СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

МИСЛИЛАЦ СТОЛЕЋА

Клод Леви-Строс (Википедија)

Клод-Леви Стросов увид угрозио је еминентно место човека у поретку саздатих бића, јер његов cogito, овога пута, не односи превласт над другим моћима у њему, нити је он, с правом, суверени господар природе, саздат, уз то, по „обличју Божјему”. Тако је, средином столећа, човеку развејана још једна сујета, попут оних пре Коперника, Дарвина и Фројда, када је показано да Земља није у средишту свемира, да човек води порекло од мајмуна, а да његовим, и привидно рационалним, поступцима владају инстинкти.

tasic milan

Проф. др Милан Д. Тасић

Осамсто тринаест митова, које Клод Леви-Строс евоцира у „Митологикама”, свратили су интерес научне јавности на саме почетке њеног бављења човеком, уопште: homo sapiens је био овде „и даље” у рукама тамног и заумног, да би језик и све рационалне творевине његове: уметност, морал, религија… биле лишене (сопствене) садржине – будући не друго до кôдови, ребуси, придошли да се удовољи једном малом броју ирационалних порива у њему. Да, рецимо, она бојазан да се не угрози само постојање човека или измакне могућој оскудици у животу, буде оно „исто” које генерише свеколике односе по људским заједницама, одувек: једнако примитивним, као и просвећеним.

Тако би једна културна чињеница
(поклон) дошла овде да подржи другу,
природну чињеницу (преживљавање),
да то истиче примат природе над
културом – да би за овог антрополога
био то општи однос међу људима.

И више од тога: сама „структура људског духа”, по Леви-Стросу, ослобађа овакве шифре, јер оне налажу човеку да следи правила и тамо где она одсуствују као „природна” – као у случају сусрета два бића, који рађа, по правилу, „страх од другога”. При другој од две особености, на пример, човек се приклања давању и примању поклона, не би ли онај (полазни) однос суревњивости и претње, сменио супротним односом наклоности и пријатељства. Поклон је сад тај кôд, тај криптум, та лозинка лишена значења по себи, бивајући овога пута у принципијелно другачијој мисији. И тако би једна културна чињеница (поклон) дошла овде да подржи другу, природну чињеницу (преживљавање), да то истиче, управо, примат природе над културом – да би за овог антрополога био то и довољно општи однос међу људима. Отуда и онај слоган из „Дивље мисли” (1962): „Реинтегрисати културу у природу и најзад живот у целину његових физичко-хемијских претпоставки”.


„Митологике” (Википедија)

Како се онда ти оскудни кодови уздижу до оних сложених и најсложенијих односа у друштву? На начин, управо, самих тих бинарних начела, попут слободе и забране, која се изнова постављају пред њим и чијим се изразитим примерима јављају: забрана инцеста и егзогамија. Јер су жене, по Леви-Стросу, les biens (добра) par excellence, да њихова размена и највише доприноси кохезији у заједници, као што су и сви односи допустивог и недопустивог код склапања бракова само део једне опште размене добара између група. Егзогамија, дакле, нема биолошку основу (не познају је ни мајмуни), док се забрана инцеста дугује, радије, самој „структури духа” у нама, као оном тамном и нејасном које обитава у дубинама подсвести.

Разлика између њега и других бића је само
у степену, а не и природи, да ће наш
аутор моћи да каже: „Свет је отпочео
пре човека и довршиће се без њега”.

Ту изворну двострукост људског бића, препознао је Леви-Строс код Русоа, као „оног ,неког’ који се мисли у мени, чинећи да од почетка сумњам да сам то ја који мисли”. На том трагу би се зачеле потом и наука о моралу и друштвене науке, уопште, буду ли „постулирале живот пре но људе саме” и тако даље, па сама природа, по њему, не издваја човека из реда једноћелијских организама или вегеталија. Разлика између њега и других бића је само у степену, а не и природи, да ће наш аутор моћи да каже у „Митологикама”: „Свет је отпочео пре човека и довршиће се без њега”.

Није човек „господар природе“, већ биће међу бићима
Клод Леви-Стросов увид, дакле, угрозио је еминентно место човека у поретку саздатих бића, јер његов cogito, овога пута, не односи превласт над другим моћима у њему, нити је он, с правом, суверени господар природе, саздат, уз то, по „обличју Божјему”. Тако је, средином столећа, човеку развејана још једна сујета, попут оних пре Коперника, Дарвина и Фројда, када је показано да Земља није у средишту свемира, да човек води порекло од мајмуна, а да његовим, и привидно рационалним, поступцима владају инстинкти.

Леви-Строс налази да су и „дивља” и
научна мисао једно те исто и да док се
прва односи на субјективне доживљаје ствари (звукове, боје, мирисе), друга
има у виду њихова примарна својства
(масу, брзину, енергију).

Сва људска бића, дакле, и посвуда – од неолита до данас – деле исту менталну структуру и није мишљење примитивних народа „прелогичко” (Леви-Брил), нити је оно „закржљало и изобличено” (Жан.Пол Сартр). Или по Леви-Брилу, она мешавина емоција, предмета и натприродних сила које га окружују чине стварност примитивног човека готово мистичном, да је тек један недогледан јаз између његовог просуђивања и дискурзивног мишљења човека из развијених култура. Иду томе несумњиво у прилог и мањак апстракције, а богатство детаља, у првом случају, односно одсуство општих термина у говору (племе Навахо и др.), но сад Леви-Строс налази да су и „дивља” и научна мисао једно те исто и да док се прва односи на субјективне доживљаје ствари (звукове, боје, мирисе), друга има у виду њихова примарна својства (масу, брзину, енергију). Ако би се и послужио сликама, метафорама да изрази извесне замисли, идеје, примитиван човек, радије, манипулише предметима који га окружују, не би ли их, путем покушаја, довео у известан повољан однос по себе.

По примеру француске речи bricolage, којој је по значењу блиска наша реч мајсторисање, јер ће bricoleur имати при руци у торби, кутији и шрафове, и опруге, и бургије… не би ли, у свакој прилици, могао да изврши оправку која се тражи. Он, дакле, не просуђује о односу два елемента или њих као целине на начин пре искуства (путем цртежа, прорачуна и сл.), већ би се, ако уопште, о њима изразио пошто их доведе у неку (механичку) везу и ова се покаже успешном. Но, ми имамо да ће и пре само пола столећа Томас Кун (1962) рећи да свака „нормална наука” остварује напредак тако што појединци у њој решавају проблеме или стварају парадигме, управо на начин bricolage-поступака (комбинацијом, покушајима), а не и апстрактно расуђујући о целини науке саме. Додајмо да и један покрет у образовању у Италији (Монтесори) има у виду исто такве предиспозиције код деце: да ова на начин слободног поступања с предметима могу да остваре увид у логичке односе међу њима.

Бинарне супротности у свему
Клод Леви-Строс је моменте поларних супротности примитивног мишљења око којих се одвија оно, попут: човек-звер, наш-туђ, гладан-сит и слично, препознао и у наукама лингвистике (Фердинанд Сосир, Роман Јакобсон) и кибернетике (Норбет Винер), конституисаним средином прошлог века и – поистоветио ове сфере. У лингвистици су то били: „знак” и „означено” (као реч и предмет-идеја и сл.), а у информатици: „нула” и „један”, „постоји” и „не постоји” и друго, као што ће ти елементи достајати да остваре смисао и генеришу целине ових дисциплина. Потом, то што сваки језик има другачију форму, стога је, управо, што су му другачији опозанти у основи, али се сад налази да и саме речи ступају у законите односе између себе или задобијају значење (већ) према месту у установљеној „структури”. У томе је идеја структурализма.


Фердинанд де Сосир (Википедија)

Додуше, и сам Сосир је предложио био, почетком столећа, могућност „семиологије” као „науке која проучава живот знакова у оквиру друштвеног живота”, а која би пренела потом појмове лингвистике на поезију, књижевност, уметност… и на све облике личног и колективног мишљења, уопште. Уосталом, с једног језика се може превести на други језик, јер су им структуре хомоморфне, па није ли могуће онда – путем њега – и све културе, колико год да их је, привести до вишег и највишег степена аналогије?

Леви-Строс је ступио на траг Сосирове
идеје у лингвистици и као што је овај,
у случају фонема, трагао за сталним односима међу њима, требало је, код примитивних друштава, међу мноштвом система сродства, изнаћи језгра (моделе)
који „трајно” ослобађају односе пријатељства, порекла, крвног сродства.

Тâ, толико тога је дотле ишло томе у прилог. Огист Конт ће, рецимо, у „Курсу позитивне филозовфије” наћи да су „закони који важе у интелектуалној сфери, по својој природи, у основи непроменљиви и исти”. А још је, на заласку средњег века, Галилео Галилеј задужио био свеколике науке о природи казавши да је „природа исписана математичким језиком”, да су силе и тела која је настањују по свему мерљиви, једнако као и енергија којом располажу она или стања у која западају. Случај је то и с законима механике, термодинамике, све до оних у органској хемији и молекуларној биологији – јер је и наш живот „законит”, утолико што је претежно кодиран молекулом ДНК. Да би онда, у информатичкој ери, рачунари задобили одиста енормну моћ у регулацији природних и животних процеса, иако, као машине, познају они тек два стања: „има струје” (1) и „нема струје” (0)…

Сосир, Лакан, Фројд
Леви-Строс је ступио на траг Сосирове идеје у лингвистици и као што је овај, у случају фонема, трагао за сталним односима међу њима, требало је, код примитивних друштава, међу мноштвом система сродства, изнаћи језгра (моделе) који „трајно” ослобађају односе пријатељства, порекла, крвног сродства. А када су говорили о подсвесном, у сличној су прилици били и Лакан, и Фројд. Лакан онда кад каже да је „подсвесно структурирано као језик”, или Фројд говорећи да се мноштво импулса (нагона) стиче у подсвесном, као у „котлу”, тражећи начина да се путем симбола пробије до свог израза. (Попут пацијенткиње Ане О. која је престала да испољава симптоме хистерије, пошто је евоцирала била догађај из сећања).

Да такве чворишне моменте (једног колективног подсвесног) у низу наука попут социологије, антропологије, етнологије, Клод Леви-Стросу пође за руком да нађе у односима сродства, митовима и ритуалима, табуима и тотемима, наративним фигурама итд. По томе је он изнова генерисао социјалну антропологију, не би ли друштвеним наукама то улило поузданост, „после једног или два века како су оне резигнирано промишљале стварност тачних и природних наука, као рај који им је био забрањен заувек” – како се изразио он сам на скупу лингвиста и антрополога 1952. године у Блумингтону.

„Менталне структуре” подсвести
Клод Леви-Строс је, дакле, структуралиста, по коме нашу подсвест настањују „структуре”, као шеме-суштине задане заувек, неименоване и које ваља (изнова) именовати. Другачије до у случају Лакана, Фукоа или Алтисеа, који налазе да је њихов онтолошки статус у језику, сазнању, или историји, како следи. Те менталне структуре су трајно залеђе у људском духу, кадро да на његове творевине (као садржаје) „утисне” форму и омогући смисао – и онда када верујемо ми да долази овај од објекта самог – па су структуре, по карактеру, не психолошке, већ пре логичко-математички ентитети. Истоветни за све људе (примитивне и просвећене), сва занимања (груба и префињена), кад човек ствара митове и смишља морална начела, … сваки пут су оне подсвесна делатност духа, која неком садржају, додуше, даје облик, али је сама природа (статус) тог облика да буде симбол, кôд, шифра, ребус.

Остаје човеку онда да се ваљаном анализом довине до начела интерпретације код сваког обичаја, ритуала, продукта, институције… које саздаје, док би сама логичка форма структуре, на једној страни, и њен чулни садржај, на другој, оствариле јединство рационалног и сензибилног, које су друштвене науке настојале одувек да помире. Било би то у смислу онога што је и сам Емил Диркем казао о социологији: да, управо, у једној „социо-логици” могу да се нађу темељи њене заснованости.

„Ја сам у једној неистраженој области… чинио покушаје и грешио. Но, бићу
задовољан ако сам имао права у
претежном броју случајева.”

Иначе, о своме раду рећи ће Строс у „Митологикама”: „Свестан сам да сам прилично слободно користио термине: симетрија, инверзија, еквиваленција… Или: неке супротности, мада постоје, нису имале облик који сам им придавао. „Ја сам у једној неистраженој области… чинио покушаје и грешио. Но, бићу задовољан ако сам имао права у претежном броју случајева.”

Стросов етнолошки или антрополошки структурализам, када се појавио, побудио је изворну радозналост стваралаца у низу области: од поезије до политике. Већ оне оскудне премисе које је био истакао нудиле су, овога пута, уверљивији амалгам појмова, с једног на други крај стварности људског бића: његовог свесног и подсвесног, чулног и разумског, природе и културе.

Године 1978. председник Жискар Дестен затражиће од њега да настоји да Француска „остане кула светиља за цео свет у ширењу идеја, што је и била током читаве историје”.

Клод Леви-Строс рођен је у Бриселу, 28. 9. 1908. године, али је од своје друге године живео у Паризу. Отац му је био сликар, а деда – велики рабин Версаја. Студирао је права и философију, да би се у једној прилици изразио о томе: „Кроз све сам то прошао као зомби, с осећањем да му не припадам”. Гимназијски професор, најпре, у Лаону (1933), он предаје и социологију на Универзитету у Сао Паолу (1934-1937). „Моја каријера, рећи ће, почела је једне недеље ујесен 1934. године, када ме је, у девет сати изјутра, позвао Селестин Бугле”. Тад се одвило његово „еколошко крштење” и тада он, први пут, ступа међу Индијанце племена Кадувео и Бороро, у области Мато Гросо у Бразилу.

Потом 1940. године, пред нацистичком претњом одлази у Њујорк, где предаје на „Новој школи за социјална истраживања”. Овде среће и Романа Јакобсона, лингвисту. После рата се враћа у Париз и ту, 1949. године, брани тезу под насловом: „Елементарне структуре сродства”. Његово дело „Тужни тропи” имало је знатан литераран успех. На Колеж д Франсу оснива Строс катедру за социјалну антропологију, а 1973. бива изабран за члана Француске академије наука. У чувеној библиотеци „Плејаде” изишла су неколика његова дела. Умро је 30. 10. 2009, дакле, у сто првој години живота. Два друга дела његова су: „Структурална антропологија” и „Расе и историја”.

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар