РАСПИЊАЊЕ МУДРОСТИ

НА ПУТУ КА БЕСТРАШЋУ

Савремени исихасти (Царса)

Напослетку, циљ мистицизма и аскетизма јесте прочишћење, чији смисао није само предуслов за персоналну заједницу са Богом (која је неопходна да би Бог био Бог).

Славиша Костић

У нашој јавности било је мало говора о врхунским дометима духовности – попут мистицизма и аскетизма, и нема много домаћих научника који би се бавили овим феноменом. Опште гледано, сматра се да религијски мистицизам јесте нешто што треба да буде домет верских заједница, а не и секуларних научника.

Мистицизам је негативно сагледаван од стране Имануела Канта, што је био својеврстан тренд током читавог деветнаестог века од стране протестантских научника, који се доводио у везу са пијетизмом, док је Николај Берђајев био резервисан према традиционалном аскетизму и православном монаштву. Позната је његова критика усмерена према византијским подвижницима који су, по њему, засновали трансцедентни метод у својој аскетици одбацивши емоционалну дубину.

Међутим, философ Пјер Адо позитивно је вредновао аскетизам и мистично искуство хришћанске заједнице и сматрао је то наставком философског начина живљења какав налазимо у антици. Значајни су и радови историчара Питера Брауна, којима је фаворизован монашки аскетизам позне антике. У новије време имамо проучавање монашке школе у Гази из раног средњег века од стране јеврејских научница – религиолога Брурије Битон Ашкелони и историчарке Инбар Грајвер које показују да су монашки писци и текако инспиративни и актуелни за данашњи свет, посебно у потенцирању самотрансформације појединца која води ка његовом спремном суочавању са тешкоћама и изазовима и ојачавању наде за наставак животног пута.

Уосталом, овде налазимо подударност
са модерном психологијом: начин на који
сагледавамо свет који нас окружује
диктира и наше духовно (психичко) стање.

 

Бернард Мекџин (Јутјуб)

Један од водећих познавалаца хришћанског мистицизма данашњице, Бернард Мекџин, сматра да је реч о посебној свести присуства Божјег, а она по дефиницији надмашује свакидашње оквире и за последицу има преображај субјекта који је остварио доживљај. То се посебно огледа у потенцирању преображаја емоција, мисли и делања, што треба да води ка контроли ума над телом. Уосталом, овде налазимо подударност са модерном психологијом: начин на који сагледавамо свет који нас окружује диктира и наше духовно (психичко) стање.

Другим речима, сваки верник позван је
на дубље схватање своје вере, пошто је
мистицизам неодвојив од хришћанске
заједнице и представља циљ ка којем
стреме њене духовне праксе.

Уколико мистицизам сагледавамо са православног гледишта, онда имамо на уму говор о искуству (Мекџин, рецимо, у овом случају користи реч свест да би покушао да одговори на тензију која је владала међу научницима услед засебних и паранормалних искустава, наглашавајући да таква искуства представљају континуирани процес и покушавајући да их заодене у форму језика) или интуитивно сазнање божанског што премашује рационално, логичку перцепцију и знање, као и „нормалну”религијску свест. Другим речима, сваки верник позван је на дубље схватање своје вере, пошто је мистицизам неодвојив од хришћанске заједнице и представља циљ ка којем стреме њене духовне праксе. Оно што је сваком мистику дало врхунски доживљај било је практиковање вере, читање „Библије”, присуствовање Литургији, упражњавање молитве, аскетизам, духовно руковођење.

Григорије Синаит стога и сматра да виђење или мистицизам могу бити доступни сваком човеку, посредством задобијања концентрације и практиковањем технике дисања у умносрдачној молитви, докле је Симеон Нови Богослов указивао на то да се божанска активност може духовно и чулно опазити. Без доживљаја и осећаја ментални и духовни живот умиру,да би, напослетку, Никола Кавасила развио сакраментални мистицизам.

Међутим, можда је овде битније указати на принцип духовног узрастања који налазимо код Евагрија Понтијског, Максима Исповедника и исихаста, а у вези је са исправном контемплацијом и остваривањем бестрашћа. У овом случају Инбар Грајвер сматра да је монашки аскетски корпус користан због тога што даје интроспекцију људске психе, усредсређен је на развој људских потенцијала и, напослетку, што пропагира бестрашће или чистоту срца – као врлине које у појединцу подстичу борбу да се суочи са патњом или да успешно испуни своју улогу у друштву.

Овде бисмо додали и још једну битну појединост на путу ка остваривању бестрашћа: наиме, Василије Кесаријски и Григорије Ниски преправили су стоички принцип доброг и лошег коришћења страсти. Код њих је реч о својеврсном преображају ирационалних страсти у врлину: Григорије Ниски говори да се бес може преобразити у храброст, кукавичлук у обазривост, мржња у аверзију према злу… Григорије сматра да је људска природа по својој бити динамична и отворена ка непрестаној трансформацији. Реч је о својеврсном препорођавању сопства посредством врлинске употребе слободне воље. У таквом аскетском процесу достизања обожења, људска природа поред својих ограничених способности, мора непрестано превазилазити своја ограничења, што подразумева  контролисано и интегративно коришћење свега оног што нас чини хуманима. У почетном ступњу потенцирају се достизање самопознаје, реалистично сагледавање себе и света, прихватање патње, развијени степен друштвене интеракције и личносног узрастања да би се стремило ка вишем облику свести.

По Максиму Исповеднику, реч је о натприродној страсти, која подразумева трансформацију свих способности људске природе: интелектуалне, вољне и афективне. То, уствари, и подразумева да бесконачни Бог подстиче бесконачну жељу за њиме код оних са којима остварује заједницу и који одбацију све оно што представља зло а што је означено потпуном емоционалном стабилношћу, док прелест или поседнутост подразумева нешто што опседа центар рационалног сопства и поништава његову структуру. Реч је о нечему што води ка потпуној дезинтеграцији личности. У овом случају особа није способна да себе стабилизује и да веру изрази на прикладан начин, већ уздиже идолатријске елементе своје вере која се манифестује слабошћу у превазилажењу такве центрираности, а она води ка деструктивном понашању појединца, попут религијског фанатизма.

Овде треба поменути Евагријево учење о помислима logoismoi, штотреба да означава тренирање мисли. Првенствено, он указује на примарне негативне помисли које се називају демонским, попут незаситости, похлепе и таштине, које рађају даљи след мисли – искушења. Када монах оствари победу над овим помислима, ум може да контемплира на реалан начин тако што ће доћи до спознаје ствари. Видеће свет какав јесте и неће, рецимо, доћи у искушење да жели да поседује лепоту у светунити само да је искоришћава.

Петар Дамаскин (Википедија)

Тако, рецимо, Петар Дамаскин указује на то да анђеоске мисли долазе услед контемплације истинске сврхе начела створених ствари (укључујући створене природе), при чему указује на мисли које непосредно долазе од слободне воље као и на природне мисли (попут љубави родитеља према својој деци) које могу одагнати демонске мисли. Међутим, и такве духовне помисли морамо неговати са стрпљењем, скромношћу и надом које нам доноси вера, у борби са непрестаним завођењем разума.

Напослетку, циљ мистицизма и аскетизма јесте прочишћење, чији смисао није само предуслов за персоналну заједницу са Богом (која је неопходна да би Бог био Бог). Персонална трансформација подразумева достизање емоционалне стабилности, расуђивања и унапређивања личних међуљудских односа. Наравно, ово је могуће уколико се отворимо за своју ризницу духовности, која данас не интересује само теологе, већ и научнике у целом свету, пошто и они налазе доста тога што може помоћи савременом човеку.

А ми се морамо запитати има ли код нас аутентичних духовника, да ли смо заинтересовани за њихов рад и да ли смо уопште заинтересовани за духовност и мистицизам православља.

Литература:

Ashkelony-Bitton Brouria&Kofsky, Aryeh. Christian Gaza in Late Antiquity. Edited by Aryeh Kofsky & Bouria Bitton-Ashkelony. Brill.Leiden.Boston 2004.

Brown, Peter. The Body and Society. Columbia University Press, New York 1988.

Graiver, Inbar. Self-Transformation in Christian Aceticism in Late Antiquity. PHD dissertation. University of Tel-Aviv, October 2016.

Hadot, Pierre. Philosophy as a Way of Life.Translated by Michael Chase.Blackwell Publishers, Oxford 1995.

McGinn,Bernard. Mystical Consciousness: A Modest Proposal. Spiritus: A Journal of Christian Spirituality, Volume 8, Number 1, Spring 2008, 44-63.

The Philokalia: A Classic Text of Orthodox Sprituallity. Edited by Brock Bingman and Bradley Nassif. Oxford University Press 2012.

Тhe Oxford Dictionary of Byzantium. Volume two. Edited by Alexander P.Kazhdan.Oxford University Press, New York, and Oxford 1992.

The Willey Blackwell Companion to Christian Mysticism. Edited by Julia A.Lamm.Blackwell Publishing, Oxford 2013.

О аутору

Станко Стојиљковић

2 коментара

  • Бог и људска егзистенција

    Егзистенција је процес који се рађа при тражењу Бога у себи.

    Да бисмо разумели тај лично субјективан поларитет морамо дефинисати двa појма, као нагоне активних покретача интеракција динамике телесног и свесног. Контролора тих нагона, како естетски и етички , који наше биће и личност држе у равнотежној међувези је вечити проблем и мука нашем бићу. У тој просторној структури своје личности између нагона и савести човек због телесне ограниченост принуђен је тражити Бога. Тај осећај ограничености је најизраженији у зони неспутаних нагона које омеђава савест или етичке норме.Ту у тој области наше личности се крију сва проклета и спасоносна питања. Како детерминисати самог себе?
    Како формирати свој идентитет да би успоставио у себи космичку хармонији?
    Како из данашњег апсурдног вртлога немира и безнађа живљења доћи до мира и спокоја?
    Тебе Бога тражимо у себи, а да би га нашли морамо се фокусирати на област у домену биолошке егзистенције,где владају нагони страсти и духовне сфере, где доминира наша вечна сумња пропадања и пролазности. Између те две омеђености наслићујемо судњу реч у нама.
    Постмодернизам садашњости нам нуди изобиље чулног и конзументског угађања телу кроз гесло задовољства, по принципу – све и одмах. Међути нагон чулности временски јача и често прелази у своју противуречност где почиње да доминира човековим бићем, и субјект потпада под власт очаја и осећаја зависности од неиспуњених прохтева. Под тим нагонима човек одбацује духовну компоненту и еволуира ка сувише људском. Ту се човек одриче принципа избора зла или добра и потпада под нагон ђаводицеје губећи оно Христоцентрично у себи и сопствено кохезионо јавство. Наш живот постаје плитак и празан. Гаси се тежња ка Христоцентричности по духовној вертикали. Постајемо гола паганско-магијска љуштура која се натапа свим пролазним сластима а вечност душе наше бива потиснута на егзистенцијалну маргину.

Оставите коментар