АРГУСОВ ПОГЛЕД

НАУКА НИЈЕ СВЕЗНАЊЕ

Провера, и само провера (Википедија)

Провера, и само провера (Википедија)

Данас је сасвим јасно да са науком, као судбином, опстајемо или нестајемо. Са њом можемо створити благостање или пакао на овој планети која је, колико до сада знамо, једино станиште живота и интелигентних бића. Астроном Мартин Рис у својој књизи „Наш последњи век” пита се да ли ће људски  род преживети 21. век, јер наука више него икад напредује на основу далеко непредвидљивијих и потенцијално опасних образаца.

Академик Зоран Л. Ковачевић

Академик Зоран Л. Ковачевић

Да ли на почетку 21. века треба објашњавати шта је то наука? Неко ће рећи наука је свуда око нас. И најобичнији предмети којима се служимо производ су савремене науке и технологије. Али наука заслужује много вишу оцену од тога, па ће неки њени велики поборници рећи да је наука најзначајнији интелектуални производ  и највеће цивилизацијско достигнуће модерног доба, да заузима авангардно место у људском друштву.

Филозофи који су се некад сматрали
и научницима, а филозофија чак и
„краљицом науке”, и даље постављају
питање „хипотезе истине” – да ли
наука говори истину.

Међутим, без обзира на то, зачудићемо се да и данас највећи број људи не схвата и не размишља колики је утицај науке и технике на савремени живот, а поготово на нашу будућност. Зачуђујуће је, такође, како све то мало утиче на промену људског духа и свести тако  да је раскорак у брзини развоја науке и развоја друштва све већи. Друштво је и данас веома ратоборно и агресивно, с ниским прагом толеранцје као да не поседује нуклеарну енергију и енормну ратну технологију.

Другим речима, упркос доминацији науке научни поглед на свет друштва није ни близу доминантан. Чак и неки врхунски интелектуалци стављају под знак питања неке научне теорије које су у међувремену постале тврде чињенице. Неко, пак, априори одбацује научна сазнања не желећи да ремети своју слику света  или своје убеђење. Тако је и данас као што је било пре неколико векова када је Галиело Галилеј  посматрајући задивљен својим телескопом Јупитерове сателите дао инструмент свом пријатељу, професору филозофије из Падове, да и он погледа. Овај је то одлучно одбио не желећи да ремети слику света у коју је до тада веровао.

Када је Чарлс Дарвин објавио своју књигу „О пореклу врста”, његов професор Адам Сеџвик упутио му је писму у коме каже: „Моје поимање моралности шокирано је одломцима из твоје књиге”. А ректор Вестминстерске капеле Р. Т. Кендал каже: „Мислим да је теорија еволуције најчешће оружје које данас користи сатана у нападу на историјско хришћанство. Из ових неколико примера види се да се наука с правом глорификује али и негира, одбацује па и оптужује.

Иако се прихвата да је наука једини поуздан пут да се истражује и спозна реалан, физички свет, у научну истину многи сумњају. Филозофи који су се некад сматрали и научницима, а филозофија чак и „краљицом науке”, и даље постављају питање „хипотезе истине” – да ли наука говори истину. А наука је и рођена на питању истине. Одлучујући корак у вези с тим учинили су стари Грци, мада се то не може приписивати само њима.

Аристотелов финализам

Религија је имала своје тумачење света, природе и космоса и у то тумачење није се могло, ни смело сумњати. Појаве су се тумачиле митовима који су се, као неке примитивне теорије, преносили с колена на колено, а да нико није постављао питање њихове истинитости. Стари Хелени учинили су први корак ка битно новом начину размишљања које је водило непристрасном, објективном, апстрактном и универзалном сазнању. Тако је рођена научна мисао.

Али та мисао остала је у највећој мери спекулативна, мада је била прожета математиком која је постала критеријум за прављење разлике између филозофског и научног. Грчка наука, пре свега Аристотелова слика света, доминирала је вековима, али она, ма колико била значајна као исходиште научне мисли, имала је једну ману због које су је научници ренесансног доба одлучно одбацили. Ради се о такозваном финализму који прожима целокупно веома комплексно Аристотелово дело.

Основу научној методологији
поставили су Галилеј, Бекон,
Декарт, Њутн, Лајбниц, а многи
други су је потврдили и унапредили.

Оно што је била снага његовог система, а то је стабилност и непроменљивост, била је за Галилеја велика слабост. Оно што ће овај утемељивач модерног научног метода промовисати и што ће до данашњег дана остати једна од битних карактеристика науке, то је њена отвореност ка новим мишљењима и идејама по чему се научне теорије битно разликују од догми. Јер ниједан систем својим схемама не може обухватити бесконачну разноликост света и заувек окончати истраживање природе.

Коперниково откриће хелиоцентричног планетарног система не само да је на шокантан начин довело до промене слике света, оно је довело до још једног  наизглед парадоксалног сазнања. Оно што човек зна на основу здравог разума и искуства, наука често доводи у питање и негира тзв. здраворазумску истину. Ова истина се заснива на непоколебљивој вери у наша чула, посебно чуло вида. Јер шта има јаче од тврдње кад неко каже: „Ја сам то видео својим очима”. Ништа није очигледније од тога да је Земља стабилна и непокретна и да се небеска тела окрећу око ње.

Било је логично, на основу ових запажања здраворазумски тврдити да се Сунце окреће око ње, а не обрнуто. Могло би се рећи да модерна наука заправо и почиње негацијом овог здарворазумског аксиома и да она често пркоси здравом разуму. То сазнање да Земља нема централни положај у васиони открило је једну од најдубљих људских предрасуда – апсолутну веру у своја чула и да људска интуиција не може да открије свет недоступан чулима. А тај свет је огроман, бескрајно већи од оног што ми можемо спознати нашим чулима.

Тако се постепено формирало нешто што чини саму суштину науке – модеран научни метод. Основу научној методологији поставили су Галилеј, Бекон, Декарт, Њутн, Лајбниц, а многи други су је потврдили и унапредили. На основу овог метода долази се до научне истине која је битно различита од истина у свим другим областима интелактуалног и духовног стваралаштва – религији, уметности па и филозофији. Њена карактеристика је објективност, што значи да она мора да издрши ригорозну конфронтацију са стварношћу. Сем тога, она се стално проверава и наука је спремна да се одрекне својих претпоставки и теорија уколико их нове ччињенице оспоравају.

Јасан и језгровит језик

У складу с принципима рационалности и објективности, и језик науке је специфичан. Лајбниц је говорио да свака реч мора бити једнозначна, мора се претворити у број, математички знак. Он је у своме делу „De arte combinatoria” дао идеју о универзалном математичко-логичком језику науке. Научни чланци, монографије и студије пишу се на јасан и језгровит начин, безличним стилом што је сасвим супротно стилу у књижевности, филозофији и теологији. Према Карлу Поперу та једноставност и јасноћа стила научника, па  и других интелектуалаца,  чак је морална обавеза јер „одсуство јасноће је грех, а претенциозност је криминал”.

Ричард Докинс каже: „У еволуцију
верујемо јер постоје докази који то
веровање подржавају, а одрекли би
га се преко ноћи ако би се појавили
докази који би је оспорили”.

Научници се не одричу лако својих теорија, иако за њих још нема круцијалних доказа па неки филозофи констатују да и веровање у научне теорије представља својеврсну фундаменталистичку веру, слично религиозном веровању. У вези с тим Ричард Докинс каже: „У еволуцију верујемо јер постоје докази који то веровање подржавају, а одрекли би га се преко ноћи ако би се појавили докази који би је оспорили”. Мајкл Фарадеј је би још сликовитији: „Ја своје претпоставке држим на врховима прстију тако да их и најблажи дашак ветра са новим доказима може одувати”.

Основна мисија науке јесте откривање закона природе, а у вези с тим постоји скоро консензус, као што је речено, да нема бољег пута од науке да се упознају физички свет и природне појаве. Оно што науку карактерише, сем научне методологије, то је научна претпоставка. Научна претпоставка или хипотеза као и научна истина су јединственог карактера и разликују се од скоро свих других, у другим областима трагања за истином.

Та претпоставка треба да је проверљива и да, наравно, није тривијална, односно да се односи на значајно научно питање. Она се проверава прикупљањем нових доказа или, према Поперу још боље, покушајем њеног оповргавања. Главни начин провераваља научне претпоставке јесте експеримент, али такође и нове опсервације.На тај начин долази се до објективног знања  као аутентичног извора истине. Могу бити значајне и одређене претпоставке које се не могу проверити постојећим методама, али оне ипак остају у домену спекулативних, филозофских претпоставки. Оне могу бити значајне као идеје – на пример претпоставка о постојању више универзума или живота на другим планетама и слично.

У вези с тим Попер је свој чувени постулат falsificability прогласио за ултимативни критеријум демаркације између научних и ненаучних  хипотеза.

Проверена, односно доказана научнa хипотеза постаје научна теорија која је полазиште за нова истраживања. Научне теорије никад не постају догме јер се и оне перманентно проверавају. Многе теорије нису издржале то проверавање па се може рећи да је историја науке, у неку руку, историја пропалих теорија.

Ова чињеница даје повода скептицима, а нарочито противницима науке, којих није мало, да тврде да наука не говори истину. Они оптужују научнике да фалсификују своје резултате или да их саопштавају пре времена, као сензацију, што се, нажалост, понекад и дешава. Али  у науци лаж и фалш резултати не опстају дуго. Нова истраживања их брзо демантују. Алберт Ајнштајн, који је био познат и по својим духовитим изјавама, на питање скептика да ли научници увек знају шта раде јер је исход њиховог истраживања често сасвим друкчији од очекивања, одговорио је: „Када бисмо знали шта радимо то не би било истраживање, зар не?

Ово је често помињано као доказ поменуте сумње скептика, иако је смисао тога одговора сасвим друкчији. Научно истраживање је креативан процес, то је пут у непознато и каде би се са сигурношћу знали резултати то не би био научни већ стручни пројекат. Када је реч о научној истини треба имати у виду да наука не трага за апсолутном истином, нити је наука једини господар истине. Циљ науке је истина у смислу боље апроксимације истине, веће истинитости. Она не покушава да отвори врата неограниченој мудрости и свезнању, већ да постави границе грешке. Она трага за задовољавајућим објашњењем које се може проверити научном методологијом.

Огромна ризница знања

Научна истина о којој је до сада било речи односи на сазнања до којих се долази у егзактним, природно-математичким и техничким наукама, а она су најчешће резултат експерименталних истраживања. Међутим, постоје и тзв. пробабилистичке науке чија су сазнања мање поуздана, теже проверљива, а екстраполација је ризична. Овде су битне статистичке методе и рачуни вероватноће јер се ради и веома сложеним или чак хаотичним системима и појавама. Пример су дугорочна прогноза времена, кретање тржишта, економија, истраживања у домену социологије, где резултати истраживања говоре о већој или мањој вероватноћи поузданости закључака до којих се долази.

Ако се постави питање ко је одговоран
за последице примене науке, кратак
одговор је дао Лео Силард у расправи о
употреби нуклеарног оружија. Он каже:
„Ту се не ради о трагедији науке већ о
трагедији човечанства”.

Оваква подела науке је значајна и са етичког аспекта  у комуникацији с јавношћу и доношењу важних одлука за друштво. Ангажујући научнике на решавању сложених економских и друштвених проблема политичари од њих често траже брзе и конкретне резултате које ови не могу увек да дају имајући у виду сложеност и неизвестан исход истраживања.

Модерно друштво је утемељено на науци, а што се тиче будућности наука је наша судбина. Науци дугујемо огромну ризницу знања, богатство и моћ али друштво и даље не прихвата њену најдубљу поруку: објективноо знање као нови, јединствен и аутентичан извор истине. Упркос томе, или баш због тога, то објективно знање инкопатибилно је с неким другим доменима стваралаштва као што су уметност, књижевност, а посебно поезија. Тзв. објективна стварност до које се долази методама природно-математичких наука није стварност која интересује уметника. Напротив, он бежи од те стварности, па Албер Ками каже: „Уметност је побуна уметника против стварности”. А један други наглашава да „пред истином уметности стварност је варка”.

Однос друштва према науци је амбивалентан. Једни сматрају да наука  може све, а други се плаше да ће се то и десити. И поред доминантног места у друштву  и пресудног утицаја на све аспекте живота у друштву не доминира научни поглед на свет. Данас је тешко, чак и за врло образоване лаике, да схвате суштину и праве вредности нових научних достигнућа. Разумевање науке, њених принципа, значи пре свега разумевање научне методологије, а то је углавном недоступно онима који немају научну едукацију у конкретној области.

Из тих разлога могућа је ненаучна интерпретација научних достигнућа, па чак и оспоравање научно утемељених чињеница. То користе противници науке свих врста, па тако нпр. креационисти оспоравају Дарвинову теорију еволуције која је једна од најробуснијих научних теорија, где би се термин теорија могао заменити термином канон с обзиром на обиље података из десетине разлишитих научних области који је поткрепљују. Постоји неверица да су људи ходали по Месецу и оспоравање вредности вакцина које су до сада спасле милионе људских живота. Тај антагонизам према науци могуће је створити захваљујући непознавању науке, односно отдуству научног образовања.

Други, још јачи антагонизам који, међутим, има реалну основу, јесте страх од питања куда нас наука води. Астроном Мартин Рис у својој књизи „Наш последњи век” пита се да ли ће људски  род преживети 21. век, јер наука више него икад напредује на основу далеко непредвидљивијих и потенцијално опасних образаца. Напредак науке је тако убрзан,  а његове последице су све мање предвидљиве, тако да расте страх од нестанка цивилизације. Један од врло реалних страхова јесте глобално загревање где, такође, постоје они који га негирају.

Питање развоја науке постаје све више питање екологије, а с тим у вези и најозбиљније етичко питање. Очигледно је да развој савремене науке не би требало да зависи само од нових идеја и нове методологије већ и од етике. У вези са тим Ајнштајн је пре много година саветовао: „Примена науке мора бити пропорционална нашем незнању. Јер сада је време за стрпљење и опрезност”.

Ако се постави питање ко је одговоран за последице примене науке, кратак одговор је дао Лео Силард у расправи о употреби нуклеарног оружија. Он каже: „Ту се не ради о трагедији науке већ о трагедији човечанства”. Данас је сасвим јасно да са науком, као судбином, опстајемо или нестајемо. Са њом можемо створити благостање или пакао на овој планети која је, колико до сада знамо, једино станиште живота и интелигентних бића.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар