Svi u selu su znali da je tu svetac umešao prste i priča o njegovoj kazni je na kraju došla i do mlade inoče. Želeći da pomogne svom čoveku išla je po selu od žene do žene tražeći savet. I na kraju joj je jedna sveznajuća baba kazala da bi valjalo uvređenom svecu dati dar od srca i tako ga umilostiviti.
Miodrag Ivanišević
Nezaboravan letnji odmor u vreloj Grčkoj približavao se kraju… Napuštali smo teško shvatljive Meteore i razmenjivali utiske u dobro rashlađenom „audiju”. Zoran je posle lošeg iskustva s grčkom policijom od rane zore počeo smišljati izgovore za sledeći neizbežni susret, ali je, s vremena na vreme, i on učestvovao u našem nadmudrivanju. Muški manastiri, ženski manastiri, koji je najveći, koji je najstariji, koji je najbogatiji, a koji je od njih najlepši?
Sve nam je izgledalo krajnje neverovatno – pogotovo objašnjenje kako su manastiri građeni. Kao, sa vrha tih stena, pomoću debelih konopaca, spuštane su velike pletene korpe, u koje su im oni dole stavljali neophodan građevinski materijal i hranu za kaluđere i radnike. Ostalo je nedorečeno kako je onaj prvi dospeo gore.
Da li se sâm popeo ili je spušten na vrh monolita? I ko ga je spustio? Svi znamo koji bi odgovor zadovoljio iskrene vernike.
I pored prebrze vožnje sada već iskusnog pregovarača uspeo sam da na jednoj od velikih stena primetim nešto čemu nisam mogao naći logično objašnjenje. U samom njenom središtu nalazila se pećina i u njoj okačene brojne šarene marame, maramice i šalovi… Kako se to moglo nalaziti na tom mestu? Kako su te krpe dospele u pećinu? Ko ih je tamo mogao odneti i zašto? Kakva je ovo misterija?
Posle mog dosadnog moljakanja Zoka je nevoljno zaustavio makinu i napravio sam par kakvih-takvih fotografija. Nisam imao vremena da menjam objektiv i moram biti zadovoljan dobijenim rezultatom. Nastavili smo vožnju i ubrzo prošli kroz Kastraki – upamtio sam ime mesta da bih pomoću pretraživača pokušao doći do saznanja šta smo to upravo videli i čemu ta izložba u prirodi. I našao sam, očas…
Po „Guglu”, pećina je poznata kao Saint George with the Scarves, odnosno St. George Madilas (grč. μαντίλας – marame), a baš sve te šarene marame i ešarpe pripadaju lokalnom stanovništvu. Reč je o starom običaju da se hrabri mladići svake godine na Dan svetog Đorđa popenju do pećine, tamo okače nove marame, a poskidaju i sa sobom vrate one koje su se vetrile dvanaest meseci.
Veruje se da će marame koje su provele godinu dana u pećini, penjačima i njihovim porodicama obezbediti dobro zdravlje i sreću. Kažu da običaj potiče iz sedamnaestog veka, iz vremena turske okupacije, i postoje brojne verzije legende o svetom Đorđu i tim maramama koje su se nosile i još uvek se odnose u pećinu.
Meštani se hvale podatkom da nikada
niko od brojnih penjača nije nastradao prilikom
penjanja ili silaženja pomoću konopaca
koje neko, na volšeban način,
postavi tokom noći samo za tu priliku.
Uglavnom je reč o osionom turskom zemljoposedniku koji se, i pored upozorenja da to ne radi, zaputio sa sekirom u Šumu svetog Đorđa – u seoski zabran. Pošto je posekao nekoliko velikih stabala desna ruka mu je odjednom onemoćala, odnosno obamrla mu je ona ruka kojom je naneo uvredu. Posle izvesnog vremena iskreno se pokajao i čak svecu darovao veo svoje supruge. Ne navodi se kako je to izveo, ali po svemu sudeći uskoro se potpuno oporavio i vremenom postao mnogo bolji čovek…
Ipak, meni je mnogo draža verzija gde se u glavnoj ulozi pojavljuje drvosečina najmlađa supruga. Pošto je naglo malaksao, posle seče tuđeg drveća, Turčin je jedva nekako smogao snage da se dovuče do kuće i tu pao u postelju. Prolazili su dani, a na vidiku nije bilo nikakvog poboljšanja.
Svi u selu su znali da je tu svetac umešao prste i priča o njegovoj kazni je na kraju došla i do mlade inoče. Želeći da pomogne svom čoveku išla je po selu od žene do žene tražeći savet. I na kraju joj je jedna sveznajuća baba kazala da bi valjalo uvređenom svecu dati dar od srca i tako ga umilostiviti.
„Ali, ja ništa nemam”, bespomoćno je tiho
prošaptala mlada žena suznih očiju.
„Imaš tu lepu maramu na glavi, ponudi mu nju.”
„Hoću, hoću, ali kako?”
„Samo ti nju skini, dete…”
Razvezala je maramu i držala je u rukama – okretala se oko sebe očekujući valjda da odnekud iskoči sam Sveti Đorđe. Tada je naišao vetrić dovoljno snažan da joj otrgne maramu iz ruku i počne je nositi sve više i više.
Marama je završila u pećini i zahvaljujući tom gestu bolesnik je ozdravio. Pentranje do pećine jednom godišnje, i poklanjanje šarene marame svecu, za lokalno stanovništvo više je od običnog takmičenja i simbolizuje očuvanje dobrih odnosa sa zaštitnikom.
Meštani se hvale podatkom da nikada niko od brojnih penjača nije nastradao prilikom penjanja ili silaženja pomoću konopaca koje neko, na volšeban način, postavi tokom noći samo za tu prilku.
Pogledao me u oči u trenu se uozbiljivši,
da bi mi nekako izmenjenim, i s njim
nespojivim glasom, posle kraće pauze rekao:
„E, moj sine, nekada je bolje ne znati sve!”
I to me podsetilo na… Kada sam prvi put odlazio pod Ostrog bio sam iznenađen brzinom kojom su domaći vozači vozili tim preuskim krivudavim putem. Čudom sam se čudio kako smo izvukli živu glavu posle brojnih „bliskih susreta” s hrabrim đetićima. Te večeri sam dobio i krajnje neverovatnu informaciju – da nikada niko nije nastradao na tom opasnom putu, a da postoji i logičan razlog. Upravo tako – sve putnike u dolasku i odlasku čuva sam Sveti Vasilije, slava mu i milost!
Prilikom jedne posete bio sam previše slobodan pa upitah nasmejanog mlađeg kaluđera koliko ima istine u toj priči i da li je moguće da se na tako pogibeljnom putu ne dešavaju saobraćajne nesreće. Pogledao me u oči u trenu se uozbiljivši, da bi mi nekako izmenjenim, i s njim nespojivim glasom, posle kraće pauze rekao: „E, moj sine, nekada je bolje ne znati sve!”
Jedna od meni najdražih zen-priča govori o mudrom učitelju i „premudrom” učeniku. Stari učitelj se trudio da dovrši započetu lekciju, ali dečak ga je neprestano prekidao, pokušavajući da po svaku cenu ispadne pametniji. Uvek je on sve najbolje znao i uvek je samo on bio u pravu – mladi genije u punoj snazi.
Tako je to trajalo sve dok ga starac u jednom trenu nije blago zapitao:
„Ti bi zaista voleo da uvek sve bolje znaš i da si uvek u pravu?”
„Naravno, da bih učitelju. Zar to i nije suština mog učenja?”
„Da, da, naravno, ali vremenom ćeš shvatiti da moraš izabrati samo jedno – ne možeš imati oboje!”
Završena je još jedna uspešna potraga za do juče meni nepoznatim podacima i nekako sam siguran da se i vi prvi put srećete sa maramama svetog Georgija.
Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti”, izdavač „Hadar”, Beograd, možete naručiti pouzećem:
telefon: 063/380 147 ili
e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
