СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

КУКУРУЗ УЗРОК „ГРУБЕ КОЖЕ”

Пелагра (Википедија)

Пелагра (Википедија)

Назив пелагра скован је у северној Италији, где је болест такође била ендемска, и долази од израза pell agra, што у ломбардијском дијалекту италијанског језика означава „грубу кожу”. Предложио га је лекар из Милана по имену Франческо Фраполи.

Др Срђа Јанковић        

Четвртог фебруара 1915. године, у специјалној болници у Спартанбургу, у Јужној Каролини, отпочело је истраживање које ће се далекосежно одразити на унапређење људског здравља и резултирати непобитним доказом да је обољење звано пелагра, које је дотад умногоме било загонетно, уистину узроковано неадекватном исхраном. Тако је постављен камен-међаш у развоју научно утемељене медицинске нутриционистике.

Дуго била астуријска губа

Пелагра је потенцијално смртоносно обољење које се одликује запаљењем коже, пробавним сметњама и губитком умних способности. Најстарији опис кожних промена које се јављају код пелагре саставио је 1735. године шпански лекар Гаспар Касал, родом из Ђироне у Каталонији, у то време запослен у Овиједу. Овај опис је непуне три деценије касније, 1762, објавио његов колега Хуан Севиљано у оквиру извештаја о здравственом стању становништва грофовије Астурија. Због тога је обољење дуго било познато као „астуријска губа”.

Једанаесторица испитаника јели су
искључиво кукуруз и већ треће недеље
седморица од њих почели су да показују
несумњиве знаке пелагре. Свеже поврће
и воће довело је пак до брзог опоравка.

Поменути опис сматра се најстаријим приказом једног патолошког синдрома у савременом смислу речи. Назив пелагра скован је у северној Италији, где је болест такође била ендемска, и долази од израза pell agra, што у ломбардијском дијалекту италијанског језика означава „грубу кожу”. Предложио га је лекар из Милана по имену Франческо Фраполи.

Од пелагре су углавном оболевали житељи сиромашних сеоских подручја, и то оних где је главна намирница био кукуруз. Због тога су лекари дуго сматрали да узрок обољења мора да лежи у неком токсину присутном у тој житарици, или пак у некој зарази која би се кукурузом преносила. У деветнаестом веку, пелагра је у Француској практично искорењена народноздравственом кампањом да се употреба кукуруза ограничи. Ипак, у многим крајевима остала је ендемска, те је и даље погађала велики број особа, како у Европи тако и на другим континентима.

Почетком двадесетог века је у Сједињеним Америчким Државама достигла епидемијске размере, нарочито на југу. Број оболелих достигао је милионе, уз стотине хиљада смртних исхода. У иницијативи да се пелагри стане на пут, у Спартанбургу је 1915. године успостављена посебна болница са циљем да јој се прецизно одреди узрок. Задатак је поверен доктору Џозефу Голдбергеру.

Како би установио у чему је тачно веза између типа исхране и појаве пелагре, Голдбергер је осмислио одговарајуће истраживање и спровео га уз учешће штићеника Државног затвора Мисисипија у Џексону, којима је заузврат обећана слобода. Једанаесторица испитаника јели су искључиво кукуруз и већ треће недеље седморица од њих почели су да показују несумњиве знаке пелагре. Свеже поврће и воће довело је пак до брзог опоравка. Тако је Голдбергер непобитно доказао да узрок болести уистину лежи у начину исхране, а не у придруженим чиниоцима.

Данас знамо да је пелагра клинички
синдром који се јавља као последица недостатка ниацина,
једињења које се по класичној номенклатури витамина
убраја у групу Б. Обољење настаје
искључиво ако је недовољан и унос
есенцијалне аминокиселине триптофана.

Нажалост, овај непобитан доказ већина лекара од ауторитета прихватила је са вишегодишњом задршком, одложивши тако примену драгоценог сазнања и беспотребно увећавши данак у људским животима и здрављу. Убрзо је ипак, на срећу, свест о важности превентивних мера превладала и пелагра је већином побеђена.

Џозеф Голдбергер

Данас знамо да је пелагра клинички синдром који се јавља као последица недостатка ниацина, једињења које се по класичној номенклатури витамина убраја у групу Б. Обољење настаје искључиво ако је недовољан и унос есенцијалне аминокиселине триптофана, која у организму иначе обезбеђује грађу за синтезу ниацина. Пелагра се убедљиво најчешће виђа при исхрани заснованој на кукурузу управо стога што је та намирница сиромашна како ниацином тако и триптофаном.

Занимљиво је, међутим, да су староседеоци америчког континента, који су превасходно конзумирали кукуруз, веома ретко оболевали од пелагре. Тајна њихове поштеђености лежала је, како се знатно касније испоставило, у традиционалном поступку никстамализације ‒ потапања кукуруза у креч ‒ чиме се стварају алкални услови и побољшава биолошка расположивост ниацина. Не знајући за вредност нити сврху тог поступка, Европљани су га, када су почели да гаје кукуруз, напросто игнорисали ‒ и тиме широм отворили врата пелагри.
Нажалост, иако се успешно спречава или лечи правилном исхраном и додавањем ниацина, пелагра и данас односи неприхватљиво велики број жртава у свету, претежно у сиромашним подручјима. Неретко хара и међу жртвама природних или људском руком изазваних катастрофа које отежавају снабдевање намирницама, а може се сусрести и у склопу обољења која онемогућавају телу да апсорбује или искоришћава ниацин.

Сазнања до којих су дошли Џозеф Голдбергер и његове колеге, стога, драгоценија су нам но икад. Њихови пионирски радови отворили су пут изналажењу решења за проблем пелагре и у исти мах поставили темеље савремене медицинске нутриционистике ‒ дисциплине у којој се свеобухватно истражује квантитет и квалитет састојака исхране и њихов утицај на здравље.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар