ARGUSOV POGLED

NAUKA NIJE SVEZNANJE

Provera, i samo provera (Vikipedija)

Provera, i samo provera (Vikipedija)

Danas je sasvim jasno da sa naukom, kao sudbinom, opstajemo ili nestajemo. Sa njom možemo stvoriti blagostanje ili pakao na ovoj planeti koja je, koliko do sada znamo, jedino stanište života i inteligentnih bića. Astronom Martin Ris u svojoj knjizi „Naš poslednji vek” pita se da li će ljudski  rod preživeti 21. vek, jer nauka više nego ikad napreduje na osnovu daleko nepredvidljivijih i potencijalno opasnih obrazaca.

Akademik Zoran L. Kovačević

Akademik Zoran L. Kovačević

Da li na početku 21. veka treba objašnjavati šta je to nauka? Neko će reći nauka je svuda oko nas. I najobičniji predmeti kojima se služimo proizvod su savremene nauke i tehnologije. Ali nauka zaslužuje mnogo višu ocenu od toga, pa će neki njeni veliki pobornici reći da je nauka najznačajniji intelektualni proizvod  i najveće civilizacijsko dostignuće modernog doba, da zauzima avangardno mesto u ljudskom društvu.

Filozofi koji su se nekad smatrali
i naučnicima, a filozofija čak i
„kraljicom nauke”, i dalje postavljaju
pitanje „hipoteze istine” – da li
nauka govori istinu.

Međutim, bez obzira na to, začudićemo se da i danas najveći broj ljudi ne shvata i ne razmišlja koliki je uticaj nauke i tehnike na savremeni život, a pogotovo na našu budućnost. Začuđujuće je, takođe, kako sve to malo utiče na promenu ljudskog duha i svesti tako  da je raskorak u brzini razvoja nauke i razvoja društva sve veći. Društvo je i danas veoma ratoborno i agresivno, s niskim pragom tolerancje kao da ne poseduje nuklearnu energiju i enormnu ratnu tehnologiju.

Drugim rečima, uprkos dominaciji nauke naučni pogled na svet društva nije ni blizu dominantan. Čak i neki vrhunski intelektualci stavljaju pod znak pitanja neke naučne teorije koje su u međuvremenu postale tvrde činjenice. Neko, pak, apriori odbacuje naučna saznanja ne želeći da remeti svoju sliku sveta  ili svoje ubeđenje. Tako je i danas kao što je bilo pre nekoliko vekova kada je Galielo Galilej  posmatrajući zadivljen svojim teleskopom Jupiterove satelite dao instrument svom prijatelju, profesoru filozofije iz Padove, da i on pogleda. Ovaj je to odlučno odbio ne želeći da remeti sliku sveta u koju je do tada verovao.

Kada je Čarls Darvin objavio svoju knjigu „O poreklu vrsta”, njegov profesor Adam Sedžvik uputio mu je pismu u kome kaže: „Moje poimanje moralnosti šokirano je odlomcima iz tvoje knjige”. A rektor Vestminsterske kapele R. T. Kendal kaže: „Mislim da je teorija evolucije najčešće oružje koje danas koristi satana u napadu na istorijsko hrišćanstvo. Iz ovih nekoliko primera vidi se da se nauka s pravom glorifikuje ali i negira, odbacuje pa i optužuje.

Iako se prihvata da je nauka jedini pouzdan put da se istražuje i spozna realan, fizički svet, u naučnu istinu mnogi sumnjaju. Filozofi koji su se nekad smatrali i naučnicima, a filozofija čak i „kraljicom nauke”, i dalje postavljaju pitanje „hipoteze istine” – da li nauka govori istinu. A nauka je i rođena na pitanju istine. Odlučujući korak u vezi s tim učinili su stari Grci, mada se to ne može pripisivati samo njima.

Aristotelov finalizam

Religija je imala svoje tumačenje sveta, prirode i kosmosa i u to tumačenje nije se moglo, ni smelo sumnjati. Pojave su se tumačile mitovima koji su se, kao neke primitivne teorije, prenosili s kolena na koleno, a da niko nije postavljao pitanje njihove istinitosti. Stari Heleni učinili su prvi korak ka bitno novom načinu razmišljanja koje je vodilo nepristrasnom, objektivnom, apstraktnom i univerzalnom saznanju. Tako je rođena naučna misao.

Ali ta misao ostala je u najvećoj meri spekulativna, mada je bila prožeta matematikom koja je postala kriterijum za pravljenje razlike između filozofskog i naučnog. Grčka nauka, pre svega Aristotelova slika sveta, dominirala je vekovima, ali ona, ma koliko bila značajna kao ishodište naučne misli, imala je jednu manu zbog koje su je naučnici renesansnog doba odlučno odbacili. Radi se o takozvanom finalizmu koji prožima celokupno veoma kompleksno Aristotelovo delo.

Osnovu naučnoj metodologiji
postavili su Galilej, Bekon,
Dekart, Njutn, Lajbnic, a mnogi
drugi su je potvrdili i unapredili.

Ono što je bila snaga njegovog sistema, a to je stabilnost i nepromenljivost, bila je za Galileja velika slabost. Ono što će ovaj utemeljivač modernog naučnog metoda promovisati i što će do današnjeg dana ostati jedna od bitnih karakteristika nauke, to je njena otvorenost ka novim mišljenjima i idejama po čemu se naučne teorije bitno razlikuju od dogmi. Jer nijedan sistem svojim shemama ne može obuhvatiti beskonačnu raznolikost sveta i zauvek okončati istraživanje prirode.

Kopernikovo otkriće heliocentričnog planetarnog sistema ne samo da je na šokantan način dovelo do promene slike sveta, ono je dovelo do još jednog  naizgled paradoksalnog saznanja. Ono što čovek zna na osnovu zdravog razuma i iskustva, nauka često dovodi u pitanje i negira tzv. zdravorazumsku istinu. Ova istina se zasniva na nepokolebljivoj veri u naša čula, posebno čulo vida. Jer šta ima jače od tvrdnje kad neko kaže: „Ja sam to video svojim očima”. Ništa nije očiglednije od toga da je Zemlja stabilna i nepokretna i da se nebeska tela okreću oko nje.

Bilo je logično, na osnovu ovih zapažanja zdravorazumski tvrditi da se Sunce okreće oko nje, a ne obrnuto. Moglo bi se reći da moderna nauka zapravo i počinje negacijom ovog zdarvorazumskog aksioma i da ona često prkosi zdravom razumu. To saznanje da Zemlja nema centralni položaj u vasioni otkrilo je jednu od najdubljih ljudskih predrasuda – apsolutnu veru u svoja čula i da ljudska intuicija ne može da otkrije svet nedostupan čulima. A taj svet je ogroman, beskrajno veći od onog što mi možemo spoznati našim čulima.

Tako se postepeno formiralo nešto što čini samu suštinu nauke – moderan naučni metod. Osnovu naučnoj metodologiji postavili su Galilej, Bekon, Dekart, Njutn, Lajbnic, a mnogi drugi su je potvrdili i unapredili. Na osnovu ovog metoda dolazi se do naučne istine koja je bitno različita od istina u svim drugim oblastima intelaktualnog i duhovnog stvaralaštva – religiji, umetnosti pa i filozofiji. Njena karakteristika je objektivnost, što znači da ona mora da izdrši rigoroznu konfrontaciju sa stvarnošću. Sem toga, ona se stalno proverava i nauka je spremna da se odrekne svojih pretpostavki i teorija ukoliko ih nove ččinjenice osporavaju.

Jasan i jezgrovit jezik

U skladu s principima racionalnosti i objektivnosti, i jezik nauke je specifičan. Lajbnic je govorio da svaka reč mora biti jednoznačna, mora se pretvoriti u broj, matematički znak. On je u svome delu „De arte combinatoria” dao ideju o univerzalnom matematičko-logičkom jeziku nauke. Naučni članci, monografije i studije pišu se na jasan i jezgrovit način, bezličnim stilom što je sasvim suprotno stilu u književnosti, filozofiji i teologiji. Prema Karlu Poperu ta jednostavnost i jasnoća stila naučnika, pa  i drugih intelektualaca,  čak je moralna obaveza jer „odsustvo jasnoće je greh, a pretencioznost je kriminal”.

Ričard Dokins kaže: „U evoluciju
verujemo jer postoje dokazi koji to
verovanje podržavaju, a odrekli bi
ga se preko noći ako bi se pojavili
dokazi koji bi je osporili”.

Naučnici se ne odriču lako svojih teorija, iako za njih još nema krucijalnih dokaza pa neki filozofi konstatuju da i verovanje u naučne teorije predstavlja svojevrsnu fundamentalističku veru, slično religioznom verovanju. U vezi s tim Ričard Dokins kaže: „U evoluciju verujemo jer postoje dokazi koji to verovanje podržavaju, a odrekli bi ga se preko noći ako bi se pojavili dokazi koji bi je osporili”. Majkl Faradej je bi još slikovitiji: „Ja svoje pretpostavke držim na vrhovima prstiju tako da ih i najblaži dašak vetra sa novim dokazima može oduvati”.

Osnovna misija nauke jeste otkrivanje zakona prirode, a u vezi s tim postoji skoro konsenzus, kao što je rečeno, da nema boljeg puta od nauke da se upoznaju fizički svet i prirodne pojave. Ono što nauku karakteriše, sem naučne metodologije, to je naučna pretpostavka. Naučna pretpostavka ili hipoteza kao i naučna istina su jedinstvenog karaktera i razlikuju se od skoro svih drugih, u drugim oblastima traganja za istinom.

Ta pretpostavka treba da je proverljiva i da, naravno, nije trivijalna, odnosno da se odnosi na značajno naučno pitanje. Ona se proverava prikupljanjem novih dokaza ili, prema Poperu još bolje, pokušajem njenog opovrgavanja. Glavni način proveravalja naučne pretpostavke jeste eksperiment, ali takođe i nove opservacije.Na taj način dolazi se do objektivnog znanja  kao autentičnog izvora istine. Mogu biti značajne i određene pretpostavke koje se ne mogu proveriti postojećim metodama, ali one ipak ostaju u domenu spekulativnih, filozofskih pretpostavki. One mogu biti značajne kao ideje – na primer pretpostavka o postojanju više univerzuma ili života na drugim planetama i slično.

U vezi s tim Poper je svoj čuveni postulat falsificability proglasio za ultimativni kriterijum demarkacije između naučnih i nenaučnih  hipoteza.

Proverena, odnosno dokazana naučna hipoteza postaje naučna teorija koja je polazište za nova istraživanja. Naučne teorije nikad ne postaju dogme jer se i one permanentno proveravaju. Mnoge teorije nisu izdržale to proveravanje pa se može reći da je istorija nauke, u neku ruku, istorija propalih teorija.

Ova činjenica daje povoda skepticima, a naročito protivnicima nauke, kojih nije malo, da tvrde da nauka ne govori istinu. Oni optužuju naučnike da falsifikuju svoje rezultate ili da ih saopštavaju pre vremena, kao senzaciju, što se, nažalost, ponekad i dešava. Ali  u nauci laž i falš rezultati ne opstaju dugo. Nova istraživanja ih brzo demantuju. Albert Ajnštajn, koji je bio poznat i po svojim duhovitim izjavama, na pitanje skeptika da li naučnici uvek znaju šta rade jer je ishod njihovog istraživanja često sasvim drukčiji od očekivanja, odgovorio je: „Kada bismo znali šta radimo to ne bi bilo istraživanje, zar ne?

Ovo je često pominjano kao dokaz pomenute sumnje skeptika, iako je smisao toga odgovora sasvim drukčiji. Naučno istraživanje je kreativan proces, to je put u nepoznato i kade bi se sa sigurnošću znali rezultati to ne bi bio naučni već stručni projekat. Kada je reč o naučnoj istini treba imati u vidu da nauka ne traga za apsolutnom istinom, niti je nauka jedini gospodar istine. Cilj nauke je istina u smislu bolje aproksimacije istine, veće istinitosti. Ona ne pokušava da otvori vrata neograničenoj mudrosti i sveznanju, već da postavi granice greške. Ona traga za zadovoljavajućim objašnjenjem koje se može proveriti naučnom metodologijom.

Ogromna riznica znanja

Naučna istina o kojoj je do sada bilo reči odnosi na saznanja do kojih se dolazi u egzaktnim, prirodno-matematičkim i tehničkim naukama, a ona su najčešće rezultat eksperimentalnih istraživanja. Međutim, postoje i tzv. probabilističke nauke čija su saznanja manje pouzdana, teže proverljiva, a ekstrapolacija je rizična. Ovde su bitne statističke metode i računi verovatnoće jer se radi i veoma složenim ili čak haotičnim sistemima i pojavama. Primer su dugoročna prognoza vremena, kretanje tržišta, ekonomija, istraživanja u domenu sociologije, gde rezultati istraživanja govore o većoj ili manjoj verovatnoći pouzdanosti zaključaka do kojih se dolazi.

Ako se postavi pitanje ko je odgovoran
za posledice primene nauke, kratak
odgovor je dao Leo Silard u raspravi o
upotrebi nuklearnog oružija. On kaže:
„Tu se ne radi o tragediji nauke već o
tragediji čovečanstva”.

Ovakva podela nauke je značajna i sa etičkog aspekta  u komunikaciji s javnošću i donošenju važnih odluka za društvo. Angažujući naučnike na rešavanju složenih ekonomskih i društvenih problema političari od njih često traže brze i konkretne rezultate koje ovi ne mogu uvek da daju imajući u vidu složenost i neizvestan ishod istraživanja.

Moderno društvo je utemeljeno na nauci, a što se tiče budućnosti nauka je naša sudbina. Nauci dugujemo ogromnu riznicu znanja, bogatstvo i moć ali društvo i dalje ne prihvata njenu najdublju poruku: objektivnoo znanje kao novi, jedinstven i autentičan izvor istine. Uprkos tome, ili baš zbog toga, to objektivno znanje inkopatibilno je s nekim drugim domenima stvaralaštva kao što su umetnost, književnost, a posebno poezija. Tzv. objektivna stvarnost do koje se dolazi metodama prirodno-matematičkih nauka nije stvarnost koja interesuje umetnika. Naprotiv, on beži od te stvarnosti, pa Alber Kami kaže: „Umetnost je pobuna umetnika protiv stvarnosti”. A jedan drugi naglašava da „pred istinom umetnosti stvarnost je varka”.

Odnos društva prema nauci je ambivalentan. Jedni smatraju da nauka  može sve, a drugi se plaše da će se to i desiti. I pored dominantnog mesta u društvu  i presudnog uticaja na sve aspekte života u društvu ne dominira naučni pogled na svet. Danas je teško, čak i za vrlo obrazovane laike, da shvate suštinu i prave vrednosti novih naučnih dostignuća. Razumevanje nauke, njenih principa, znači pre svega razumevanje naučne metodologije, a to je uglavnom nedostupno onima koji nemaju naučnu edukaciju u konkretnoj oblasti.

Iz tih razloga moguća je nenaučna interpretacija naučnih dostignuća, pa čak i osporavanje naučno utemeljenih činjenica. To koriste protivnici nauke svih vrsta, pa tako npr. kreacionisti osporavaju Darvinovu teoriju evolucije koja je jedna od najrobusnijih naučnih teorija, gde bi se termin teorija mogao zameniti terminom kanon s obzirom na obilje podataka iz desetine razlišitih naučnih oblasti koji je potkrepljuju. Postoji neverica da su ljudi hodali po Mesecu i osporavanje vrednosti vakcina koje su do sada spasle milione ljudskih života. Taj antagonizam prema nauci moguće je stvoriti zahvaljujući nepoznavanju nauke, odnosno otdustvu naučnog obrazovanja.

Drugi, još jači antagonizam koji, međutim, ima realnu osnovu, jeste strah od pitanja kuda nas nauka vodi. Astronom Martin Ris u svojoj knjizi „Naš poslednji vek” pita se da li će ljudski  rod preživeti 21. vek, jer nauka više nego ikad napreduje na osnovu daleko nepredvidljivijih i potencijalno opasnih obrazaca. Napredak nauke je tako ubrzan,  a njegove posledice su sve manje predvidljive, tako da raste strah od nestanka civilizacije. Jedan od vrlo realnih strahova jeste globalno zagrevanje gde, takođe, postoje oni koji ga negiraju.

Pitanje razvoja nauke postaje sve više pitanje ekologije, a s tim u vezi i najozbiljnije etičko pitanje. Očigledno je da razvoj savremene nauke ne bi trebalo da zavisi samo od novih ideja i nove metodologije već i od etike. U vezi sa tim Ajnštajn je pre mnogo godina savetovao: „Primena nauke mora biti proporcionalna našem neznanju. Jer sada je vreme za strpljenje i opreznost”.

Ako se postavi pitanje ko je odgovoran za posledice primene nauke, kratak odgovor je dao Leo Silard u raspravi o upotrebi nuklearnog oružija. On kaže: „Tu se ne radi o tragediji nauke već o tragediji čovečanstva”. Danas je sasvim jasno da sa naukom, kao sudbinom, opstajemo ili nestajemo. Sa njom možemo stvoriti blagostanje ili pakao na ovoj planeti koja je, koliko do sada znamo, jedino stanište života i inteligentnih bića.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar