ЛЕСТВИЦЕ ЖИВОТА

МИРИШЕМ, ДАКЛЕ НЕ ПОСТОЈИМ

Баш је непријатно! (Википедија)

Код већине животиња је неопходно у потрази за храном, у комуникацији, у откривању плена и непријатеља. Међутим, у животу примата, чуло мириса нема одлучујућу улогу ‒ већи значај имају чуло вида, слуха, чак и чуло додира. А од свих примата најслабије чуло мириса имају људи.

Чуло мириса је еволуцијски једно од најстаријих и најважнијих чула. Код већине животиња је неопходно у потрази за храном, у комуникацији, у откривању плена и непријатеља. Међутим, у животу примата, чуло мириса нема одлучујућу улогу ‒ већи значај имају чуло вида, слуха, чак и чуло додира. А од свих примата, најслабије чуло мириса имају људи. Научници су открили да су за то одговорни наши гени, који су још пре око шест милиона година почели да се претварају у псеудогене.

Сваки човек у области носа има 400
мирисних рецептора, што нам омогућава
да осетимо око десет хиљада мириса.

Код новорођенчади осећај мириса је добро развијен, али се већ у првој години та способност губи скоро двоструко. Та тенденција се наставља и са годинама се број мирисних влакана у специјализованим нервима постепено смањује. Перцепција мириса није тако једноставна. Сваки човек у области носа има 400 мирисних рецептора, што нам омогућава да осетимо око десет хиљада мириса. Мириси су обично повезани са одговарајућим рецепторима, а затим се подаци преносе у мозак на даљу обраду.


Хемијски потпис (Википедија)

До данас, чуло мириса сматра се најмање истраженим чулом. Истраживања обично иду у два смера ‒ како наша психа и понашање утичу на чуло мириса и како чуло мириса утиче на наше понашање. Наш природни мирис, мирис нашег тела, представља јединствени хемијски потпис. Да ли ће тај мирис за другу особу бити пријатан или не, зависи од одређене аминокиселине и гена који поседује сваки људски организам ‒ истичу истраживачи са Универзитета Дјук у Северној Каролини. Зато исти мирис може некоме да се допадне, а другима не.

Претерана употреба масних намирница
у исхрани може да доведе до делимичног,
чак и трајног губитка чула мириса.

Студије које су објављене у часопису „Нејчер” говоре о томе да поред ДНК многи субјективни фактори утичу на осећај мириса. Према истраживању психолога са Универзитета у Висконсину, негативне емоције у великој мери искривљују перцепцију мириса, а према истраживачима са Универзитета Флорида ‒ претерана употреба масних намирница у исхрани може да доведе до делимичног, чак и трајног губитка чула мириса.

Када су полови у питању, установљено је да је сензитивност на мирисе мање-више иста. Међутим, амерички научници су утврдили да су жене осетљивије од мушкараца на непријатан мирис људског зноја. Претпоставља се да су жене еволуционо прилагођене на оштрију перцепцију мириса зноја јер су добијене информације биле битне при избору партнера за стварање потомства.

А како мириси утичу на нас? Од свих чула, мириси највише утичу на наше понашање и емоције. Научници објашњавају то чињеницом да је мирисни апарат испреплетен с лимбичким системом, делом мозга повезаним са емоцијама. Срећа, агресија или страх могу да утичу на лучење различитих врста мириса, а то затим мења наше расположење и понашање. Такође, чуло мириса повезано је са памћењем директније него било које друго чуло.

Аносмија представља потпуни губитак
чула мириса, а настаје када су олфакторни
нерви оштећени или мртви. Хипосмија
означава смањену способност чула мириса, док
хиперосмија означава појачан осећај за мирисе.

Поједини мириси нам буде сећање на лепе, али и ружне догађаје из прошлости. Такође, храна из групе орашастих плодова, кафа или чоколада испушта мирис који активира центре за ужитак и изазива осећај пријатности. Тако мириси могу утицати на наше расположење.

Истраживачи канадског Универзитета Конкордија, дошли су до закључка да власници продавница могу помоћу мириса контролисати понашање купаца и учинити да проведу више времена у продавници купујући. Простори који нису атрактивно организовани обично не привлаче купце, али уколико се они „обогате” мирисима кафе, мора, траве, мириса који асоцирају на пријатну храну или амбијенте ‒ понашање купаца се у потпуности мења и они више времена проводе у оваквим радњама.

ДНК „смеће”
Псеудогени су нефункционални или дуплирани гени, који су изгубили способност кодирања протеина. Они су веома налик нормалним генима, у односу на које су незнатно измењени. Псеудогени се сматрају задњом станицом геномског материјала која може бити уклоњена из материјала, па се често обележава као „ДНК смеће”. Упркос нефункционалности, они садрже биолошке и еволуционе податке унутар својих секвенци који могу бити значајни за проучавање.

Рецептори за мирис налазе се у олфакторном епителу, у врху носа. Помоћу честица гаса долази до надражаја олфакторних рецептора, а мирисним нервом тај надражај се преноси до мирисне главице (bulbus olfaktoriusa) и до мирисне зоне кортекса. Највише нервних импулса одлази у амигдалу, која је одговорна за емоционално искуство и учење.


У врху носа (Википедија)

Поремећаји чула мириса обично се јављају услед неких повреда и болести, када долази до делимичног или потпуног оштећења мирисних нерава. За те појаве у медицини се користи неколико појмова. Аносмија представља потпуни губитак чула мириса. Она настаје када су олфакторни нерви оштећени или мртви. Веома мали број људи се рађа са аносмијом, и тај поремећај се наслеђује. Хипосмија означава смањену способност чула мириса, док хиперосмија означава појачан осећај за мирисе.

(Блаженка Бијелић, РТС)

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар