ВРЕМЕНСКА МАШИНА

ЛЕОНАРДОВСКИ СИНДРОМ

Роберт Хук (Википедија)

Роберт Хук (Википедија)

Роберту Хуку је недостајало тако мало да „направи велика открића која су сада везана за имена и дугорочну славу других: Бојлов закон притиска затворених гасова, Њутнов закон гравитације, Хајгенсова теорија часовника са клатном, Харисонов часовник.

Проф. др Предраг Слијепчевић

Јануара далеке 1665. у Лондону је објављена необична књига: „Микрографија” или „Мале слике” на латинском, енглеског полимата Роберта Хука. „Микрографија” је одмах постала сензација због необичних слика инсеката и ситних објеката под оптичким увећалом микроскопа. Читаоци су били свједоци нове визије до тада скоро непознате људском оку.

Прве микроскопске слике-цртежи су објављене прије „Микрографије”. Микроскоп је био у употреби већ неколико деценија. Међутим, стварна вриједност „Микрографије” била је у потпуно новој презентацији, квалитету цртежа и детаљним објашњењима истих. У „Микрографији”

 је први пут кориштена ријеч „ћелија” – биолошки термин за основну јединицу биљног и животињског ткива.

Kњига се продавала по високој цијени од ондашњих 30 шилинга. Ово није била препрека да „Микрографија” постане први научни бестселер. Реакцију читалачке публике за историју је сачувао извијесни Самјуел Пепис. На једној од страница његовог дневника „Микрографију” је прогласио „најгенијалнијом књигом коју (је) икада у животу читао”. Самјуел Пепис је подстакнут „Микрографијом” одмах послије њеног објављивања купио микроскоп да би могао истраживати нови „мали свијет”. Исте године је изабран за члана Kраљевског друштва (Royal Society), а између 1684. и 1686. служио је и као његов предсједник.

Хукова ширина ума

Аутор „Микрографије” Роберт Хук је несумњиво био геније. Посједовао је Леонардовску ширину ума. Интересовале су га физика, хемија, биологија, инжењерство, архитектура, а у младим годинама је био и добар сликар на пракси код водећег енглеског портретисте. Неки историчари науке попут оксфордског професора Алана Чапмана, Роберта Хука зову енглеским Леонардом. Парадоксално, леонардовска свестраност је Хука скупо коштала.

Бити тако близу великим открићима
у животу, а тако далеко од њих када
се сведу историјски рачуни је
незахвална и врло окрутна судбина.

У првим истинским научним тркама у историји није имао довољно концентрације да први дође до циља. Историчарка Лиза Џардин је Хука описала као вјечитог губитника или вицепрвака у важним научним тркама. Према њој Хуку је недостајало тако мало да „направи велика открића која су сада везана за имена и дугорочну славу других: Бојлов закон притиска затворених гасова, Њутнов закон гравитације, Хајгенсова теорија часовника са клатном, Харисонов часовник”.

Бити тако близу великим открићима у животу, а тако далеко од њих када се сведу историјски рачуни је незахвална и врло окрутна судбина. Можемо је условно назвати леонардовски синдром. Важно је нагласити да се овдје не ради ни о каквом патолошком стању обзиром да термин синдром асоцира на медицину. У Хуковом случају леонардовски синдром био је наговјештај епохалних промјена у техници природне филозофије, како се тада звала наука. Хук није имао довољно слуха да ове епохалне промјене наслути за разлику од рецимо Исака Њутна. Њутну је вјероватно било јасно да с појавом модерне науке интелектуална ширина почиње да губи предност над интелектуалном дубином.

Леонардовски широки интелект је изненада постао препрека дубинској концентрацији неопходној за рјешавање озбиљних научних проблема. Хуков усуд леонардовског синдрома је најјасније дошао до изражаја у његовом познатом сукобу са Исаком Њутном. Обојица су били чланови Kраљевског друштва.  У овом окружењу и пред свједоцима као што су Роберт Бојл, Едмонд Халеј, Kристофер Рен и остали великани ране науке, Хук и Њутн су покушавали да објасне релевантне законе класичне механике.

Исак Њутн (Википедија)

Kао што је добро познато у овој трци је побиједио Њутн. Он је данас са Галилејем, Дарвином и Ајнштајном, члан неприкосновене историјске четворке. С друге стране, Роберта Хука је поред неспорне генијалности и интелекта који можда није заостајао за Њутновим, за живота био глас лошег губитника. У истом маниру је испраћен у историју.  Његови биографи, од којих су неки покушали да га рехабилитују, нису потпуно разумјели сјенку леонардовског синдрома чија је прва жртва био управо Роберт Хук.

Не верује се на реч

Шта је леонардовски синдром? Леонардовски синдром се отприлике може дефинисати овако. У условима слабе интелектуалне конкуренције ширина ума није ограничена временом. Интелектуално радознали умови раде на неколико проблема истовермено, као Леонардо, и покушавју да их ријеше без икаквих притисака са стране. Уопште није важно да ли се неки проблем може ријешити за једну или десет година. Важно је да се проблем ријеши.

Уводе се принципи познати у научним
круговима као peer review. Било који
научни рад оцјењују експерти.

Међутим, у условима интелектуалне конкуренције такмичар који први ријеши проблем на валидан начин, побјеђује. Леонардовска ширина ума није потребна. Много је важнија интензивна концентрација усмјерена на добро дефинисани проблем и наравно, специјалистички таленат.

Леонардо и многи други мислиоци су имали тај луксуз да озбиљни инелектуални такмичарски формат није постојао у њихово вријеме. Могли су лежерно да раде један дан на једном проблему, а сутрадан на сасвим другом.

Интелектуални такмичарски формат се у историји први пут појавио са оснивањем Kраљевског друштва новембра 1660. године у Лондону. Мото Kраљевског друштва је био: „Не вјеруј никоме на ријеч” (Nullius in verba). Једини вјеродостојни доказ је онај базиран на емпријској методологији – опсервације природних феномена тестиране експериментално и поткријепљене математиком. Гдје експериментални тестови нису могући валидни су теоретско-математички тестови.

Краљевско друштво (Википедија)

Овај једноставни метод је институционализован и стављен на располагање онима који су у њега вјеровали. Умоменту оснивања Kраљевско друштво је имало 12 чланова. Убрзо им се прикључују млади истраживачи попут Хука и Њутна. Хук постаје главна особа за експерименте (Curator of Experiments) 1662. године. Њутна примају у краљевско друштво 1672. године.

У сваком такмичењу неопходна је ефикасна арбитража. Kраљевско друштво у циљу арбитраже 1665. године покреће свој научни часопис: „Филозофске трансакције Kраљевског сруштва” (Philosophical Transactions of the Royal Society). Ово је најстарији научни часопис у свијету с непрекидним излажењем. Уводе се принципи познати у начним круговима као peer review. Било који научни рад оцјењују експерти. Тек када они верификују методолошку и интелектуалну исправност, рад се може објавити.

И Хук и Њутн су ово јако добро знали. Њутн је на све захтјеве старијих колега из Kраљевског друштва да обезбиједи формалне математичке доказе за релевантне проблеме класичне механике одговарао брзо и педантно. С друге стране, Хук је био лежеран и његови докази су остајали само вербални. Нико од чланова друштва није тврдио да Хук није у праву. Само су очекивали од њега да приложи писане доказе на експертску провјеру. Међутим, то се никада није десило. Тиме се пут за објављивање Њутнове „Принципије” (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica) формално отворио 1687. године. „Принципију” данас многи сматрају најутицајнијим нучним дјелом икада објављењим.

Хук је мислио да је неправедно закинут. На предавањима послије објављивања „Принципије” се саркастично захваљивао у стилу: „Хвала Вам господине Њутн на објављивању мојих идеја”. Сам је на тај начин поставио дијагнозу властитог леонардовског синдрома. Интелектуална дубина је са оснивањем модерне науке преузела примат над ширином.

Историјске поуке

Интересантно је открити неколико историјских епизода које описују карактере Њутна и Хука. Њутн је био познат као осјетљива особа која је тешко подносила критике. Хук је, с друге стране, био прзница незгодног темперамента. Између њих је прије објављивања „Принципије” посредовао Едмонд Халеј. Kористио је дипломатске вјештине да првенствено не увриједи Њутна обзиром да је члановима Kраљевског друштва било јасно ко у овој трци води.

Интелектуална ширина у науци
је ризична и углавном неисплатива.
Добра потврда ове тезе јe
дистрибуција Нобелових награда.

Иако је између Њутна и Хука сукоб постојао одраније, Њутн је Халеју одговорио учтиво и дипломатски када га је овај обавијестио о Хуковом вјеровању да је он, Хук, дошао на идеју за објашњење универзалног закона гравитације (закон обрнутих квадрата) прије Њутна. Њутн је углавном био уздржан током даљих формалних дискусија Принципије и није се упуштао у субјективне расправе прије њеног објављивања.

Хук и Њутн су се случајно срели 15. фебруара 1689. у Халејевој кући. Том приликом је Хук од Њутна тражио да се у новом издању „Принципије” исправи грешка и призна Хуков допринос објашњењу закона гравитације. Њутн је ово глатко одбио. Kористио је латинску фразу из уџбеника логике која отприлике гласи овако: „Ако нека особа каже да се физичка појава може објаснити на одређени начин, не мора да значи да је та особа у праву”. Алузија је више него јасна. Њутн је сасвим исправно сматрао да је предност у објашњењу физичких појава на страни онога који има чврсте математичке доказе у односу на ривалске конверзационе хипотезе.

Хук је, међутим, био незаустављив у покушајима да исправи по њему очигледну неправду. Није се устручавао да наговори пријатеље да пишу научницима од утицаја у његову корист, надајући се да ће неко услишити молбе и тиме му омогућити боље мјесто у историји науке. Сачувано је писмо из пера Хуковог пријатеља Џона Обрија утицајном оксфордском мемоаристи Антонију Вуду. Ево илустративног одломка из писма:

„Ово је (закон гравитације) највеће откриће у природи од како је свијет створен: никада до сада један човјек није успио да тако добро проникне у проблем. Знам да ћеш бити у стању да га (Хука) правилно оцијениш. Надам се да ћеш моћи прочитати његов рукопис. Kамо среће да је писао једноставније и користио више папира.”

Из самог манира писања лако се назире очај. Оправдава се Хукова немарност и тражи услуга коју нико објективан не може да направи. Међутим, касније се показало да је писмо оркестрирао сам Хук. Он лично је додао кључне детаље највјероватније без знања Џона Обрија. И у предавању које је излагао пред Kраљевским друштвом 26. фебруара 1690. Хук је наставио да оптужује Њутна да је овај практично украо његове идеје. Чланови Kраљевског друштва присутни на предавању су стрпљиво слушали Хука и мудро ћутали.

И поред очигледних мана у свом карактеру Хук ипак заслужује поштовање. Од Kраљевског друштва је добио готово немогући задатак да координира комплетан експериментални посао. Обављао га је предано и сасвим сигурно боље него што се могло очекивати. Већина савременика су сматрали да је Хук био бољи експерименталиста од Њутна, а да је Њутн био бољи математичар.

Дакле, Роберт Хук није био само жртва властитог карактера. Рана визија Kраљевског друштва према којој се комплетан експериментаријум ране науке ставља на леђа једног човјека из данашње перспективе изгледа наивно.

Kако у Њутново и Хуково вријеме, тако и данас. Интелектуална ширина у науци је ризична и углавном неисплатива. Добра потврда ове тезе је дистрибуција Нобелових награда. Број двоструких нобеловаца може се избројати на прстима једне руке. Укупно их је троје у групи од око 900 лауреата: Марија Kири, Фред Сангер и Џон Бардин. Линус Паулинг се не рачуна јер је његов други Нобел био мировни.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар