Osećanje tuge se razvija samo kod društvenih životinja sa velikim i kompleksnim mozgovima.
Životinjama za koje se pretpostavlja da mogu da osećaju tugu – šimpanzama, pavijanima i slonovima – nedavno su se pridružili i delfini. Tome je doprinelo istraživanje italijanskog biologa Đovanija Bearcija iz neprofitne organizacije Dolphin Biology and Conservation koja se bavi zaštitom prirode i mora.
Postoji nekoliko hiljada fotografija i snimaka na internetu na kojima se vidi da delfini tuguju. Poznate su i scene delfina-majki kako u ustima ili na leđima nose ostatke svojih mrtvih mladunaca nedelju dana ili duže, dok se sasvim ne raspadnu.
Delfini koji žive u strukturisanijim
društvenim grupama generalno imaju veće
i kompleksnije mozgove od grbavih kitova.
Ali, kako bi definitivno utvrdili da li ove životinje osećaju i ispoljavaju tugu, Bearci i njegove kolege su analizirali 78 naučnih izveštaja objavljenih u periodu od 1970. do 2016. godine. U njima su prikazane scene slične onima sa društvenih mreža, a Bearci ih je nazvao postmortem-attentive behavior. Tim je utvrdio da se tek 20 od 88 vrsta kitova i delfina ponaša na ovaj način nakon smrti bližnjeg. Najveći broj njih pripada vrstama delfina Sousa i Tursiops, dok je samo za jednu vrstu kitova, grbavog kita, utvrđeno da oseća tugu.
Naučnici su utvrdili i vezu između demonstracije tuge i veličine i kompleksnosti mozga ovih životinja. Delfini koji žive u strukturisanijim društvenim grupama generalno imaju veće i kompleksnije mozgove od grbavih kitova.
Bearcijev tim tvrdi da ponašanje koje pokazuje tugu može da se javi samo kod životinja sa velikim i kompleksnim mozgovima koje funkcionišu u društvu. Da li je to dovoljno jak dokaz da delfini i kitovi zaista tuguju?
Kada je reč o šimpanzama, utvrđeno je da oni pate tako što su prikupljani detalji o njihovom ponašanju nakon smrti bližnjih. Tako je jedna mlada šimpanza koja nije mogla da se nosi sa smrću majke u tanzanijskom nacionalnom parku Gomb Strim postala letargična, odbijala hranu koju su joj istraživači nudili, razbolela se i nakon mesec dana izdahnula.
Osećanje tuge kod pavijana je ustanovljeno analizom hormona pre i nakon što su izgubili mladunče ili partnera. Sa druge strane, kod kitova i delfina nema ovako detaljnih dokaza da osećaju tugu.
Ipak, Bearci smatra da postoje načini da se ovo proveri. Kada istraživači vide kitove i delfine sa svojim mrtvima, treba da stave hidrofon u vodu i snimaju zvukove koje ispuštaju i da koriste dronove kako bi sakupili sprej koji ove životinje ispuštaju i na osnovu njega analizirali stanje hormona.
(Ivana Nikolić, CPN)
