МЕЂУ ИЗМЕЂУ

МЛАДИ СРБИН У ТИМУ НОБЕЛОВЦА

Душан Коларски (Јужни Банат)

Душан Коларски (Јужни Банат)

Млади научник из Србије Душан Коларски члан је тима Бернарда Феринге из Холандије који ради на пројекту „паметног лека”. Хемијски факултет у Београду завршио у року са просеком 10.

Научник Душан Коларски

Научник Душан Коларски

МЛАДИ научник Душан Коларски (28), хемичар из Ковина, члан је истраживачког тима овогодишњег нобеловца из Холандије, хемичара професора Бернарда Феринге. Младић чија је прва лабораторија била мамина кухиња као докторанд Универзитета у Гронингену данас са нобеловцем ствара будућност – „паметне лекове”.

Питао сам се како дрво „зна” сваке
године да пожути у исто време,
зашто се сунцокрет окреће ка сунцу?

– Бен Феринга је велики човек, не само у научном, већ и у људском смислу – каже Душан. – Већина нас осећа да смо део породице, а не формална истраживачка група. Атмосфера је инспиративна и позитивна. Највредније што сваки студент научи јесте да је могуће бити и велики научник и нобеловац. И оно што је најкарактеристичније за професора Ферингу: увек даје максимум да би победио.
Ове особине донеле су Феринги и животно признање. То је био велики дан не само за нобеловца већ и за сваког члана његовог тима.
– Вест о награди стигла је док смо били на састанку са професором. Премишљајући се, јавио се на телефон, изнервиран јер га је неко прекинуо. Замолио нас је да изађемо. Када смо се вратили, ништа није рекао, јер добитници не смеју да саопште вест пре јавне објаве – каже млади Србин.
Тог дана је почело славље, које и данас траје. Готово сваког дана, каже Душан кроз шалу, добију покоји „квадратни метар” торте од компанија из Холандије. Душана је хемија заинтригирала у детињству.
– Од малих ногу су ме привлачили процеси око мене. Питао сам се како дрво „зна” сваке године да пожути у исто време, зашто се сунцокрет окреће ка сунцу? Док сам прелазио Дунав од Ковина до Смедерева, одсјај на површини воде наводио ме на питање како светло интерагује са природом.

Како су године пролазиле, питања су полако добијала одговоре, а одговори рађали нова питања.

Део групе у којој се налазим бави
се такозваним паметним лековима.

– Управо та константна научна инерција и жеља за знањем довела су ме у лабораторију професора Феринге, где покушавам да одгонетнем одговоре на бројне енигме које су се у мојим мислима стварале протеклих 20 година.
Душан је завршио Хемијски факултет у Београду са просечном оценом 10. Сматра да су основне студије у Србији изванредне, и да је најбоље у Србији прикупити традиционално знање, а онда одлучити шта даље.
Он је студије наставио на једном од најпрестижнијих универзитета у свету, ЕТХ у Цириху, а докторске у групи професора Феринге, где ради 40 људи из различитих делова света.
Као и сви докторанди професора Феринге, и Душан има неколико пројеката којима се паралелно бави.
– Део групе у којој се налазим бави се такозваним паметним лековима. Пројекат на коме радим могао би да допринесе човечанству. Циљ је направити „паметан лек” што значи да би један једини лек било могуће активирати светлом само у ткивима у којима обољење постоји и држати га активног колико је потребно. Засад могу само рећи да смо на добром путу да потврдимо принцип, а тек нас чека дуг пут ка усавршавању једињења и примени у медицинске сврхе – каже Душан.
Нобелова награда професора Феринга отворила је врата и његовим студентима, и не сумња да ће, осим самом себи, он једног дана допринети и Србији.

Душан са професором Ферингом

Душан са професором Ферингом

ПОЧАСНИ ГРАЂАНИ ГРОНИНГЕНА

ИСТРАЖИВАЧКОЈ групи професора Феринге додељена је медаља од стране градоначелника чиме смо постали почасни грађани Гронингена – каже наш научник и додаје да ће једном од највећих научних комплекса у Холандији – новој згради за природне науке у кампусу Универзитета у Гронингену, бити додељен назив „Феринга билдинг”.

НОБЕЛ ЗА МОЛЕКУЛСКЕ МАШИНЕ

– ОВЕ године Нобелова награда је додељена за дизајн и синтезу најмањих машина које познаје човечанство – молекулских машина. Допринос професора Феринге започиње 1999. када је са својом групом створио први једносмерни ротор-молекулски мотор коришћен у конструкцији првог наноаутомобила. Управо је ово било откриће које је, седамнаест година касније, професору донело Нобелову награду – објашњава наш научник.

Јелена Илић
(Извор Вечерње новости)

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

Оставите коментар