RAZGOVORNIK

LEPENCI IZ ANADOLIJE

Andrej Starović (Vreme)

Andrej Starović (Vreme)

„Ova studija je daleko najambicioznija: pažljivim i sistematskim izborom i koordinisanim radom, za manje od dve godine je rekonstruisana genomska struktura za 225 različitih osoba od Kavkaza do Iberijskog poluostrva, od Baltika do juga Mediterana. Sve to u vremenskom rasponu starosti od 12.000 do oko 500 godina pre naše ere. Rezultati eksplicitno potvrđuju arheološku pretpostavku da je početak neolitskog načina života direktno povezan sa migrantima iz Anadolije. I ne samo to: za razliku od najvećeg dela evropskog kontinenta, upravo je na Balkanu došlo do prvog značajnog populacionog mešanja, koje čini i osnovu genoma budućih Evropljana”, kaže arheolog dr Andrej Starović iz Narodnog muzeja.

Slobodan Bubnjević

„Arheologija nam otkriva sasvim neobične svetove ljudi, žena i dece na istim stazama kojima i mi danas gazimo”, kaže u razgovoru za „Vreme” arheolog dr Andrej Starović, viši kustos u Narodnom muzeju. Dodajući da su iste planine, ravnice i reke posmatrali i ljudi praistorije, ali da su na istom terenu imali drugačija životna rešenja, poručuje kako možemo ponešto da učimo iz te druge perspektive. Starović je domaći arheolog sa velikim terenskim iskustvom, ali i sa značajnim predavačkim stažom – više od trinaest godina je radio sa podmlatkom vodeći seminar arheologije u Istraživačkoj stanici Petnica. Vodio je iskopavanja na više domaćih lokaliteta, a sa Marijom Đurić bio je angažovan i u forenzičkim ispitivanjima masovnih grobnica.

Sada je učestvovao u jednom od najznačajnijih međunarodnih istraživanja o praistoriji Balkana čiji su rezultati nedavno objavljeni u prestižnom časopisu Nature, u radu pod nazivom The Genomic History of Southeastern Europe. U radu čiji je prvi potpisnik Iain Mathieson iz Odeljenja za genetiku Harvard Medical School u Bostonu, učestvovala su pored Starovića još dva domaća naučnika – Dušan Borić i Dragana Antonović. Zapaženo ne samo među arheolozima nego i u medijima, ovo istraživanje daje do sada najpotpuniju sliku genetike tokom perioda neolitizacije u ovom delu Evrope.

Na malom području, na obalama Dunava,
mahom unutar Đerdapske klisure, došlo
do naglih i drastičnih promena u ukupnoj
kulturi ljudskih zajednica – život
praistorijskih ljudi se preselio u trajna
naselja sa planskom proizvodnjom hrane,
prvim žitaricama i prvom stokom.

„Kada je reč o neolitizaciji Evrope, to je ozbiljno i vrlo važno pitanje koje zaokuplja pažnju naučnika već više od četiri decenije. Postoje valjani razlozi za to jer to nije samo stručno već i krucijalno kulturološko pitanje, povezano sa identitetom savremenih stanovnika našeg kontinenta”, smatra Starović i dodaje da je aktualizacija ove teme započela još šezdesetih godina, otkrićem Lepenskog vira i niza nalazišta, koji su ponudili sasvim nova znanja o praistoriji ovog dela Evrope. Već tada je postalo jasno da je na malom području, na obalama Dunava, mahom unutar Đerdapske klisure, došlo do naglih i drastičnih promena u ukupnoj kulturi ljudskih zajednica – život praistorijskih ljudi se preselio u trajna naselja sa planskom proizvodnjom hrane, prvim žitaricama i prvom stokom.

Tokom naredne dve decenije, arheolozi su se razmimoilazili u viđenju kako je do toga došlo. „Jedan od zagovornika autohtonističke struje bio je i originalni istraživač mezolita Đerdapa, profesor Dragoslav Srejović”, podseća Starović, objašnjavajući da je velikan naše arheologije čvrsto verovao kako je neolit, novo i ključno civilizacijsko doba, nastao na samom tlu srpskog Podunavlja, u okviru lovačko-sakupljačkih zajednica kulture Lepenski vir. Međutim, kako Starović ukazuje, ova ideja nije izdržala test vremena, jer je danas jasno utvrđeno da najranija stoka (ovca, koza i goveče), pa i prve žitarice (ječam, pšenica, proso), nisu pripitomljavane ovde, nego su kao već domestikovane vrste pristigle sa jugoistoka.

„Analizom tragova teških metala u
kostima sahranjenih pokojnika (izotopi
stroncijuma), došlo se do podataka koji
govore da bar nekoliko ispitanih osoba
nije odraslo i živelo uz Dunav, već negde
drugde. Nova ispitivanja genoma u kojima
smo učestvovali jasno su potvrdila ove
pretpostavke, ali i ukazala na precizno
poreklo ovih migracija – Anadoliju”.

U međuvremenu, u debati o tome kako je došlo do te praistorijske revolucije otvoreno je sledeće pitanje – da li su svi ovi noviteti bili uvezeni kroz takozvani model transfera znanja i tehnologije iz bliskoistočnih kolevki novog doba, ili se zapravo radilo o fizičkom preseljenju ljudi, o migracijama stanovništva sa Bliskog istoka na Balkan? Nove analize podataka i nalaza sa originalnih istraživanja, pa i nova terenska istraživanja, u kojima je učestvovao i Andrej Starović, ukazala su na odgovor i daju prve dokaze o mogućem stranom poreklu neolita u centralnom delu Balkanskog poluostrva. Tako je Dušan Borić u više radova ukazao na veliku mogućnost da je oko 6200. godina pre naše ere u Lepenski vir, ali i druga rana naselja Đerdapa, pristigla prva generacija doseljenika.

Lepenski vir (Vikipedija)

„Analizom tragova teških metala u kostima sahranjenih pokojnika (izotopi

stroncijuma), došlo se do podataka koji govore da bar nekoliko ispitanih osoba nije odraslo i živelo uz Dunav, već negde drugde. Nova ispitivanja genoma u kojima smo učestvovali jasno su potvrdila ove pretpostavke, ali i ukazala na precizno poreklo ovih migracija – Anadoliju”, kaže Starović i dodaje da je studija koja je upravo objavljena u časopisu Nature sada otvorila čitav niz novih pitanja, kojima ćemo se aktivno baviti u narednom vremenu.

Vreme: Da li su novi podaci o poreklu evropskog stanovništva do kojih ste došli u obimnoj i složenoj studiji The Genomic History of Southeastern Europe bili iznenađenje i za vas?

Andrej Starović: Poslednjih godina zabeležena je serija ozbiljnih studija upravo o neolitskoj (ili bolje: poljoprivrednoj) demografskoj tranziciji, koja prema regionalno usmerenim studijama (npr. Egej i kontinentalna Grčka) pokušava da na osnovu drevne DNK i genomskih zapisa ljudi iz ranog i srednjeg holocena rekonstruiše mehanizme kretanja, susreta, pa i ukrštanja lovačko-sakupljačkih milenijumskih starosedelaca „kapije Evrope” i sedalačko-zemljoradničkih pridošlica. Međutim, ova studija je daleko najambicioznija: pažljivim i sistematskim izborom i koordinisanim radom, za manje od dve godine je rekonstruisana genomska struktura za 225 različitih osoba od Kavkaza do Iberijskog poluostrva, od Baltika do juga Mediterana. Sve to u vremenskom rasponu starosti od 12.000 do oko 500 godina pre naše ere. Rezultati eksplicitno potvrđuju arheološku pretpostavku da je početak neolitskog načina života direktno povezan sa migrantima iz Anadolije. I ne samo to: za razliku od najvećeg dela evropskog kontinenta, upravo je na Balkanu došlo do prvog značajnog populacionog mešanja, koje čini i osnovu genoma budućih Evropljana.

Kad, zapravo, u Evropi počinje poljoprivredna revolucija?

Starović: Prema svim dosadašnjim saznanjima, to se desilo oko sredine sedmog milenijuma stare ere. Pre otprilike 8.500 godina započinje kretanje ka Evropi grupa koje žive sasvim novim načinom života i izgledaju drugačije. Već nakon 6300. Godine oni su „komšije”, a jedan vek kasnije, verujemo, imamo i prvu generaciju pridošlica u Đerdapu, gde žive, umiru i bivaju sahranjeni u naseljima dunavskih ribara. Prilično dugo, približno desetak generacija, oni žive uz njih i sve više sa njima, sve dok ovim prostorima sasvim ne preovlada originalna balkanska neolitska zajednica, koju danas nazivamo Starčevo. Međutim, nije uspeh ovih kretanja bio linearan. Vekovima kasnije, kako to naša studija i pokazuje, u srednjoj Evropi postoje jasni pokazatelji da su neolitske pridošlice živele sasvim izolovano u odnosu na tradicionalne lovce i sakupljače, bez genetskog mešanja. Shodno tome, početak neolitizacije u ovim delovima Evrope, pogotovo u pravcu zapada i severa, znatno kasni za jugoistokom i Balkanom.

Koliko ljudi u ovo vreme nastanjuje Evropu, a koliko Balkan?

Starović: Da budem iskren, nisam najkompetentniji da pružim zadovoljavajući i jednostavan odgovor na oba ova pitanja. Ali svakako znam da skorašnje paleodemografske studije procenjuju da globalna slika stanovništva u vreme lovaca i sakupljača, neposredno pre pojave prvih zemljoradnika i stočara, računa sa brojkom do 6 miliona ljudi, ukupno. Jednu od važnih promena koju podrazumeva pojava neolita čini i demografski „bum”, koji je predstavljao delom klasični baby boom, a delom produžavanje životnog veka ljudi, bar u ranim fazama neolita. Tako, mora se računati sa ozbiljnim skokom u broju stanovništva. Ovo je uzbudljiva i vrlo značajna tema, ali izlazi iz direktnog okvira naše teme.

O kolikim brojkama govorimo?

Starović: Naslućujem da vaša radoznalost želi pojašnjenje o tome da li se radi o nekakvim masovnim seobama ili nečemu drugom. Kao ilustraciju, umesto direktnog odgovora, navešću podatak da su paleodemografske studije u ranom neolitu Levanta pokazale da su neke vrlo uspešne zajednice farmera, poput Ein Malahe, doživele urbanistički i socijalni kolaps, kada je broj stanovnika u naselju prišao brojci od oko 4.000. Tako, migracije anadolskih stočara i zemljoradnika sigurno nisu podrazumevale hiljade ljudi, žena i dece. Ovako masovne migracije desiće se neka tri milenijuma kasnije, ali sa drugih prostora – stepskih ravnica istočne Evrope. Upravo ove druge migracije će u genomskom smislu u potpunosti oblikovati i strukturu savremenog stanovništva.

Vaš rad ukazuje na značaj Balkana u ovoj fazi praistorije. Da li je zaista migracija u Evropu išla ovim putem?

Starović: Svakako je Balkan bio jedan od glavnih pravaca. Ne treba prenebregnuti ni pomorski pravac preko egejskog arhipelaga, uz Jadran i dalje ka zapadnom Mediteranu. Ali, sve ono što čini glavni pečat neolita i stvaranja klica savremenog načina života kakvog danas poznajemo, sve se to po prvi put na evropskom tlu dogodilo upravo na Balkanu. Interesantno je da se putevi ovih migracija u velikoj meri poklapaju sa putevima i pravcima danas aktuelnih velikih migracija azijskog stanovništva.

Ko je prvi došao na Balkan?

Starović: Još su sredinom prošlog veka veliki srpski arheolozi, poput Milutina Garašanina, iznedrili sintagmu „balkansko-anadolski kompleks”, misleći pritom na brojne sličnosti, srodnost i moguću genezu, zasnovane na studiji materijalne kulture neolita jugoistočne Evrope. Međutim, u to vreme niti su postojale pouzdane metode za egzaktno utvrđivanje drevnosti ovih nalaza (danas se skoro rutinski koristi niz tehnika apsolutnog datovanja, poput AMS i drugih), niti je bilo koji antropolog bio u prilici da pouzdano kaže „ovaj čovek je došao iz Anadolije”. Na osnovu sasvim novih tehnika ekstrakcije drevne DNK i rekonstrukcije čitavog genoma, danas smo u prilici da analiziramo i udeo pojedinih mitohondrijalnih haplo-grupa (poput važne G2a2) i da mapiramo geografski usko poreklo čitavih populacija. A u našem slučaju, taj prostor je – severozapadna Anadolija.

Upravo rad u časopisu Nature razotkriva genetiku procesa mešanja starosedelaca koji su bili sakupljači sa novopridošlim farmerima. Kako je to zapravo moglo izgledati?

Starović: Tumačenje rezultata dobijenih analizom genoma, pored ostalog, pokazuju dosta interesantnu sliku i značajne razlike u „procedurama” prilikom mešanja stanovništva: u drugim delovima Evrope, bilo je polno nesrazmerno, gde je većinski genetski materijal lovaca-sakupljača poticao od muškaraca. Međutim, u jugoistočnoj Evropi obrazac je bio – drugačiji. Implikacije baš ovog podatka mogle bi biti vrlo značajne u arheološkoj interpretaciji mehanizma usvajanja tzv. neolitskog paketa. Naravno, u ovom trenutku otvara se mnogo više pitanja nego što se nudi odgovora, ali u tome i jeste draž, rekao bih, naučnog istraživanja. Ali, pored ovog „glavnog toka” studije, čini mi se da smo dobili i pregršt zanimljivih podataka za naše lokalitete. Tako, u Lepenskom viru imamo dve osobe za koje se pouzdano može reći da su došljaci iz Anadolije, a sahranjene su tipično za mezolitske dunavske ribare, opruženog tela, s glavom koja „gleda” niz reku. Dalje, na lokalitetu Padina je jedna osoba koja je iz „mešovitog braka” – 50 odsto starosedelačkog i 50 odsto dođoškog genoma. Tu je za dve osobe utvrđeno i da su bile otac i ćerka. Na Vlascu, za dvoje novorođenčadi saznajemo da su bili muški blizanci.

Ovo svakako nije prvi rad koji tretira genetiku starosedelaca Balkana i to pitanje stalno izaziva kontroverze. Da li ovakve studije pomažu da razumemo poreklo naroda Balkana?

Starović: Moram tu da napravim jednu malu, ali važnu ispravku: iako je do sada bilo radova koji tretiraju ovu temu na prostoru Grčke, Bugarske, Rumunije, a delimično i Hrvatske, ova studija prvi put zaista donosi podatke o drevnoj DNK na celoj teritoriji Srbije i centralnog Balkana. Koliko znam, ovaj rad, uz još jedan o genetskoj slici praistorije severozapadne Evrope, koji je objavljen u istom broju časopisa Nature, predstavlja i najveću studiju ove vrste do sada. Paleogenomske studije ovog tipa i čitava serija sličnih projekata koji su u planu zaista bitno menjaju naše ukupno razumevanje procesa koji su se dešavali u prošlosti, kretanja populacija, uspona i lomova ljudskih kultura. Ono što je mene uvek intrigiralo jeste pitanje „nakon kraja”: šta se dešavalo sa ljudima nakon što bi nestale njihove arheološke kulture? Da li su i oni nestajali biološki, ili su odlazili negde, ili su bili stopljeni u neke druge zajednice, istorijski zaboravljeni? Ovakva vrsta proučavanja, koja zahteva ozbiljnu spregu i znanje sasvim heterogenih naučnih disciplina, obećava da ćemo u doglednoj budućnosti dobijati i preciznije odgovore na ovakva pitanja.

Šta je sa pseudonaučnim zaključcima?

Starović: Naravno, svedoci smo da, pošto su ovakva proučavanja tek u povoju, postoje i (ne)naučne kontroverzne interpretacije rezultata drevne DNK, koje posežu za pitanjem porekla kao ultimativnim argumentima u nekakvim „alternativnim” verzijama istorije, gde se sve svodi na geopolitičke implikacije, po principu „prava prvenstva“ na teritoriju… Mislim da odgovorni naučnici u tome ne učestvuju. Ali, u vremenu koje sledi zaista će biti izazov da se rekonstruiše genomska slika na primer teritorije Srbije za vreme Rimskog carstva, ili srednjovekovne države Nemanjića, pa i savremenog stanovništva tradicijskog srpskog sela.

Hajde da razgovaramo o toj novoj ljubavi između genetike i arheologije. Koliko su (i da li su) genetičke studije proširile vidike klasičnoj arheologiji?

Starović: Rekao bih – kapitalno! Možda i ne treba da trošim mnogo reči na obrazlaganje ovakve tvrdnje. Dovoljno je reći da su ovo, kako i Dušan Borić naglašava, apsolutno prvi podaci o drevnoj DNK koje imamo ne samo za praistoriju Đerdapa, već i za praistoriju cele Srbije… Svi ti podaci, koji daju preciznu „recepturu” u genomskoj „kuhinji” drevnih stanovnika jugoistočne Evrope, jasni su, faktografski i – proverivi! Baš to je jedan od osnovnih principa funkcionisanja naučne interpretacije. Sa druge strane, u pitanju je sasvim nov kvalitet koji arheologija trajno dobija u ispitivanju porekla, ali i dinamike i obima kretanja ljudskih grupa u prošlosti.

Vaš svet su uvek bile sonde i muzejski depoi. Da li arheologija sada gubi ili dobija sa genetikom?

Starović: Mislim da ovakva vrsta interdisciplinarnosti u naučnom istraživanju arheoloških problema i pitanja nije samo pravi nego i jedini pristup. On obećava ozbiljne pomake u razumevanju i tumačenju. Vidite, u ovoj studiji bilo je direktno povezano nekoliko velikih istraživačkih projekata, na kojima su angažovani arheolozi, antropolozi, biolozi i genetičari. Velikim zalaganjem Dušana Borića, koji je danas profesor na Kolumbija univerzitetu u SAD, uspostavili smo kontakte sa profesorom Dejvidom Rajhom, istaknutim genetičarom i istraživačem univerziteta Harvard i MIT, i sa antropologom Ronom Pinhasijem iz laboratorije u Dablinu (Irska). Dogovoreno je da koleginica Dragana Antonović iz Arheološkog instituta i ja (uz Dušana, naravno) budemo odgovorni za izbor i uzorkovanje ljudskih skeletnih ostataka za čije čuvanje je većinom i odgovoran Narodni muzej u Beogradu. Danas se već svi slažemo da možemo da budemo ponosni što smo kao arheolozi doprineli uspešnosti ovog rada.

Dodatno je čudno što ste u ovom istraživanju o neolitizaciji Evrope radili zajedno sa ni manje ni više nego – još 117 kolega.

Starović: Zapravo, zajedno sa 116 kolega, tek sa mnom je ukupni broj koautora 117 (smeh). Šalu na stranu, nije neobično da moderna naučna istraživanja uključuju veći broj istraživača, ponekad i desetine njih. Ali, stvarno nije često da ih bude više od sto, a u ovom slučaju je ozbiljan izuzetak što oni dolaze iz preko 80 naučnih, muzejskih ili univerzitetskih institucija, skoro iz celog sveta.

Kako je uopšte raditi u tolikom međunarodnom timu?

Starović: Pa, prilično ugodno. Ljudi su profesionalni i odgovorni, mnogo znanja i spremnosti da se ono podeli. Naravno, na samom kraju dobio sam ponude od profesora Rajha da nastavimo saradnju, što će se svakako i desiti.

Nema sumnje da domaća arheologija ima moćnu tradiciju. Da li vara utisak kako je poslednjih godina sve zapaženija u svetu?

Starović: Mislim da ne vara. U poslednjih desetak godina stasala je generacija mladih, obrazovanih i ambicioznih koleginica i kolega, koji dobro znaju šta hoće, imaju vrlo solidne kontakte sa institucijama i važnim ličnostima u svetu, a i pokreću vrlo zanimljive projekte. Osim toga, oni koji su se obrazovali na velikim svetskim univerzitetima i ostali u „belom svetu”, i te kako su vezani za ovo podneblje, ne samo sentimentalno, već i istraživački. Tako, nije ni mali broj projekata koje su inicirale i vodile naše kolege „pečalbari”…

Narodni muzej već nekoliko godina privlači medijsku i političku pažnju pre svega – zato što ne radi. Odnosno, nije otvoren za publiku. Da li je Narodni muzej zadržao vodeću ulogu?

Starović: Mislim da je moja kuća u pravom trenutku ponovo postala aktuelna. Sticajem različitih okolnosti, više od jedne i po decenije ne radimo u normalnom ritmu. Pre svega, poznat je problem da je za sve ovo vreme za publiku bio nedostupan najveći deo muzejskog fonda, zbog tehničke neuslovnosti naše centralne zgrade na Trgu Republike. Sada je konačno taj problem rešen, zgrada renovirana, a mi svi punom parom radimo na pripremanju ponovnog otvaranja stalne postavke. No, za sve ove godine mi smo se i te kako bavili i muzejskim, ali i naučnim radom, o čemu svedoči nemali broj istraživanja, izložbi, knjiga i kataloga, iz oblasti arheologije, numizmatike, istorije umetnosti i muzeologije. Ono što je svakako najvažnije jeste sačuvani i revitalizovani muzejski fond. Kada je reč o zbirkama, mislim da će tek u narednom vremenu Narodni muzej biti vodeća kulturna institucija u regionu, u pravom smislu i značenju.

Šta bi mogli biti dalji prioriteti arheoloških istraživanja kod nas? Koja su nalazišta na koja se moramo vratiti?

Starović: Teško pitanje. Da pitate deset naših arheologa, dobili biste deset (verovatno) različitih odgovora. Nalazišta na koja bi svakako trebalo da se vratimo: Nosa pokraj Palićkog jezera, Žuto brdo kod Golupca, Arkanj u Kovilju, Gazimestan na Brnjičkoj reci u Kosovu Polju.

(Izvor Vreme)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar