МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

КО ПРАТИ МРТВИ МОБИЛНИ

Ево, ти се јави! (Википедија).

Ево, ти се јави! (Википедија).

Да ли искључени може да послужи као прислушни уређај? Може ли се лоцирати телефон из којег је извађена батерија? Хм, вероватно може и тада – јер се у свакој картици крију небројене могућности које и не морају у потпуности бити јасне нама обичним смртницима. А шта ако су из мобилног извађене и батерија и картица? Да ли је тачно да се на унутрашњој страни омотача сваке батерије и одштампана антена? Чуј, антена, и шта још?

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Враћајући се с пијаце добродржећа дама је свратила до млађаног доктора да би му се пожалила на један од њених многобројних здравствених проблема, који је управо тог дана дошао на ред:

„Докторе, чујем неке гласове у стану, иако живим сама”.
„Занимљиво, а када се то дешава?”, упитао је младић љубазно.
„Увек када укључим радио, докторе”, одговорила је стара цура.

И шта рећи на ову „мистерију”? Наравно, реч је о отрцаној шали, али већ је постало правило да се реч мистерија користи и за све оно што не разумемо, или што нам није у потпуности јасно. За онога ко не зна на ком принципу ради сијалица то је потпуна мистерија, али то није мистерија за све оне који то знају. За младог неискусног оперативца који чује гласове, а не види никога око себе, то је мистерија, као и за горепоменуту даму жељну разумевања.

Да ли може искључени мобилни телефон да послужи као прислушни уређај и на који би то начин функционисало? Може ли се лоцирати телефон из којег је извађена батерија? Хм, вероватно може и тада – јер се у свакој картици крију небројене могућности које и не морају у потпуности бити јасне нама обичним смртницима. А шта ако су из мобилног извађене и батерија и картица? Да ли је тачно да се на унутрашњој страни омотача сваке батерије наших мобилних телефона налази и одштампана антена? Чуј, антена, и шта још?

Ако би се и могло пратити кретање особе с „мртвим” мобилним телефоном, зна ли се, бар оријентационо, који би био гранични домет таквог уређаја? Постоји ли неко временско ограничење или можда температурно? Температурно? Хм, да, вреди размислити! Читајући све оно што ми долази до руку, схватио сам да се доста тога већ урадило, чак и превише, и да се на томе непрекидно ради, али нека то остане тема за књигу „Мобилни телефони и како их се решити”. Нама је довољно да знамо да својим мобилним увек можемо позвати помоћ, чак и када смо у потпуности потрошили кредит. Или, да са старог телефона, у којем нема картице, лако можемо пребацити неке драге нам слике на други мобилни који се налази у близини.

Гогенова питања без одговора

Да се ми вратимо мистеријама, али онимa које то заиста јесу. Назив потиче од старогрчке речи μυστήρια са значењем: скривено, тајно, тајанствено, чудно, загонетно… У суштини, био је то тајни ритуал посвећења појединца неком божанству, добро скривен од очију неупућених, а сама реч мистика је код Старих Грка и означавала управо то – сједињавање човека и бога, или богиње.

У наслову свог ремек-дела из 1897.
године „Одакле долазимо? Шта смо?
Kуда идемо?” поставио је питања на
која најмудрије светске главе још
покушавају да одговоре.

Сличне обреде иницијације пролазили су и бирани кандидати у Старом Египту, у Феникији, и у Старом Риму, где се сваки од њих том приликом дубље везивао са својим боговима и заклињао на чување Тајне које му је откривена. Заправо, заклињао се да ће чувати Знање које му је попут највеће драгоцености кришом давано на састанцима пробраног круга, о чудима која нас окружују, јер нису сви смели знати одговоре на питања: KО, KАДА, ЗАШТО И KАKО?

Познато нам је да се Пол Гоген, трагајући за решењем својих животних проблема, ослободио окова учмале средине и упутио на далеки Тахити да тамо у миру слика лепе жене и нетакнуту природу. У наслову свог ремек-дела из 1897. године „Одакле долазимо? Шта смо? Kуда идемо?” поставио је питања на која најмудрије светске главе још покушавају да одговоре.

У средњем веку, у западној Европи, пре свега у Енглеској и Француској, прво у црквама, а потом и на градским трговима, изводиле су се религиозне драме о живота светаца, које су се звале, као што вероватно и сами претпостављате – мистерије. Широким народним масама су на једноставан, прихватљив начин, преношене поруке које су биле по вољи саме матере Цркве, а она је најбоље знала, као што то зна и данас, и ко смо и како смо настали.

Аполонове, Деметрине, Хекатине и Орфејеве мистерије су из неке друге приче и требало би нам много више времена за појединачно објашњење, али све оне су биле припрема за загробни живот и све раздвајају душу од смртног тела, и праведне од грешника. И то на мистериозан, тајанствен начин, нама загонетан и неразумљив, али и таман, мрачан, скривен и недокучив. Питам се да ли је енглеска реч mistery (,мистеријa) могла настати спајањем речи mist, са значењем: лака магла, измаглица, и речи area (ејријә), односно: равница, област, зона, територија. Тако мистерија не би била ништа друго до простор под маглом, куда онај ко не зна пут и ко није упућен, не може да прође. Да ли сам претерао с нагађањем?

Припрости сељак је доведен на имање надменог француског краља да помогне у сређивању великог врта, јер се очекивао скори долазак шпанске свите, с престолонаследником на челу. И тако је, радећи на травњаку, први пут у животу видео прелепу плаву коку с дугом неуредном репином. Угледавши јој на глави нешто попут крунице одлучио је да то мало боље осмотри… И тада му је срце замало препукло од страха јер је паун изненада испустио продоран крик и раширио свој реп до неслућених граница. Није га толико препао сам крик колико „хиљаде” избечених очију које су се појавиле ниоткуда, и све су, са претерано широке лепезе, гледале претећи само у њега. Сваки дрхтај пауновог репа изазивао је померање свих тих очурди и додатно му хладио већ слеђену крв у жилама.

Ако је тај шок настао као последица моћног аудио-визуелног ефекта остаје нејасно да ли би се исти резултат добио и наглим ширењем „окатог” репа у потпуној тишини? Мистерије се често везују за нешто непознато, за оно што никад пре нисмо видели или што чак нисмо у стању ни да замислимо. Некада нешто не можемо да разумемо, али деси се и да понешто потпуно погрешно протумачимо, а да тога нисмо ни свесни.

Лазарева пећина

У прелепој Лазаревој пећини, у близини Бора, налазе се бројни сталагмити, односно „скулптуре” кратких имена, која их подобро описују, као што су: Фонтана, Пласт, Диригент, Стогови, Оркестар… Погледајте фотографију на којој се налази позната „Глава бизона” или само „Бизон”, и процените сами да ли је кум био у праву када је давао то име. Пошто смо се нагледали фигуре која се формирала природним путем, током дугог низа година, односно вековима, па и миленијумима, неко је после обавезног сликања, листајући по направљеним снимцима, приметио повелику сенку лево од Бизона и у њој видео Голума, тужну креатуру из „Господара прстенова”, у још једној потрази за дражесним прстеном.

Али, старији посетиоци наше највеће и најлепше пећине схватили су да то може бити и сенка страшног вампира Носфератуа па су после краће паузе, чим су се мало прибрали, узели своје мобилне телефоне да то овековече. Присутни слепи мишеви гледали су их у чуду или су их само слушали? Шта каже наука? Нека буде да су их слушали! И ми свашта чујемо, а многе ствари које видимо још не можемо да сагледамо!

Фатимина рука

Дубоко укорењени страх од оног што не видимо вероватно вуче порекло од дубоких мрачних пећина у којима су живели наши преци. Појавом ватре отворио им се читав један нови свет и ноћ више није била тако страшна, али остала нам је она стара народна „Никад није ноћ ко дан!”, јер све је боље када се добро види. Kада добро видимо у стању смо да примимо више информација и самим тим више знамо, а то значи да би и онај ко нас криомице гледа могао сазнати неке важне ствари о нама. С којим правом, па закон не дозвољава нарушавање приватности, зар не?

Kолико сте пута чули реченицу,
која се изговара када неко нагло
оздрави: „Оде болест ко руком однесена!”
Чијом руком? Фатимином?

Али, нисмо деца, та знамо да неко увек мотри на нас! Данас, више но икада пре, а гарантовано мање него сутра. Много смо мирнији када не знамо ко нас све надзире и због чега то ради. Зашто да се нервирамо због тамо неких „владара из сенке”? Временом су неки од нас научили да оно што не видимо не би требало да нас плаши! Па зар није и Иво Андрић у књизи „Знакови поред пута” написао: „Ја се не бојим невидљивих светова”. Kолико вам је прихватљива та мисао? Да ли су се његови страхови, које је сигурно имао, појачавали са побољшавањем услова видљивости?

Тропска лијана

На Тенерифима сам фотографисао крупну тропску лијану која донекле подсећа на филодендрон. Monstera Delicioza има плодове налик бананама, са укусом ананаса. Прочитао сам у „Википедији” да је 1763. године назив Monstera читавом том роду дао француски ботаничар Адансон, зато што су му необични листови ове биљке изгледали монструозно, али мени су њене велике раширене „очи”, настале сушењем и опадањем листова, увек изгледале много „монструозније” од некаквих исцепаних листина

Веровало се, и још неки у то верују, да онај ко нас непрестано посматра не може донети ништа добро, па је тако и настао израз урокљиво око – за оно око које нам доноси само зло и наопако, за оног ко нас стално прати и углавном нам лоше жели. Хамза, или Фатимина рука, веома је цењен амулет, не само у арапском свету, који чува њеног носиоца од зломислих очију, односно од злог погледа, и у себе прима све негативно што је усмерено према њему. Фатима је била кћерка пророка Мухамеда и, по њему, једна од четири савршене жене исламског света. Уз њено име се често додаје „Аз-Захра” (Сјајна) или „Ал-Бату” (Чиста девојка, Девица). Фатимина шака препуна је симболике и постоје разна тумачења, али суштина је у њеној снази да сачува онога ко је носи.

Добро се види да Фатима држи на длану „урокљиво” десно око. Ухватила га је, и у себе примила све зло из тог погледа. Kолико сте пута чули реченицу, која се изговара када неко нагло оздрави: „Оде болест ко руком однесена!” Чијом руком? Фатимином?

Ову амајлију помињем само да бих још једном скренуо пажњу на изразе мистика и мистично. Знам да звучи као мистерија и мистериозно, и многи чак не праве разлику, јер се у оба случаја ради о нечем тајанственом, недокучивом и нејасном. Неки тврде да је и сама реч мистерија настала од старогрчког мистикос (μυστικός), са значењем – видети затворених очију. То је, дакле, способност да се види оно што други не виде, или да се осети оно што други не могу. Сматра се да су мистика, окултизам и езотерија синоними, мада би неки бољи познаваоци радо ушли у полемику тврдећи да разлике ипак постоје. Све да их и има реч је о занемарљивим нијансама.

Фатимина рука

Израз окултизам (лат. occultus – скривено, тајно), колико ми је познато, нема никакве везе са оком или очима, ни са добрим ни са оним лошим! Наш језик је пун неких прикривених значења, а пошто свака реч има и своје логично порекло било би добро проверити овај датив. Kоме или чему? Оку! Верујем да је у питању само пука случајност, мада више човек ни у шта не може бити сигуран.

Дишанова „Фонтана”

Мистика је за Цркву све оно што се не објашњава верницима, и никада се не доводи у сумњу, али она није само Ex Catedra – ради се о нечем натприродном и ванчулном, односно паранормалном, што надилази стандардно поимање. Мистика је увек директно повезана с вером и веровањем, а самим тим и са традицијом, и обичајима средине у којој је неко рођен или је ту одрастао. Има везе са околином? Никола Тесла је у једном интервјуу, који је остао забележен под насловом „Машине ће зауставити рат”, рекао да не постоји сукоб између идеала науке и идеала религије, али је наука супротстављена теолошким догмама јер се заснива на чињеницама.

Kада је Марсел Дишан на Салону
1917. године изложио обичан бели
писоар и назвао га „Фонтана”, изазвао
је велики скандал и искрено сажаљење.

Нагледали смо се разних телевизијских хит-серија о истраживачима паранормалних активности и људима изузетних способности, а на бројним каналима приказују се најновији наставци, снимљени на захтев гледалаца. Жеља да схватимо потпуно нејасне ствари тера нас да их и даље гледамо како бисмо научили нешто ново – да дођемо до још мало знања, поготову ако је досад било скривано или забрањено. Ни Молдер ни Скали немају неке натпросечне моћи, и лако можемо да се поистоветимо с њима. Навијамо за Молдера док упорно трага за истином и жели да зна. И ја желим да знам, а ви?

Дишанова фонтана

„Истина је негде другде!” Да ли је тако? И ако јесте да ли смо ми спремни да прихватимо нов поглед на реалност? Kада је Марсел Дишан на Салону 1917. године изложио обичан бели писоар и назвао га „Фонтана”, изазвао је велики скандал и искрено сажаљење оних који га тада нису разумели или то нису хтели. Могло би се рећи да је кукурикнуо пре зоре, али 2004. година, уочи доделе Тарнерове награде, престижног британског признања, петсто водећих ликовних стручњака из целог света прогласило је „Фонтану” најутицајнијим делом модерне уметности свих времена! И Пабло Пикасо је својевремено пре свих схватио да се у деловима старог бицикла крије „Глава бика”! И ви сте је одмах угледали? Да, да, и ја сам…

Kада се нешто добро објасни то одмах постаје разумљивије, међутим, све оно што данас вреди као стандард, и мерило квалитета, сутра лако може постати предмет озбиљне ревизије. Велики Гете је једном приликом рекао да знање рађа сумњу, односно да што више знамо тим више сумњамо. И Дарвинова „Теорија о пореклу врста” била је својевремено жестоко изнападана и исмејана, од стране мудрих и учених људи свих профила, али се изборила за своје место и дуго нам је потрајала.

Теорија о Врховном Бићу, Творцу или Створитељу, стара је колико и човечанство, али сада је одједном поново актуелизована из разлога који су лако разумљиви ономе кога то и интересује. Ако се на неки волшебан начин након бројних сукоба мишљења, на добро посећеним светским конгресима, стари креационизам наметне као постулат, и као такав уђе у образовне системе, биће то још један доказ исправности Дарвинове максиме да само најјачи опстају. И тако све до следећег надмудривања.

Kолико ми, у ствари, заиста знамо? Kо је у праву и ко о томе одлучује? Не могу да прихватим неке ставове, али не пропуштам прилику да саслушам и мишљења с којима се не слажем, поготово ако долазе од очигледно паметних и образованих људи.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар