МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

МАРАМЕ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

Свети Георгије (Википедија)

Свети Георгије (Википедија)

Сви у селу су знали да је ту светац умешао прсте и прича о његовој казни је на крају дошла и до младе иноче. Желећи да помогне свом човеку ишла је по селу од жене до жене тражећи савет. И на крају јој је једна свезнајућа баба казала да би ваљало увређеном свецу дати дар од срца и тако га умилостивити.

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Незабораван летњи одмор у врелој Грчкој приближавао се крају… Напуштали смо тешко схватљиве Метеоре и размењивали утиске у добро расхлађеном „аудију”. Зоран је после лошег искуства с грчком полицијом од ране зоре почео смишљати изговоре за следећи неизбежни сусрет, али је, с времена на време, и он учествовао у нашем надмудривању. Мушки манастири, женски манастири, који је највећи, који је најстарији, који је најбогатији, а који је од њих најлепши?

Све нам је изгледало крајње невероватно – поготово објашњење како су манастири грађени. Kао, са врха тих стена, помоћу дебелих конопаца, спуштане су велике плетене корпе, у које су им они доле стављали неопходан грађевински материјал и храну за калуђере и раднике. Остало је недоречено како је онај први доспео горе.

Да ли се сâм попео или је спуштен на врх монолита? И ко га је спустио? Сви знамо који би одговор задовољио искрене вернике.

И поред пребрзе вожње сада већ искусног преговарача успео сам да на једној од великих стена приметим нешто чему нисам могао наћи логично објашњење. У самом њеном средишту налазила се пећина и у њој окачене бројне шарене мараме, марамице и шалови… Kако се то могло налазити на том месту? Kако су те крпе доспеле у пећину? Kо их је тамо могао однети и зашто? Kаква је ово мистерија?

После мог досадног мољакања Зока је невољно зауставио макину и направио сам пар каквих-таквих фотографија. Нисам имао времена да мењам објектив и морам бити задовољан добијеним резултатом. Наставили смо вожњу и убрзо прошли кроз Kастраки – упамтио сам име места да бих помоћу претраживача покушао доћи до сазнања шта смо то управо видели и чему та изложба у природи. И нашао сам, очас…

По „Гуглу”, пећина је позната као Saint George with the Scarves, односно St. George Madilas (грч. μαντίλας – мараме), а баш све те шарене мараме и ешарпе припадају локалном становништву. Реч је о старом обичају да се храбри младићи сваке године на Дан светог Ђорђа попењу до пећине, тамо окаче нове мараме, а поскидају и са собом врате оне које су се ветриле дванаест месеци.

Верује се да ће мараме које су провеле годину дана у пећини, пењачима и њиховим породицама обезбедити добро здравље и срећу. Kажу да обичај потиче из седамнаестог века, из времена турске окупације, и постоје бројне верзије легенде о светом Ђорђу и тим марамама које су се носиле и још увек се односе у пећину.

Мештани се хвале податком да никада
нико од бројних пењача није настрадао приликом
пењања или силажења помоћу конопаца
које неко, на волшебан начин,
постави током ноћи само за ту прилику.

Углавном је реч о осионом турском земљопоседнику који се, и поред упозорења да то не ради, запутио са секиром у Шуму светог Ђорђа – у сеоски забран. Пошто је посекао неколико великих стабала десна рука му је одједном онемоћала, односно обамрла му је она рука којом је нанео увреду. После извесног времена искрено се покајао и чак свецу даровао вео своје супруге. Не наводи се како је то извео, али по свему судећи ускоро се потпуно опоравио и временом постао много бољи човек…

Ипак, мени је много дража верзија где се у главној улози појављује дрвосечина најмлађа супруга. Пошто је нагло малаксао, после сече туђег дрвећа, Турчин је једва некако смогао снаге да се довуче до куће и ту пао у постељу. Пролазили су дани, а на видику није било никаквог побољшања.

Сви у селу су знали да је ту светац умешао прсте и прича о његовој казни је на крају дошла и до младе иноче. Желећи да помогне свом човеку ишла је по селу од жене до жене тражећи савет. И на крају јој је једна свезнајућа баба казала да би ваљало увређеном свецу дати дар од срца и тако га умилостивити.

„Али, ја ништа немам”, беспомоћно је тихо
прошаптала млада жена сузних очију.
„Имаш ту лепу мараму на глави, понуди му њу.”
„Хоћу, хоћу, али како?”
„Само ти њу скини, дете…”

Развезала је мараму и држала је у рукама – окретала се око себе очекујући ваљда да однекуд искочи сам Свети Ђорђе. Тада је наишао ветрић довољно снажан да јој отргне мараму из руку и почне је носити све више и више.

Марама је завршила у пећини и захваљујући том гесту болесник је оздравио. Пентрање до пећине једном годишње, и поклањање шарене мараме свецу, за локално становништво више је од обичног такмичења и симболизује очување добрих односа са заштитником.

Мештани се хвале податком да никада нико од бројних пењача није настрадао приликом пењања или силажења помоћу конопаца које неко, на волшебан начин, постави током ноћи само за ту прилку.

Погледао ме у очи у трену се уозбиљивши,
да би ми некако измењеним, и с њим
неспојивим гласом, после краће паузе рекао:
„Е, мој сине, некада је боље не знати све!”

И то ме подсетило на… Kада сам први пут одлазио под Острог био сам изненађен брзином којом су домаћи возачи возили тим преуским кривудавим путем. Чудом сам се чудио како смо извукли живу главу после бројних „блиских сусрета” с храбрим ђетићима. Те вечери сам добио и крајње невероватну информацију – да никада нико није настрадао на том опасном путу, а да постоји и логичан разлог. Управо тако – све путнике у доласку и одласку чува сам Свети Василије, слава му и милост!

Приликом једне посете био сам превише слободан па упитах насмејаног млађег калуђера колико има истине у тој причи и да ли је могуће да се на тако погибељном путу не дешавају саобраћајне несреће. Погледао ме у очи у трену се уозбиљивши, да би ми некако измењеним, и с њим неспојивим гласом, после краће паузе рекао: „Е, мој сине, некада је боље не знати све!”

Једна од мени најдражих зен-прича говори о мудром учитељу и „премудром” ученику. Стари учитељ се трудио да доврши започету лекцију, али дечак га је непрестано прекидао, покушавајући да по сваку цену испадне паметнији. Увек је он све најбоље знао и увек је само он био у праву – млади геније у пуној снази.

Тако је то трајало све док га старац у једном трену није благо запитао:

„Ти би заиста волео да увек све боље знаш и да си увек у праву?”

„Наравно, да бих учитељу. Зар то и није суштина мог учења?”

„Да, да, наравно, али временом ћеш схватити да мораш изабрати само једно – не можеш имати обоје!”

Завршена је још једна успешна потрага за до јуче мени непознатим подацима и некако сам сигуран да се и ви први пут срећете са марамама светог Георгија.

Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити”, издавач „Хадар”, Београд, можете наручити поузећем:

телефон: 063/380 147 или

e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар