MISLILAC STOLEĆA

Klod-Levi Strosov uvid ugrozio je eminentno mesto čoveka u poretku sazdatih bića, jer njegov cogito, ovoga puta, ne odnosi prevlast nad drugim moćima u njemu, niti je on, s pravom, suvereni gospodar prirode, sazdat, uz to, po „obličju Božjemu”. Tako je, sredinom stoleća, čoveku razvejana još jedna sujeta, poput onih pre Kopernika, Darvina i Frojda, kada je pokazano da Zemlja nije u središtu svemira, da čovek vodi poreklo od majmuna, a da njegovim, i prividno racionalnim, postupcima vladaju instinkti.

Prof. dr Milan D. Tasić

Osamsto trinaest mitova, koje Klod Levi-Stros evocira u „Mitologikama”, svratili su interes naučne javnosti na same početke njenog bavljenja čovekom, uopšte: homo sapiens je bio ovde „i dalje” u rukama tamnog i zaumnog, da bi jezik i sve racionalne tvorevine njegove: umetnost, moral, religija… bile lišene (sopstvene) sadržine – budući ne drugo do kôdovi, rebusi, pridošli da se udovolji jednom malom broju iracionalnih poriva u njemu. Da, recimo, ona bojazan da se ne ugrozi samo postojanje čoveka ili izmakne mogućoj oskudici u životu, bude ono „isto” koje generiše svekolike odnose po ljudskim zajednicama, oduvek: jednako primitivnim, kao i prosvećenim.

Tako bi jedna kulturna činjenica
(poklon) došla ovde da podrži drugu,
prirodnu činjenicu (preživljavanje),
da to ističe primat prirode nad
kulturom – da bi za ovog antropologa
bio to opšti odnos među ljudima.

I više od toga: sama „struktura ljudskog duha”, po Levi-Strosu, oslobađa ovakve šifre, jer one nalažu čoveku da sledi pravila i tamo gde ona odsustvuju kao „prirodna” – kao u slučaju susreta dva bića, koji rađa, po pravilu, „strah od drugoga”. Pri drugoj od dve osobenosti, na primer, čovek se priklanja davanju i primanju poklona, ne bi li onaj (polazni) odnos surevnjivosti i pretnje, smenio suprotnim odnosom naklonosti i prijateljstva. Poklon je sad taj kôd, taj kriptum, ta lozinka lišena značenja po sebi, bivajući ovoga puta u principijelno drugačijoj misiji. I tako bi jedna kulturna činjenica (poklon) došla ovde da podrži drugu, prirodnu činjenicu (preživljavanje), da to ističe, upravo, primat prirode nad kulturom – da bi za ovog antropologa bio to i dovoljno opšti odnos među ljudima. Otuda i onaj slogan iz „Divlje misli” (1962): „Reintegrisati kulturu u prirodu i najzad život u celinu njegovih fizičko-hemijskih pretpostavki”.

„Mitologike” (Vikipedija)

Kako se onda ti oskudni kodovi uzdižu do onih složenih i najsloženijih odnosa u društvu? Na način, upravo, samih tih binarnih načela, poput slobode i zabrane, koja se iznova postavljaju pred njim i čijim se izrazitim primerima javljaju: zabrana incesta i egzogamija. Jer su žene, po Levi-Strosu, les biens (dobra) par excellence, da njihova razmena i najviše doprinosi koheziji u zajednici, kao što su i svi odnosi dopustivog i nedopustivog kod sklapanja brakova samo deo jedne opšte razmene dobara između grupa. Egzogamija, dakle, nema biološku osnovu (ne poznaju je ni majmuni), dok se zabrana incesta duguje, radije, samoj „strukturi duha” u nama, kao onom tamnom i nejasnom koje obitava u dubinama podsvesti.

Razlika između njega i drugih bića je samo
u stepenu, a ne i prirodi, da će naš
autor moći da kaže: „Svet je otpočeo
pre čoveka i dovršiće se bez njega”.

Tu izvornu dvostrukost ljudskog bića, prepoznao je Levi-Stros kod Rusoa, kao „onog ,nekog’ koji se misli u meni, čineći da od početka sumnjam da sam to ja koji misli”. Na tom tragu bi se začele potom i nauka o moralu i društvene nauke, uopšte, budu li „postulirale život pre no ljude same” i tako dalje, pa sama priroda, po njemu, ne izdvaja čoveka iz reda jednoćelijskih organizama ili vegetalija. Razlika između njega i drugih bića je samo u stepenu, a ne i prirodi, da će naš autor moći da kaže u „Mitologikama”: „Svet je otpočeo pre čoveka i dovršiće se bez njega”.

Nije čovek „gospodar prirode“, već biće među bićima
Klod Levi-Strosov uvid, dakle, ugrozio je eminentno mesto čoveka u poretku sazdatih bića, jer njegov cogito, ovoga puta, ne odnosi prevlast nad drugim moćima u njemu, niti je on, s pravom, suvereni gospodar prirode, sazdat, uz to, po „obličju Božjemu”. Tako je, sredinom stoleća, čoveku razvejana još jedna sujeta, poput onih pre Kopernika, Darvina i Frojda, kada je pokazano da Zemlja nije u središtu svemira, da čovek vodi poreklo od majmuna, a da njegovim, i prividno racionalnim, postupcima vladaju instinkti.

Levi-Stros nalazi da su i „divlja” i
naučna misao jedno te isto i da dok se
prva odnosi na subjektivne doživljaje stvari (zvukove, boje, mirise), druga
ima u vidu njihova primarna svojstva
(masu, brzinu, energiju).

Sva ljudska bića, dakle, i posvuda – od neolita do danas – dele istu mentalnu strukturu i nije mišljenje primitivnih naroda „prelogičko” (Levi-Bril), niti je ono „zakržljalo i izobličeno” (Žan.Pol Sartr). Ili po Levi-Brilu, ona mešavina emocija, predmeta i natprirodnih sila koje ga okružuju čine stvarnost primitivnog čoveka gotovo mističnom, da je tek jedan nedogledan jaz između njegovog prosuđivanja i diskurzivnog mišljenja čoveka iz razvijenih kultura. Idu tome nesumnjivo u prilog i manjak apstrakcije, a bogatstvo detalja, u prvom slučaju, odnosno odsustvo opštih termina u govoru (pleme Navaho i dr.), no sad Levi-Stros nalazi da su i „divlja” i naučna misao jedno te isto i da dok se prva odnosi na subjektivne doživljaje stvari (zvukove, boje, mirise), druga ima u vidu njihova primarna svojstva (masu, brzinu, energiju). Ako bi se i poslužio slikama, metaforama da izrazi izvesne zamisli, ideje, primitivan čovek, radije, manipuliše predmetima koji ga okružuju, ne bi li ih, putem pokušaja, doveo u izvestan povoljan odnos po sebe.

Po primeru francuske reči bricolage, kojoj je po značenju bliska naša reč majstorisanje, jer će bricoleur imati pri ruci u torbi, kutiji i šrafove, i opruge, i burgije… ne bi li, u svakoj prilici, mogao da izvrši opravku koja se traži. On, dakle, ne prosuđuje o odnosu dva elementa ili njih kao celine na način pre iskustva (putem crteža, proračuna i sl.), već bi se, ako uopšte, o njima izrazio pošto ih dovede u neku (mehaničku) vezu i ova se pokaže uspešnom. No, mi imamo da će i pre samo pola stoleća Tomas Kun (1962) reći da svaka „normalna nauka” ostvaruje napredak tako što pojedinci u njoj rešavaju probleme ili stvaraju paradigme, upravo na način bricolage-postupaka (kombinacijom, pokušajima), a ne i apstraktno rasuđujući o celini nauke same. Dodajmo da i jedan pokret u obrazovanju u Italiji (Montesori) ima u vidu isto takve predispozicije kod dece: da ova na način slobodnog postupanja s predmetima mogu da ostvare uvid u logičke odnose među njima.

Binarne suprotnosti u svemu
Klod Levi-Stros je momente polarnih suprotnosti primitivnog mišljenja oko kojih se odvija ono, poput: čovek-zver, naš-tuđ, gladan-sit i slično, prepoznao i u naukama lingvistike (Ferdinand Sosir, Roman Jakobson) i kibernetike (Norbet Viner), konstituisanim sredinom prošlog veka i – poistovetio ove sfere. U lingvistici su to bili: „znak” i „označeno” (kao reč i predmet-ideja i sl.), a u informatici: „nula” i „jedan”, „postoji” i „ne postoji” i drugo, kao što će ti elementi dostajati da ostvare smisao i generišu celine ovih disciplina. Potom, to što svaki jezik ima drugačiju formu, stoga je, upravo, što su mu drugačiji opozanti u osnovi, ali se sad nalazi da i same reči stupaju u zakonite odnose između sebe ili zadobijaju značenje (već) prema mestu u ustanovljenoj „strukturi”. U tome je ideja strukturalizma.

Ferdinand de Sosir (Vikipedija)

Doduše, i sam Sosir je predložio bio, početkom stoleća, mogućnost „semiologije” kao „nauke koja proučava život znakova u okviru društvenog života”, a koja bi prenela potom pojmove lingvistike na poeziju, književnost, umetnost… i na sve oblike ličnog i kolektivnog mišljenja, uopšte. Uostalom, s jednog jezika se može prevesti na drugi jezik, jer su im strukture homomorfne, pa nije li moguće onda – putem njega – i sve kulture, koliko god da ih je, privesti do višeg i najvišeg stepena analogije?

Levi-Stros je stupio na trag Sosirove
ideje u lingvistici i kao što je ovaj,
u slučaju fonema, tragao za stalnim odnosima među njima, trebalo je, kod primitivnih društava, među mnoštvom sistema srodstva, iznaći jezgra (modele)
koji „trajno” oslobađaju odnose prijateljstva, porekla, krvnog srodstva.

Tâ, toliko toga je dotle išlo tome u prilog. Ogist Kont će, recimo, u „Kursu pozitivne filozovfije” naći da su „zakoni koji važe u intelektualnoj sferi, po svojoj prirodi, u osnovi nepromenljivi i isti”. A još je, na zalasku srednjeg veka, Galileo Galilej zadužio bio svekolike nauke o prirodi kazavši da je „priroda ispisana matematičkim jezikom”, da su sile i tela koja je nastanjuju po svemu merljivi, jednako kao i energija kojom raspolažu ona ili stanja u koja zapadaju. Slučaj je to i s zakonima mehanike, termodinamike, sve do onih u organskoj hemiji i molekularnoj biologiji – jer je i naš život „zakonit”, utoliko što je pretežno kodiran molekulom DNK. Da bi onda, u informatičkoj eri, računari zadobili odista enormnu moć u regulaciji prirodnih i životnih procesa, iako, kao mašine, poznaju oni tek dva stanja: „ima struje” (1) i „nema struje” (0)…

Sosir, Lakan, Frojd
Levi-Stros je stupio na trag Sosirove ideje u lingvistici i kao što je ovaj, u slučaju fonema, tragao za stalnim odnosima među njima, trebalo je, kod primitivnih društava, među mnoštvom sistema srodstva, iznaći jezgra (modele) koji „trajno” oslobađaju odnose prijateljstva, porekla, krvnog srodstva. A kada su govorili o podsvesnom, u sličnoj su prilici bili i Lakan, i Frojd. Lakan onda kad kaže da je „podsvesno strukturirano kao jezik”, ili Frojd govoreći da se mnoštvo impulsa (nagona) stiče u podsvesnom, kao u „kotlu”, tražeći načina da se putem simbola probije do svog izraza. (Poput pacijentkinje Ane O. koja je prestala da ispoljava simptome histerije, pošto je evocirala bila događaj iz sećanja).

Da takve čvorišne momente (jednog kolektivnog podsvesnog) u nizu nauka poput sociologije, antropologije, etnologije, Klod Levi-Strosu pođe za rukom da nađe u odnosima srodstva, mitovima i ritualima, tabuima i totemima, narativnim figurama itd. Po tome je on iznova generisao socijalnu antropologiju, ne bi li društvenim naukama to ulilo pouzdanost, „posle jednog ili dva veka kako su one rezignirano promišljale stvarnost tačnih i prirodnih nauka, kao raj koji im je bio zabranjen zauvek” – kako se izrazio on sam na skupu lingvista i antropologa 1952. godine u Blumingtonu.

„Mentalne strukture” podsvesti
Klod Levi-Stros je, dakle, strukturalista, po kome našu podsvest nastanjuju „strukture”, kao šeme-suštine zadane zauvek, neimenovane i koje valja (iznova) imenovati. Drugačije do u slučaju Lakana, Fukoa ili Altisea, koji nalaze da je njihov ontološki status u jeziku, saznanju, ili istoriji, kako sledi. Te mentalne strukture su trajno zaleđe u ljudskom duhu, kadro da na njegove tvorevine (kao sadržaje) „utisne” formu i omogući smisao – i onda kada verujemo mi da dolazi ovaj od objekta samog – pa su strukture, po karakteru, ne psihološke, već pre logičko-matematički entiteti. Istovetni za sve ljude (primitivne i prosvećene), sva zanimanja (gruba i prefinjena), kad čovek stvara mitove i smišlja moralna načela, … svaki put su one podsvesna delatnost duha, koja nekom sadržaju, doduše, daje oblik, ali je sama priroda (status) tog oblika da bude simbol, kôd, šifra, rebus.

Ostaje čoveku onda da se valjanom analizom dovine do načela interpretacije kod svakog običaja, rituala, produkta, institucije… koje sazdaje, dok bi sama logička forma strukture, na jednoj strani, i njen čulni sadržaj, na drugoj, ostvarile jedinstvo racionalnog i senzibilnog, koje su društvene nauke nastojale oduvek da pomire. Bilo bi to u smislu onoga što je i sam Emil Dirkem kazao o sociologiji: da, upravo, u jednoj „socio-logici” mogu da se nađu temelji njene zasnovanosti.

„Ja sam u jednoj neistraženoj oblasti… činio pokušaje i grešio. No, biću
zadovoljan ako sam imao prava u
pretežnom broju slučajeva.”

Inače, o svome radu reći će Stros u „Mitologikama”: „Svestan sam da sam prilično slobodno koristio termine: simetrija, inverzija, ekvivalencija… Ili: neke suprotnosti, mada postoje, nisu imale oblik koji sam im pridavao. „Ja sam u jednoj neistraženoj oblasti… činio pokušaje i grešio. No, biću zadovoljan ako sam imao prava u pretežnom broju slučajeva.”

Strosov etnološki ili antropološki strukturalizam, kada se pojavio, pobudio je izvornu radoznalost stvaralaca u nizu oblasti: od poezije do politike. Već one oskudne premise koje je bio istakao nudile su, ovoga puta, uverljiviji amalgam pojmova, s jednog na drugi kraj stvarnosti ljudskog bića: njegovog svesnog i podsvesnog, čulnog i razumskog, prirode i kulture.

Godine 1978. predsednik Žiskar Desten zatražiće od njega da nastoji da Francuska „ostane kula svetilja za ceo svet u širenju ideja, što je i bila tokom čitave istorije”.

Klod Levi-Stros rođen je u Briselu, 28. 9. 1908. godine, ali je od svoje druge godine živeo u Parizu. Otac mu je bio slikar, a deda – veliki rabin Versaja. Studirao je prava i filosofiju, da bi se u jednoj prilici izrazio o tome: „Kroz sve sam to prošao kao zombi, s osećanjem da mu ne pripadam”. Gimnazijski profesor, najpre, u Laonu (1933), on predaje i sociologiju na Univerzitetu u Sao Paolu (1934-1937). „Moja karijera, reći će, počela je jedne nedelje ujesen 1934. godine, kada me je, u devet sati izjutra, pozvao Selestin Bugle”. Tad se odvilo njegovo „ekološko krštenje” i tada on, prvi put, stupa među Indijance plemena Kaduveo i Bororo, u oblasti Mato Groso u Brazilu.

Potom 1940. godine, pred nacističkom pretnjom odlazi u Njujork, gde predaje na „Novoj školi za socijalna istraživanja”. Ovde sreće i Romana Jakobsona, lingvistu. Posle rata se vraća u Pariz i tu, 1949. godine, brani tezu pod naslovom: „Elementarne strukture srodstva”. Njegovo delo „Tužni tropi” imalo je znatan literaran uspeh. Na Kolež d Fransu osniva Stros katedru za socijalnu antropologiju, a 1973. biva izabran za člana Francuske akademije nauka. U čuvenoj biblioteci „Plejade” izišla su nekolika njegova dela. Umro je 30. 10. 2009, dakle, u sto prvoj godini života. Dva druga dela njegova su: „Strukturalna antropologija” i „Rase i istorija”.