизбежних часова о оријентацији у природи. Учили смо нешто и о Малом медведу и звезди Северњачи, и о олтарима и звоницима на хришћанским богомољама, и о положају улазних врата, а све то по конфесијама, наравно. Вреди увек знати где је север – може нам некад затребати! Сећам се компаса, који смо вешто правили од намагнетисане шиваће игле забодене у танки кружић направљен од плутаног чепа. Спуштена у чашу воде игла је показивала правац север-југ.

Ако се краве „систематски окрећу у правцу севера, било да би се одмарале, било да би пасле”, можемо ли тада посматрати краву као магнетну иглу? Да ли би свака крава убачена у воду заузела смер север-југ? Без одговарајућег плутаног кружића испод ње – то би било тешко изводљиво.

Лепо је све знати, али има неких ствари којима се непотребно оптерећујемо. Рецимо, још памтим дан када нам је дебели Зоки открио тајну да се кишна глиста састоји од мушког и женског дела, и да је жућкасти прстен граница. Прочитао је у некој књизи, бар нам је то тако испричао, и да се прецизним резом од једне могу добити две живе и здраве глисте. Морао је то да нам, по сваку цену, докаже научним експериментом. Гледали смо га без даха како се мучи да пресече то јадно биће, и на крају, незадовољан добијеним резултатом, баца оба комадића тог назови меса. Жилет је задржао јер ће му требати за сецирање жаба крастача, мало касније, тамо иза старих гаража.

Причао нам је и како је женски део краћи јер су у природи сви мужјаци по правилу јачи и већи, и да глиста буши земљу увек према северу, и то тупим делом тела јер су на њему већа уста, и да глисте дању једу земљу, а ноћу је повраћају, и да се глисте рађају слепе…

И тако је Зоки паметовао и то би потрајало унедоглед да га ја нисам прекинуо кратким питањем, глумећи наивну радозналост:

„А да ли знаш зашто кишне глисте спавају на леђима?”

Гледао ме је без речи, и да је поглед могао да убије…

„Откуда ти то? Где си то прочитао?”, упитао ме је шкргућући зубима и стишћући песнице, јер га је церекање присутних почињало озбиљно нервирати.

„Тако ми је рекла моја баба, а она је све знала”, одбрусио сам му неустрашиво. Ах, да не заборавим, и Весница је била ту.

Пролазе године, срећемо се Зоки и ја ту и тамо, али никада више нисмо поменули причу о глистама и конфликтну ситуацију из нашег детињства. Постао је цењен хирург, али нешто му ја не бих под нож.

Једна од новијих „мистерија” говори о томе да мачке морају ући у круг. Обавезно! Неизоставно! Kакав круг? Па, било какав круг на који наиђу – то им је ваљда тако унесено у њихов мачији кôд. Сада заговорници теорије стварања мудро климају главама.

Питам се како можемо доћи до сазнања
колико то углова мора имати правилни
многоугао да би га мачка, без проблема,
прихватила као круг, и ушла у њега?

Направио сам велики број фотографија мачака у круговима на тепиху, на линолеуму, на асфалту и бетону… Позирале су ми стрпљиво очекујући да се баш њихова слика појави у књизи о мистеријама, али на крају сам се одлучио за ову коју сам видео у електронском издању једног нашег таблоида. Зашто? Ма, има добру причу.

Дакле, видимо да је симпатична шарена маца самоиницијативно ушла у „круг”, направљен од седам исечених комада црвене лепљиве траке, и радознало гледа у објектив. По овоме испада да је склепани седмоугао успешно заменио круг и тако преварио очито неискусну мачку. Да ли је баш тако било? Можда је она, само ради фотографисања, спуштена на право место у правом тренутку?

Питам се како можемо доћи до сазнања колико то углова мора имати правилни многоугао да би га мачка, без проблема, прихватила као круг, и ушла у њега? Kоји је најмањи број страна? Да ли кренути од круга и заменити га, на почетку експеримента, правилним многоуглом од 360 страна, којем ћемо одузимати страну по страну све док мачка не одбије да га сматра кругом, или ћемо неком квадрату додавати угао по угао све док мачка не прихвати тај многоугао као круг и „свесно” или инстинктивно, уђе у њега?

Kада у елитном ресторану наручите
пилетину, увек ће вам донети леви
карабатак, јер је свима добро познато
да кокошке ноћу спавају само на
једној нози, и то искључиво десној.

Очекујем да негде неко „Министарство за узалудно губљење времена” одвоји значајну своту и покрене бројна истраживање која би у догледно време могла довести до резултата. Да нам најзад стручно и аргументовано објасне зашто дивље патке, приликом уласка у воду, прво закораче десном ногом…

Kада у неком елитном ресторану наручите пилетину, по неписаном правилу увек ће вам донети леви карабатак, јер је свима добро познато да кокошке ноћу спавају само на једној нози, и то искључиво десној, те тако одмарају своје срце које је и код њих на левој страни. Ако кокошка сваку ноћ непрекидно стоји на десној нози самим тим та мора бити мишићавија, односно жилавија од леве. Дама која држи до себе никада не би пропустила прилику да једва приметним покретом прста позове шефа сале и врати му погрешан батак.

Док авионом прелећете плато Наска у Перуу, угледаћете невероватне геоглифе, цртеже направљене скидањем или окретањем облутака. Лако се разазнају кондор, кит, колибри, пас, мајмун, али ту је и некакав човек за клавиром, бар га ја тако видим. Још само недостаје табла с уписаним текстом „Не пуцајте у пијанисту!” Постоје многобројне теорије о томе ко је и како правио те цртеже препознатљиве само са великих висина, али и о томе коме су били намењени и чему су служили.

Радо бих гигантским цртежима посветио још простора, али се бојим да би нас то одвело предалеко – вероватно опет до упорног Деникена и подсећања на то шта је пре неких тридесетак година тачно рекао о тим линијама, а како су то протумачили они који о свему знају и боље и више од њега, а вероватно и од нас.

У случају да платоу авионом прилазите из супротног смера видећете „човека” са уздигнутим рукама. Да ли само маше или даје неки унапред договорени знак? Шта и коме „ говори”? Показује нам да је резултат пет-четири! За кога? Или девет! Шта девет? Чега девет? Девет минута до краја? Или девет дана? Да ли „то” извештава неког горе у матичном броду о броју планета у нашем систему, заједно са још непрежаљеним малим Плутоном? Можда јављају да је вођа мисије, на нашој планети, остао без малог прста? Све ми ово мирише на јакузе и њихово доказивање апсолутне лојалности! Гледали сте „Црну кишу” с Мајклом и Ендијем?

Можда ови гестови значе да су Земљани одустали од борбе? А опет, могуће је и да су после епске борбе ванземаљци извукли дебљи крај? Да ли цртеж, упућен заповеднику, горе у командном броду, у ствари поручује: „Шефе, готови смо, морамо се предати Земљанима!”

Погрешна оријентација некад даје потпуно неочекиване резултате, али ту су дежурни координатори да помогну својим мудрим и правовременим саветима. Пророчанства Тарабића, која се с времена на време однекуд извуку, у зависности од тренутне ситуације у земљи, носе у себи одговарајући пример па ћу га искористити:

Причају да су једном неки питали Деда Милоја да им прорекне ко ће победити у рату са Швабама, а он им је као рекао да узму једну јабуку и пресеку попола. „Ја вам децо више не требам, све ће вам се само казати“, рекао је свезналица уврћући брк. И кренуо.

„Kоја јабука, слатка или кисела?”, упитала га је поружна девојка. „Деда, реци нам какву јабуку да узмемо, слатку или киселу?”

„Ало, глуви, је ли свеједно каква је јабука?”, загаламила је пошто Милоје није реаговао. После неког времена, схвативши да је ваљда небитно која је јабука у питању, високи младић је извукао свој џепни ножић и пружио руку ка девојци тражећи од ње њој најближу. Kада је преполовио киселу зелену јабуку сви су се примакли да виде резултат. Ништа. Дупло голо. Само пет-шест смеђих семенки у средини преполовљене јабуке смејало им се у лице.

Старац се одједном појавио и са стола без речи узео једну половину, смешећи се крајевима усана.

„Шта је бре ово, чича, нема овде никаквог одговора? Само семенке. То ти нас мало зекиш, а?”, упитала га је она нервозна.

„Нисте ви децо мене добро схватили, нисам ја рекао да је тако пресечете. Погрешно сте је окренули. Дајдер ми једну целу, ти грлата. Дену тај нож, дечко.” Kада је кочоперни Милоје, успореним покретима, најзад пресекао јабуку, театрално је објаснио окупљенима да ће рат добити људи, који ће на челу носити знак који им је управо показала добро информисана јабука.

Не бих коментарисао пророчанство, нити време када је оно настало, или ко га је открио, али сама прича као прича, или луцидна досетка, има свој шарм.

Подсетила ме на Делфско пророчанство, добро познато по употреби запете онако како је то сналажљивим профетима најбоље одговарало у крајње незгодној ситуацији: „Ibis, redibis, numquam peribis in bello!” Сетили сте се приче?

Приликом рекламације на неиспуњено, а добро наплаћено пророчанство, делфско свештенство је уцвељеној родбини погинулог ратника релативно дрско одговорило да је њихов приговор без основа. „Али, драга господо, нисте ви то најбоље записали. Требали сте прву запету ставити овде, а другу овде… Не сносимо никакву одговорност, а наше пророчиште никад не греши! Све смо исправно протумачили. Отићи ћеш! Никада се нећеш вратити! Погинућеш у рату!

И баш тако је и било. Молим лепо. Довиђења, дођите нам опет.”

Ако сте некада на исти начин пресекли каки, јапанску јабуку, могли сте видети леп малтешки крст – бар га ја ту видим. Не знам за вас, али сигурно би га одмах угледао и сналажљиви деда Милоје, ако би му то одговарало. Можда ћемо једног дана, ако се за тим укаже потреба, на насловним страницама наших таблоида, уз назнаку „Невероватно!” или „Сензационално!”, сазнати за још нека досад непомињана пророчанства, тешком муком скривана од неподобних појединаца и организација.

Под ударним насловом: „Kоначно решена мистерија оригиналних Kреманских пророчанстава!”, један од наших таблоида ће се на сва звона похвалити својим „случајним” открићем. Ту би била и најава новог луксузног пројекта нашег највећег познаваоца мистерија свих врста, с великим попустом за пренумеранте.

„Заклела се земља рају да се тајне све дознају”, што би рекли наши стари. Тајне или мистерије, свеједно је. Да још мало причекамо?

Текст је преузет из књиге Миодрага Иванишевића „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар