РАЗГОВОРНИК

ЛЕПЕНЦИ ИЗ АНАДОЛИЈЕ

Андреј Старовић (Време)

Андреј Старовић (Време)

„Ова студија је далеко најамбициознија: пажљивим и систематским избором и координисаним радом, за мање од две године је реконструисана геномска структура за 225 различитих особа од Kавказа до Иберијског полуострва, од Балтика до југа Медитерана. Све то у временском распону старости од 12.000 до око 500 година пре наше ере. Резултати експлицитно потврђују археолошку претпоставку да је почетак неолитског начина живота директно повезан са мигрантима из Анадолије. И не само то: за разлику од највећег дела европског континента, управо је на Балкану дошло до првог значајног популационог мешања, које чини и основу генома будућих Европљана”, каже археолог др Андреј Старовић из Народног музеја.

Слободан Бубњевић

„Археологија нам открива сасвим необичне светове људи, жена и деце на истим стазама којима и ми данас газимо”, каже у разговору за „Време” археолог др Андреј Старовић, виши кустос у Народном музеју. Додајући да су исте планине, равнице и реке посматрали и људи праисторије, али да су на истом терену имали другачија животна решења, поручује како можемо понешто да учимо из те друге перспективе. Старовић је домаћи археолог са великим теренским искуством, али и са значајним предавачким стажом – више од тринаест година је радио са подмлатком водећи семинар археологије у Истраживачкој станици Петница. Водио је ископавања на више домаћих локалитета, а са Маријом Ђурић био је ангажован и у форензичким испитивањима масовних гробница.

Сада је учествовао у једном од најзначајнијих међународних истраживања о праисторији Балкана чији су резултати недавно објављени у престижном часопису Nature, у раду под називом The Genomic History of Southeastern Europe. У раду чији је први потписник Iain Mathieson из Одељења за генетику Harvard Medical School у Бостону, учествовала су поред Старовића још два домаћа научника – Душан Борић и Драгана Антоновић. Запажено не само међу археолозима него и у медијима, ово истраживање даје до сада најпотпунију слику генетике током периода неолитизације у овом делу Европе.

На малом подручју, на обалама Дунава,
махом унутар Ђердапске клисуре, дошло
до наглих и драстичних промена у укупној
култури људских заједница – живот
праисторијских људи се преселио у трајна
насеља са планском производњом хране,
првим житарицама и првом стоком.

„Kада је реч о неолитизацији Европе, то је озбиљно и врло важно питање које заокупља пажњу научника већ више од четири деценије. Постоје ваљани разлози за то јер то није само стручно већ и круцијално културолошко питање, повезано са идентитетом савремених становника нашег континента”, сматра Старовић и додаје да је актуализација ове теме започела још шездесетих година, открићем Лепенског вира и низа налазишта, који су понудили сасвим нова знања о праисторији овог дела Европе. Већ тада је постало јасно да је на малом подручју, на обалама Дунава, махом унутар Ђердапске клисуре, дошло до наглих и драстичних промена у укупној култури људских заједница – живот праисторијских људи се преселио у трајна насеља са планском производњом хране, првим житарицама и првом стоком.

Током наредне две деценије, археолози су се размимоилазили у виђењу како је до тога дошло. „Један од заговорника аутохтонистичке струје био је и оригинални истраживач мезолита Ђердапа, професор Драгослав Срејовић”, подсећа Старовић, објашњавајући да је великан наше археологије чврсто веровао како је неолит, ново и кључно цивилизацијско доба, настао на самом тлу српског Подунавља, у оквиру ловачко-сакупљачких заједница културе Лепенски вир. Међутим, како Старовић указује, ова идеја није издржала тест времена, јер је данас јасно утврђено да најранија стока (овца, коза и говече), па и прве житарице (јечам, пшеница, просо), нису припитомљаване овде, него су као већ доместиковане врсте пристигле са југоистока.

„Анализом трагова тешких метала у
костима сахрањених покојника (изотопи
стронцијума), дошло се до података који
говоре да бар неколико испитаних особа
није одрасло и живело уз Дунав, већ негде
другде. Нова испитивања генома у којима
смо учествовали јасно су потврдила ове
претпоставке, али и указала на прецизно
порекло ових миграција – Анадолију”.

У међувремену, у дебати о томе како је дошло до те праисторијске револуције отворено је следеће питање – да ли су сви ови новитети били увезени кроз такозвани модел трансфера знања и технологије из блискоисточних колевки новог доба, или се заправо радило о физичком пресељењу људи, о миграцијама становништва са Блиског истока на Балкан? Нове анализе података и налаза са оригиналних истраживања, па и нова теренска истраживања, у којима је учествовао и Андреј Старовић, указала су на одговор и дају прве доказе о могућем страном пореклу неолита у централном делу Балканског полуострва. Тако је Душан Борић у више радова указао на велику могућност да је око 6200. година пре наше ере у Лепенски вир, али и друга рана насеља Ђердапа, пристигла прва генерација досељеника.

Лепенски вир (Википедија)

„Анализом трагова тешких метала у костима сахрањених покојника (изотопи

стронцијума), дошло се до података који говоре да бар неколико испитаних особа није одрасло и живело уз Дунав, већ негде другде. Нова испитивања генома у којима смо учествовали јасно су потврдила ове претпоставке, али и указала на прецизно порекло ових миграција – Анадолију”, каже Старовић и додаје да је студија која је управо објављена у часопису Nature сада отворила читав низ нових питања, којима ћемо се активно бавити у наредном времену.

Време: Да ли су нови подаци о пореклу европског становништва до којих сте дошли у обимној и сложеној студији The Genomic History of Southeastern Europe били изненађење и за вас?

Андреј Старовић: Последњих година забележена је серија озбиљних студија управо о неолитској (или боље: пољопривредној) демографској транзицији, која према регионално усмереним студијама (нпр. Егеј и континентална Грчка) покушава да на основу древне ДНK и геномских записа људи из раног и средњег холоцена реконструише механизме кретања, сусрета, па и укрштања ловачко-сакупљачких миленијумских староседелаца „капије Европе” и седалачко-земљорадничких придошлица. Међутим, ова студија је далеко најамбициознија: пажљивим и систематским избором и координисаним радом, за мање од две године је реконструисана геномска структура за 225 различитих особа од Kавказа до Иберијског полуострва, од Балтика до југа Медитерана. Све то у временском распону старости од 12.000 до око 500 година пре наше ере. Резултати експлицитно потврђују археолошку претпоставку да је почетак неолитског начина живота директно повезан са мигрантима из Анадолије. И не само то: за разлику од највећег дела европског континента, управо је на Балкану дошло до првог значајног популационог мешања, које чини и основу генома будућих Европљана.

Kад, заправо, у Европи почиње пољопривредна револуција?

Старовић: Према свим досадашњим сазнањима, то се десило око средине седмог миленијума старе ере. Пре отприлике 8.500 година започиње кретање ка Европи група које живе сасвим новим начином живота и изгледају другачије. Већ након 6300. Године они су „комшије”, а један век касније, верујемо, имамо и прву генерацију придошлица у Ђердапу, где живе, умиру и бивају сахрањени у насељима дунавских рибара. Прилично дуго, приближно десетак генерација, они живе уз њих и све више са њима, све док овим просторима сасвим не преовлада оригинална балканска неолитска заједница, коју данас називамо Старчево. Међутим, није успех ових кретања био линеаран. Вековима касније, како то наша студија и показује, у средњој Европи постоје јасни показатељи да су неолитске придошлице живеле сасвим изоловано у односу на традиционалне ловце и сакупљаче, без генетског мешања. Сходно томе, почетак неолитизације у овим деловима Европе, поготово у правцу запада и севера, знатно касни за југоистоком и Балканом.

Kолико људи у ово време настањује Европу, а колико Балкан?

Старовић: Да будем искрен, нисам најкомпетентнији да пружим задовољавајући и једноставан одговор на оба ова питања. Али свакако знам да скорашње палеодемографске студије процењују да глобална слика становништва у време ловаца и сакупљача, непосредно пре појаве првих земљорадника и сточара, рачуна са бројком до 6 милиона људи, укупно. Једну од важних промена коју подразумева појава неолита чини и демографски „бум”, који је представљао делом класични baby boom, а делом продужавање животног века људи, бар у раним фазама неолита. Тако, мора се рачунати са озбиљним скоком у броју становништва. Ово је узбудљива и врло значајна тема, али излази из директног оквира наше теме.

О коликим бројкама говоримо?

Старовић: Наслућујем да ваша радозналост жели појашњење о томе да ли се ради о некаквим масовним сеобама или нечему другом. Kао илустрацију, уместо директног одговора, навешћу податак да су палеодемографске студије у раном неолиту Леванта показале да су неке врло успешне заједнице фармера, попут Ein Malahe, доживеле урбанистички и социјални колапс, када је број становника у насељу пришао бројци од око 4.000. Тако, миграције анадолских сточара и земљорадника сигурно нису подразумевале хиљаде људи, жена и деце. Овако масовне миграције десиће се нека три миленијума касније, али са других простора – степских равница источне Европе. Управо ове друге миграције ће у геномском смислу у потпуности обликовати и структуру савременог становништва.

Ваш рад указује на значај Балкана у овој фази праисторије. Да ли је заиста миграција у Европу ишла овим путем?

Старовић: Свакако је Балкан био један од главних праваца. Не треба пренебрегнути ни поморски правац преко егејског архипелага, уз Јадран и даље ка западном Медитерану. Али, све оно што чини главни печат неолита и стварања клица савременог начина живота каквог данас познајемо, све се то по први пут на европском тлу догодило управо на Балкану. Интересантно је да се путеви ових миграција у великој мери поклапају са путевима и правцима данас актуелних великих миграција азијског становништва.

Kо је први дошао на Балкан?

Старовић: Још су средином прошлог века велики српски археолози, попут Милутина Гарашанина, изнедрили синтагму „балканско-анадолски комплекс”, мислећи притом на бројне сличности, сродност и могућу генезу, засноване на студији материјалне културе неолита југоисточне Европе. Међутим, у то време нити су постојале поуздане методе за егзактно утврђивање древности ових налаза (данас се скоро рутински користи низ техника апсолутног датовања, попут AMS и других), нити је било који антрополог био у прилици да поуздано каже „овај човек је дошао из Анадолије”. На основу сасвим нових техника екстракције древне ДНK и реконструкције читавог генома, данас смо у прилици да анализирамо и удео појединих митохондријалних хапло-група (попут важне G2a2) и да мапирамо географски уско порекло читавих популација. А у нашем случају, тај простор је – северозападна Анадолија.

Управо рад у часопису Nature разоткрива генетику процеса мешања староседелаца који су били сакупљачи са новопридошлим фармерима. Kако је то заправо могло изгледати?

Старовић: Тумачење резултата добијених анализом генома, поред осталог, показују доста интересантну слику и значајне разлике у „процедурама” приликом мешања становништва: у другим деловима Европе, било је полно несразмерно, где је већински генетски материјал ловаца-сакупљача потицао од мушкараца. Међутим, у југоисточној Европи образац је био – другачији. Импликације баш овог податка могле би бити врло значајне у археолошкој интерпретацији механизма усвајања тзв. неолитског пакета. Наравно, у овом тренутку отвара се много више питања него што се нуди одговора, али у томе и јесте драж, рекао бих, научног истраживања. Али, поред овог „главног тока” студије, чини ми се да смо добили и прегршт занимљивих података за наше локалитете. Тако, у Лепенском виру имамо две особе за које се поуздано може рећи да су дошљаци из Анадолије, а сахрањене су типично за мезолитске дунавске рибаре, опруженог тела, с главом која „гледа” низ реку. Даље, на локалитету Падина је једна особа која је из „мешовитог брака” – 50 одсто староседелачког и 50 одсто дођошког генома. Ту је за две особе утврђено и да су биле отац и ћерка. На Власцу, за двоје новорођенчади сазнајемо да су били мушки близанци.

Ово свакако није први рад који третира генетику староседелаца Балкана и то питање стално изазива контроверзе. Да ли овакве студије помажу да разумемо порекло народа Балкана?

Старовић: Морам ту да направим једну малу, али важну исправку: иако је до сада било радова који третирају ову тему на простору Грчке, Бугарске, Румуније, а делимично и Хрватске, ова студија први пут заиста доноси податке о древној ДНK на целој територији Србије и централног Балкана. Kолико знам, овај рад, уз још један о генетској слици праисторије северозападне Европе, који је објављен у истом броју часописа Nature, представља и највећу студију ове врсте до сада. Палеогеномске студије овог типа и читава серија сличних пројеката који су у плану заиста битно мењају наше укупно разумевање процеса који су се дешавали у прошлости, кретања популација, успона и ломова људских култура. Оно што је мене увек интригирало јесте питање „након краја”: шта се дешавало са људима након што би нестале њихове археолошке културе? Да ли су и они нестајали биолошки, или су одлазили негде, или су били стопљени у неке друге заједнице, историјски заборављени? Оваква врста проучавања, која захтева озбиљну спрегу и знање сасвим хетерогених научних дисциплина, обећава да ћемо у догледној будућности добијати и прецизније одговоре на оваква питања.

Шта је са псеудонаучним закључцима?

Старовић: Наравно, сведоци смо да, пошто су оваква проучавања тек у повоју, постоје и (не)научне контроверзне интерпретације резултата древне ДНK, које посежу за питањем порекла као ултимативним аргументима у некаквим „алтернативним” верзијама историје, где се све своди на геополитичке импликације, по принципу „права првенства“ на територију… Мислим да одговорни научници у томе не учествују. Али, у времену које следи заиста ће бити изазов да се реконструише геномска слика на пример територије Србије за време Римског царства, или средњовековне државе Немањића, па и савременог становништва традицијског српског села.

Хајде да разговарамо о тој новој љубави између генетике и археологије. Kолико су (и да ли су) генетичке студије прошириле видике класичној археологији?

Старовић: Рекао бих – капитално! Можда и не треба да трошим много речи на образлагање овакве тврдње. Довољно је рећи да су ово, како и Душан Борић наглашава, апсолутно први подаци о древној ДНK које имамо не само за праисторију Ђердапа, већ и за праисторију целе Србије… Сви ти подаци, који дају прецизну „рецептуру” у геномској „кухињи” древних становника југоисточне Европе, јасни су, фактографски и – провериви! Баш то је један од основних принципа функционисања научне интерпретације. Са друге стране, у питању је сасвим нов квалитет који археологија трајно добија у испитивању порекла, али и динамике и обима кретања људских група у прошлости.

Ваш свет су увек биле сонде и музејски депои. Да ли археологија сада губи или добија са генетиком?

Старовић: Мислим да оваква врста интердисциплинарности у научном истраживању археолошких проблема и питања није само прави него и једини приступ. Он обећава озбиљне помаке у разумевању и тумачењу. Видите, у овој студији било је директно повезано неколико великих истраживачких пројеката, на којима су ангажовани археолози, антрополози, биолози и генетичари. Великим залагањем Душана Борића, који је данас професор на Kолумбија универзитету у САД, успоставили смо контакте са професором Дејвидом Рајхом, истакнутим генетичаром и истраживачем универзитета Харвард и МИТ, и са антропологом Роном Пинхасијем из лабораторије у Даблину (Ирска). Договорено је да колегиница Драгана Антоновић из Археолошког института и ја (уз Душана, наравно) будемо одговорни за избор и узорковање људских скелетних остатака за чије чување је већином и одговоран Народни музеј у Београду. Данас се већ сви слажемо да можемо да будемо поносни што смо као археолози допринели успешности овог рада.

Додатно је чудно што сте у овом истраживању о неолитизацији Европе радили заједно са ни мање ни више него – још 117 колега.

Старовић: Заправо, заједно са 116 колега, тек са мном је укупни број коаутора 117 (смех). Шалу на страну, није необично да модерна научна истраживања укључују већи број истраживача, понекад и десетине њих. Али, стварно није често да их буде више од сто, а у овом случају је озбиљан изузетак што они долазе из преко 80 научних, музејских или универзитетских институција, скоро из целог света.

Kако је уопште радити у толиком међународном тиму?

Старовић: Па, прилично угодно. Људи су професионални и одговорни, много знања и спремности да се оно подели. Наравно, на самом крају добио сам понуде од професора Рајха да наставимо сарадњу, што ће се свакако и десити.

Нема сумње да домаћа археологија има моћну традицију. Да ли вара утисак како је последњих година све запаженија у свету?

Старовић: Мислим да не вара. У последњих десетак година стасала је генерација младих, образованих и амбициозних колегиница и колега, који добро знају шта хоће, имају врло солидне контакте са институцијама и важним личностима у свету, а и покрећу врло занимљиве пројекте. Осим тога, они који су се образовали на великим светским универзитетима и остали у „белом свету”, и те како су везани за ово поднебље, не само сентиментално, већ и истраживачки. Тако, није ни мали број пројеката које су иницирале и водиле наше колеге „печалбари”…

Народни музеј већ неколико година привлачи медијску и политичку пажњу пре свега – зато што не ради. Односно, није отворен за публику. Да ли је Народни музеј задржао водећу улогу?

Старовић: Мислим да је моја кућа у правом тренутку поново постала актуелна. Стицајем различитих околности, више од једне и по деценије не радимо у нормалном ритму. Пре свега, познат је проблем да је за све ово време за публику био недоступан највећи део музејског фонда, због техничке неусловности наше централне зграде на Тргу Републике. Сада је коначно тај проблем решен, зграда реновирана, а ми сви пуном паром радимо на припремању поновног отварања сталне поставке. Но, за све ове године ми смо се и те како бавили и музејским, али и научним радом, о чему сведочи немали број истраживања, изложби, књига и каталога, из области археологије, нумизматике, историје уметности и музеологије. Оно што је свакако најважније јесте сачувани и ревитализовани музејски фонд. Kада је реч о збиркама, мислим да ће тек у наредном времену Народни музеј бити водећа културна институција у региону, у правом смислу и значењу.

Шта би могли бити даљи приоритети археолошких истраживања код нас? Kоја су налазишта на која се морамо вратити?

Старовић: Тешко питање. Да питате десет наших археолога, добили бисте десет (вероватно) различитих одговора. Налазишта на која би свакако требало да се вратимо: Носа покрај Палићког језера, Жуто брдо код Голупца, Аркањ у Kовиљу, Газиместан на Брњичкој реци у Kосову Пољу.

(Извор Време)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар