VREMENSKA MAŠINA

KUKURUZ UZROK „GRUBE KOŽE”

Pelagra (Vikipedija)

Pelagra (Vikipedija)

Naziv pelagra skovan je u severnoj Italiji, gde je bolest takođe bila endemska, i dolazi od izraza pell agra, što u lombardijskom dijalektu italijanskog jezika označava „grubu kožu”. Predložio ga je lekar iz Milana po imenu Frančesko Frapoli.

Dr Srđa Janković        

Četvrtog februara 1915. godine, u specijalnoj bolnici u Spartanburgu, u Južnoj Karolini, otpočelo je istraživanje koje će se dalekosežno odraziti na unapređenje ljudskog zdravlja i rezultirati nepobitnim dokazom da je oboljenje zvano pelagra, koje je dotad umnogome bilo zagonetno, uistinu uzrokovano neadekvatnom ishranom. Tako je postavljen kamen-međaš u razvoju naučno utemeljene medicinske nutricionistike.

Dugo bila asturijska guba

Pelagra je potencijalno smrtonosno oboljenje koje se odlikuje zapaljenjem kože, probavnim smetnjama i gubitkom umnih sposobnosti. Najstariji opis kožnih promena koje se javljaju kod pelagre sastavio je 1735. godine španski lekar Gaspar Kasal, rodom iz Đirone u Kataloniji, u to vreme zaposlen u Ovijedu. Ovaj opis je nepune tri decenije kasnije, 1762, objavio njegov kolega Huan Seviljano u okviru izveštaja o zdravstvenom stanju stanovništva grofovije Asturija. Zbog toga je oboljenje dugo bilo poznato kao „asturijska guba”.

Jedanaestorica ispitanika jeli su
isključivo kukuruz i već treće nedelje
sedmorica od njih počeli su da pokazuju
nesumnjive znake pelagre. Sveže povrće
i voće dovelo je pak do brzog oporavka.

Pomenuti opis smatra se najstarijim prikazom jednog patološkog sindroma u savremenom smislu reči. Naziv pelagra skovan je u severnoj Italiji, gde je bolest takođe bila endemska, i dolazi od izraza pell agra, što u lombardijskom dijalektu italijanskog jezika označava „grubu kožu”. Predložio ga je lekar iz Milana po imenu Frančesko Frapoli.

Od pelagre su uglavnom obolevali žitelji siromašnih seoskih područja, i to onih gde je glavna namirnica bio kukuruz. Zbog toga su lekari dugo smatrali da uzrok oboljenja mora da leži u nekom toksinu prisutnom u toj žitarici, ili pak u nekoj zarazi koja bi se kukuruzom prenosila. U devetnaestom veku, pelagra je u Francuskoj praktično iskorenjena narodnozdravstvenom kampanjom da se upotreba kukuruza ograniči. Ipak, u mnogim krajevima ostala je endemska, te je i dalje pogađala veliki broj osoba, kako u Evropi tako i na drugim kontinentima.

Početkom dvadesetog veka je u Sjedinjenim Američkim Državama dostigla epidemijske razmere, naročito na jugu. Broj obolelih dostigao je milione, uz stotine hiljada smrtnih ishoda. U inicijativi da se pelagri stane na put, u Spartanburgu je 1915. godine uspostavljena posebna bolnica sa ciljem da joj se precizno odredi uzrok. Zadatak je poveren doktoru Džozefu Goldbergeru.

Kako bi ustanovio u čemu je tačno veza između tipa ishrane i pojave pelagre, Goldberger je osmislio odgovarajuće istraživanje i sproveo ga uz učešće štićenika Državnog zatvora Misisipija u Džeksonu, kojima je zauzvrat obećana sloboda. Jedanaestorica ispitanika jeli su isključivo kukuruz i već treće nedelje sedmorica od njih počeli su da pokazuju nesumnjive znake pelagre. Sveže povrće i voće dovelo je pak do brzog oporavka. Tako je Goldberger nepobitno dokazao da uzrok bolesti uistinu leži u načinu ishrane, a ne u pridruženim činiocima.

Danas znamo da je pelagra klinički
sindrom koji se javlja kao posledica nedostatka niacina,
jedinjenja koje se po klasičnoj nomenklaturi vitamina
ubraja u grupu B. Oboljenje nastaje
isključivo ako je nedovoljan i unos
esencijalne aminokiseline triptofana.

Nažalost, ovaj nepobitan dokaz većina lekara od autoriteta prihvatila je sa višegodišnjom zadrškom, odloživši tako primenu dragocenog saznanja i bespotrebno uvećavši danak u ljudskim životima i zdravlju. Ubrzo je ipak, na sreću, svest o važnosti preventivnih mera prevladala i pelagra je većinom pobeđena.

Džozef Goldberger

Danas znamo da je pelagra klinički sindrom koji se javlja kao posledica nedostatka niacina, jedinjenja koje se po klasičnoj nomenklaturi vitamina ubraja u grupu B. Oboljenje nastaje isključivo ako je nedovoljan i unos esencijalne aminokiseline triptofana, koja u organizmu inače obezbeđuje građu za sintezu niacina. Pelagra se ubedljivo najčešće viđa pri ishrani zasnovanoj na kukuruzu upravo stoga što je ta namirnica siromašna kako niacinom tako i triptofanom.

Zanimljivo je, međutim, da su starosedeoci američkog kontinenta, koji su prevashodno konzumirali kukuruz, veoma retko obolevali od pelagre. Tajna njihove pošteđenosti ležala je, kako se znatno kasnije ispostavilo, u tradicionalnom postupku nikstamalizacije ‒ potapanja kukuruza u kreč ‒ čime se stvaraju alkalni uslovi i poboljšava biološka raspoloživost niacina. Ne znajući za vrednost niti svrhu tog postupka, Evropljani su ga, kada su počeli da gaje kukuruz, naprosto ignorisali ‒ i time širom otvorili vrata pelagri.
Nažalost, iako se uspešno sprečava ili leči pravilnom ishranom i dodavanjem niacina, pelagra i danas odnosi neprihvatljivo veliki broj žrtava u svetu, pretežno u siromašnim područjima. Neretko hara i među žrtvama prirodnih ili ljudskom rukom izazvanih katastrofa koje otežavaju snabdevanje namirnicama, a može se susresti i u sklopu oboljenja koja onemogućavaju telu da apsorbuje ili iskorišćava niacin.

Saznanja do kojih su došli Džozef Goldberger i njegove kolege, stoga, dragocenija su nam no ikad. Njihovi pionirski radovi otvorili su put iznalaženju rešenja za problem pelagre i u isti mah postavili temelje savremene medicinske nutricionistike ‒ discipline u kojoj se sveobuhvatno istražuje kvantitet i kvalitet sastojaka ishrane i njihov uticaj na zdravlje.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar