ВРЕМЕНСКА МАШИНА

МУМИЈА НА ФИЛОЗОФСКОМ

Стигла у Београд (Википедија)

Уз скарабеје и статуе, та египтолошка збирка поседује два антропоморфна дрвена ковчега и остатке мумије неидентификованог покојника, које је Хаџи Павле Риђички од Скрибешћа купио у Луксору и поклонио Народном музеју давне 1888. године.

Влада Рашић Драгојевић

Као и други стари народи, Египћани су веровали у то да смрт није уништење људског бића, већ само његов прелазак у други свет. Тежња да се покојнику сачува вечити живот изразила се, у првом реду, у сахрањивању тела. Још у најстарија времена, тела су завијана у кожу или тканину и сахрањивана у мале рупе у пустињи; била су углавном окренута на бок, што је требало да представља положај човека који спава. С временом, Египћани су усавршавали метод очувања тела, а тај процес, који укључује балсамовање и умотавање тела у ланене каишеве, данас називамо мумификација. Због чега су стари Египћани мумифицирали своје мртве?

Египћани су веровали да постоји шест
аспеката који чине људско постојање.
То су: тело, сенка, име, Ка (дух), Ба
(личност) и Акх(бесмртност). Сваки од
ових елемената игра важну улогу у свакој
личности и неопходан је за поновно рођење
у животу након смрти.

Египћани су веровали да постоји шест аспеката који чине људско постојање. То су: тело, сенка, име, Ка (дух), Ба (личност) и Акх(бесмртност). Сваки од ових елемената игра важну улогу у свакој личности и неопходан је за поновно рођење у животу након смрти. Сви ти елементи, изузимајући бесмртност, присутни су на рођењу, а сенка, која је увек присутна, представљена је као мала људска фигура обојена у црно.

Име које се даје на рођењу живи све док се изговара. Картуш (магични конопац) користио се за обавијање тела умрлог ‒ чиме се његово име штитило за вечност.

Мумификација (Википедија)

Ка је човеков двојник, створен у исто време када и тело. То је оно што ми данас зовемо духом или душом, а извајао га је овноглави бог Кнум. Ка постоји у стварном свету и обитава у гробници. Има исте потребе као човек за живота, па му Египћани остављају храну, пиће и предмете за употребу.Ба представља личност и јединствена је као и тело. Улази у тело с првим удахом и напушта га умирањем. Креће се слободно између подземног и стварног света.

Акх је аспект личности који се придружује боговима подземног света пошто је бесмртан и непроменљив. Створен је приликом посмртних обреда и молитви које имају за циљ да донесу бесмртност. Постизањем тога, умрлом се омогућава да не умре и други пут, јер би та смрт значила дефинитивни крај постојања.

Стари Египћани су временом усавршавали
технику балсамовања тела. Прво се мозак
вадио кроз нос помоћу куке. Касније су га
вадили кроз очну шупљину, а последњим
мумијама, мозак се извлачио кроз малу
рупу на задњој страни лобање.

Како су мумије прављене? Мумификација је операција и религиозни обред који је трајао око седамдесет дана. Том обреду је председавао свештеник ‒ са маском шакала представљао је Анубиса, бога балсамовања.

Египатске мумије пажљиво су се правиле: тело је исушивано натроном, природном супстанцом која се у изобиљу налазила поред Нила. Натрон чине четири врсте соли: натријум-карбонат, натријум-бикарбонат, натријум-хлорид и натријум-сулфат.

Стари Египћани су с временом усавршавали технику балсамовања тела. Прво се мозак вадио кроз нос помоћу куке. Касније су га вадили кроз очну шупљину, а последњим мумијама направљеним у Египту, мозак се извлачио кроз малу рупу на задњој страни лобање.

Анубис (Сток)

Унутрашњи органи су се затим вадили засецањем леве стране тела, онда су их балсамовали и стављали у ћуп. У унутрашњост тела стављали су се миришљави зачини и натрон, а срце се у почетку остављало, јер се мислило да ће Анубис тако лакше проценити да ли је особа живела часним животом. Касније се вадило и срце; замењивали су га каменом скарабејом, симболом обновљеног живота.

По вађењу свих органа, тело покојника се прекривало натроном и стављало на искошени сто да би свака течност могла да исцури; потом се сушило око четрдесет дана. После тога, мумија се чистила уљима и четкама, али врло пажљиво, јер у том процесу ни кап воде није смела да уђе у тело. Да би се очувала нежна и мека кожа, тело се премазивало биљном смолом, кедровим уљем, воском и натроном. Потом се прекривало драгоценостима и обредним огрлицама, а пре спуштања у ковчег, мумија се обмотавала ланеним каишевима. Коначно, мумија се стављала у три ковчега и саркофаг, који су се стављали у гробницу.

Ко се мумификовао? Пошто је била веома дуг и скуп процес, мумификација је вековима представљала привилегију коју су уживали само фараони. Видно место у верској проповеди заузимало је учење о томе да је цар божанство, да му је власт дата непосредно од Бога и да му се стога треба покоравати као Богу на земљи. У вези са тим, египатски фараон називан је „добрим Богом”, „великим Богом” и „сином Сунца и његовог тела”. У част деификованог цара, грађени су храмови у којима је вршен специјалан култ, као и грандиозне гробнице, пирамиде, које су имале за циљ да својим димензијама сведоче о његовој моћи.

Тутанкамон (Википедија)

Без сумње, највећи египатски фараон био је Тутанкамон, који је владао свега неколико година и умро када му је било само 18 година. Његову гробницу, која је постала најславније археолошко откриће, отворио је 1922. године Хауард Картер, британски египтолог. Унутра је било најнеобичнијег блага ‒ прстења, наруквица, наушница, статуа ‒ нехајно набацаног у предворју испред саме одаје у којој је владар сахрањен. Један од нађених предмета је и најстарија столица на свету, а тело младог фараона било је одлично сачувано.

Пошто Тутанкамонова гробница није била опљачкана, те антиквитете и драгоцености можете видети ако посетите Археолошки музеј у Каиру.

Вероватно се мало зна да је у мноштву разноликих драгоцености доспелих током дуге историје Народног музеја у Београду, своје место нашао одређен број старина насталих у старом Египту. Уз скарабеје и статуе, та египтолошка збирка поседује два антропоморфна дрвена ковчега и остатке мумије неидентификованог покојника, које је Хаџи Павле Риђички од Скрибешћа купио у Луксору и поклонио Народном музеју давне 1888. године. Октобра 1992. године мумија је уступљена Филозофском факултету, тачније Катедри за археологију.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар