NEISKAZIVA SPOZNAJA

Svako promišljanje o tome da li je svest deo sveta ili je svet deo svesti, odnosno svaka elaboracija odnosa sveta i svesti, uvek govori manje od onoga šta sve može podrazumevati odnos čovek-svet. Znači uvek manje od te datosti, jer za sve što bismo o njoj mogli reći, morali bismo da tražimo dokaze, koji su neminovno zasnovani, opet, na njoj.

Prof. dr Ljubo Ristovski

Čovek je celovito psihosomatsko biće, koje je jedino svesno sebe i sveta u kome jeste, što ga čini jedinstvenim i po tome, što je istovremeno subjekt i objekt spoznaje. Kao subjekt spoznaje, čovek je suočen sa materijalnim svetom koji ga okružuje i delimično mu prapada svojom telesnošću, ali i sa svojom duhovnošću i svešću. Upravo je svest sama sebi i subjekt i objekt spoznaje, ali takve da je rečima neiskaziva.

Ne postoji civilizacija ili kultura, verovatno da ne postoji ni čovek koji bi osporavao ili dovodio u sumnju, nepobitnu činjenicu da je osnovni pokretač svih čovekovih mentalnih pregnuća suprotnost Ja i Ne-Ja. Ta suprotnost, odnosno naša svest o postojanju sveta u kome jesmo ali, istovremeno, i svest o nama samima, o postojanju sveta u nama, datost je sama po sebi. Ova datost u sebi krije i odgovore na pitanja odnosa čovek-svet, ali je neobazrivo tvrditi da se njenom analizom može doći do tih odgovora.

Svako promišljanje o tome da li je svest deo sveta ili je svet deo svesti, odnosno svaka elaboracija odnosa sveta i svesti, uvek govori manje od onoga šta sve može podrazumevati odnos čovek-svet. Znači uvek manje od te datosti, jer za sve što bismo o njoj mogli reći, morali bismo da tražimo dokaze, koji su neminovno zasnovani, opet, na njoj.

Izrekavši mišljenje da je suprotnost Ja i Ne-Ja datost po sebi, nisam ništa izrekao o odnosu čovek-svet, tj. odnosu sveta i svesti, jer ništa nije rečeno ni o čoveku, niti o svetu nego je samo naznačeno da problem tog odnosa, svakako, postoji. Kako je moj osnovni cilj razmatranje nekih partikularnih aspekata čovekovog poimanja sveta i samog sebe – vlastitog sopstva, to ne mogu izbeći suočavanje i s tim problemom.

Kako zapadnjak doživljava sebe

Za pripadnike civilizacije Zapada karakteristično je poimanje realnosti koje je zasnovano na tzv. zapadnjačkom (dekartovskom) shvatanju prirode. Saglasno ovom shvatanju, koje je istovremeno i jedan od mogućih, za pripadnike Zapada tipičnih načina razrešenja odnosa čovek-svet, realnost se suštinski može razdvojiti na oblast duha (res cogitans) i oblast materije (res extensa).

Pošto je svako racionalno znanje skoro
lišeno iracionalnih elemenata, a
iracionalno znanje neminovno sadrži i
određene racionalne elemente, pri čemuse
oba stiču umom, to se može, uslovno gledano,
zaključiti da u sticanju iracionalnog znanja
um angažuje skoro sve svoje potencijale, a pri
sticanju racionalnog znanja samo deo njih.

Baveći se oblašću duha, snagom vlastitog uma, čovek se određuje kao biće u sebi i svetu, sa sadržajima koji ne moraju imati direktno ishodište u svetu izvan njega. S druge strane, baveći se oblašću materije, opet snagom vlastitog uma, čovek ne samo da stiče spoznaju o svetu u kome jeste, nego i određuje odnos bića i sveta. Zato nije moguće razrešiti problem odnosa čovek-svet, a da se prethodno ne razreši problem poimanja bića i čovekovog sopstva.

Pošto je svako racionalno znanje skoro lišeno iracionalnih elemenata, a iracionalno znanje neminovno sadrži i određene racionalne elemente, pri čemu se oba stiču umom, to se može, uslovno gledano, zaključiti da u sticanju iracionalnog znanja um angažuje skoro sve svoje potencijale, a pri sticanju racionalnog znanja samo deo njih. Zato je svrsishodno govoriti o raciju kao segmentu uma kojim stičemo racionalno znanje.

Čovek Zapada ne sagledava sebe kao integralni deo sveta u kome jeste, kao jedno sa prirodom, jer i on je priroda. On vlastito telo i sopstvo ne doživljava kao jedinstvo koje ga svesnim bićem čini, nego svoje sopstvo, odnosno sebe oseća izdvojenim, kao Ja samo udomljeno negde u telu. Um je razdvojen od tela i dodeljen mu je, pored ostalog, neprirodni zadatak da telo konroliše. Ovo je uticalo da se na sličan način posmatra i spoljni svet. Svet se doživljava kao nešto što je izvan uma, kao što je i um izvan njega, odnosno njega kao da tvori mnoštvo odvojenih objekata i događanja, koji se, kao na filmskom platnu, pojavljuju, nestaju i dešavaju i to pred ljudskim umom.

S obzirom na navedeno zapadnjačko osećanje vlastitog sopstva, kao odvojenog od tela i same prirode, zanimljivo je zapitati se ko to izučava res extensa i ko se to bavi sa res cogitans, odnosno za koga su i res extensa i res cogitans ono što jesu? Odgovor je, naizgled, više nego jednostavan: um se bavi i sa res extensa i sa res cogitans! Ipak, nije sve tako jednostavno, to je um uzdignut iznad prirode, jer on je subjekt u odnosu na nju, koja je objekt. Naime, sve je u prirodi ili res extensa ili res cogitans, a samo um nije ni jedno, niti je drugo. Zato smo prethodno nagovestili shvatanje da se zapadnjačkim pristupom preformuliše problem odnosa čoveka i sveta. Ljudski um se uzdiže iznad prirode, iznad sveta, izdvojen od njega, koga oseća kao objekt, a telo se utapa, suštinski gledano, u res extensa i tako postaje samo običan objekt spoznaje uma.

Ilustracija (Vikipedija)

Na taj način se problem odnosa čovek-svet usložnjava, odnosno preformuliše se u probleme odnosa um-svet i um-vlastito telo.

Suočen sa dve vrste sadržaja koji okupiraju njegov razum i um ili duh (dušu), sa onim koji su uklopljivi u ljudsko iskustvo i onim koji to nisu, čovek u sebi gradi dva sveta, dva bića: racionalno i iracionalno biće. Prvo za svet u kome je razumu sve dohvatno, uklopljivo u ljudsko iskustvo, a drugo za svet u kome postoji i delimično dohvatno ili potpuno nedohvatno. Za dva bića i dva vladaoca: racio (razum) gospodari racionalnim bićem, dok je vladaoc iracionalnog bića um.

Kako je svaki čovek univerzum u malom, to se
može reći da i um i razum tragaju posvojim
univerzumima, u kojima će uvek biti više
skrivenog, nespoznatog, nego spoznatog.

Razum zna ili bar misli da zna kakvim svetom (bićem) gospodari i kako ga dograđuje, gradi. Biće kojim on gospodari, izrasta kroz sve širu i sve dublju spoznaju o svetu u kome opstaje. Um ne zna, ona oseća svet koji joj pripada, a to što ona čini za izrastanje iracionalnog, pre se ostvaruje kroz sve dublje uranjanje u vlastite a nespoznate dubine, nego kroz spoznaju onoga što se u nama samima, možda, i ne nalazi.

Kako je svaki čovek univerzum u malom, to se može reći da i um i razum tragaju po svojim univerzumima, u kojima će uvek biti više skrivenog, nespoznatog, nego spoznatog. Nebitno je šta je zaista istinito, tj. besmisleno je razmišljati o tome da li je više spoznatog ili je, pak, više nespoznatog, jer mrak uvek više skriva, nego što svetlost pokazuje. I najmanja mračna sobica, u kojoj ranije nismo bili, po tome kako doživljavamo tamu što je skriva, čini nam se prostranija od najveće poznate dvorane.

Naučne istine su istine o apstrahovanoj stvarnosti, pa nam zato nauka nudi sliku vrlo apstrahovanog, nepojmljivo mnogo osiromašenog, nepostojećeg čoveka. Kakva je to slika, najbolje pokazuje, prethodno ovlaš pomenuto, frojdističko poimanje naših duhovnih sadržaja. Naime, ako oblast podsvesnog čine samo potisnuti sadržaji iz oblasti svesnog, kao i znani i neznani nagoni, onda, saglasno takvom shvatanju, skoro svi čovekovi duhovni sadržaji imaju svoje ishodište u oblasti res extensa. To, s druge strane, znači da sve u nama ima racionalnu osnovu, odnosno da je iracionalno u nama, samo racionalno potisnuto u podsvesno. Drugim rečima, ispada da je iracionalno biće samo neželjeni deo racionalnog bića, koji smo i od nas i od drugih gurnuli pod tepih, odnosno potisnuli u podsvesno.

Frojdističko shvatanje čovekovih duhovnih sadržaja, nije samo jedno od mogućih shvatanja, nego je upleteno u sliku čoveka koju nauka Zapada nudi, a postalo je i osnovno polazište pripadnika zapadne civilizacije u poimanju vlastite duhovnosti. Zapadnjak svoje duhovne sadržaje ili svodi u racionalne okvire, čime ih nedopustivo mnogo banalizuje, ili ih subracionalizuje, ostavljajući ih u oblasti podsvesnog. U oba slučaja se radi o uspostavljanju određenih korelacija između vlastite duhovnosti i spoznatog, koga smo u prvom slučaju svesni, a u drugom slučaju nesvesni, sa mogućnošću da i toga postanemo svesni. Znači, svi duhovni sadržaji su u osnovi elementi racionalne spoznaje, koji su međusobno logički korelirani ili, kao oni iz oblasti podsvesnog, logički nekorelirani. Ako smo zaista takvi, postavlja se pitanje ima li u čovekovom sopstvu bilo kakvih tajni? Gde su u nama, onda, skrivena ishodišta muzike, slike, pesme, religioznih osećanja. Zar su to samo neki od elemenata potisnutih sadržaja svesnog, zaboravljenih racionalnih spoznaja; zar sve u nama od racija (intelekta) ishodi?

Nepobitna je spoznaja da su čovekovi duhovni prostori nedokučivo duboki i nesagledivo sadržajni, tako da se frojdističko poimanje čovekovog sopstva kao dvoslojne ili troslojne duhovne strukture, slobodno može nazvati nedopustivo arbitrarnom i nerealnom simplifikacijom.

Sve više preovladava shvatanje da je čovekova duhovna struktura višeslojna, pri čemu je broj mogućih duhovnih slojeva nesaglediv, kao što su i umu nedohvatni mnogi od duhovnih sadržaja, koji na njima nastaju, i nestaju, kao odrednice nekih temporalnih psihičkih stanja, ili trajno opstaju, kao skrivene, ili samo delimično sagledive, duhovne odrednice čovekovog sopstva. Broj duhovnih slojeva je svojevrsni pokazatelj duhovne dubine, odnosno duhovnog bogastva. S druge strane, sposobnost defragmentacije duhovnih sadržaja, koji egzistiraju na različitim duhovnim slojevima, tj. sposobnost njihovog povezivanja, pokazatelj je imaginativne snage, odnosno iracionalnih spoznajnih sposobnosti.

Racionalno i intuitivno znanje

Zapadnjačko-dekartovsko razdvajanje oblasti racija od oblasti duha, koje je još važeće shvatanje ove civilizacije, kako smo prethodno naveli, postulira dva tipa znanja: racionalno i intuitivno znanje. Ovo shvatanje nije tipično samo za zapadnjački pristup, jer je prisutno i u učenjima drugih civilizacija, ali je zato za njega vrlo tipično da se ta dva tipa znanja smatraju potpuno razdvojenim, pri čemu je racionalnom data evidentna prevaga.

Lična a neiskaziva spoznaja, znači ona koja
se drugima ne može jednoznačno preneti, za
kartezijance nije znanje, nego partikularan
doživljaj stvarnosti, pri čemu je ta
partikularnost posledica specifičnosti
subjekta, a ne same stvarnosti.

Kao što moguće ne pripada pojavnoj stvarnosti dok se ne ostvari, jer stvarnost čini ostvareno, tako i spoznato, ali neiskazano, ne pripada znanju u zapadnjačkom smislu. Samo potpuno ili delimično iskaziva spoznaja je ostvarena, odnosno postaje znanje. Drugim rečima, zapadnjačko znanje čine samo one spoznaje, koje su na neki način iskazane, projavljene onima koji jesu, ili onima koji će tek doći. Kao ilustracija rečenog može da posluži Hajdegerov stav da „stvari nema tamo gde nedostaje reč”, ili „tek tamo gde je za stvar pronađena reč, tamo je stvar stvar”.

Ilustracija (Šaterstok)

Lična a neiskaziva spoznaja, znači ona koja se drugima ne može jednoznačno preneti, za kartezijance nije znanje, nego partikularan doživljaj stvarnosti, pri čemu je ta partikularnost posledica specifičnosti subjekta, a ne same stvarnosti. Zbog toga, saglasno zapadnjačkom pristupu, lična nesikaziva spoznaja ne govori o samoj stvarnosti, nego o našem partikularnom odnosu prema njoj, ili prema nekom njenom delu, pa zato ona, pre svega, govori o nama.

Kao što um od stvarnosti manje vidi nego
što ona jeste, tako i reč manje govori nego
što je um video. Naime, mišlju se nikada
nemože u potpunosti artikulisati
percepirano, a reč sliku još više izbledi
jer misao je samo delimično rečima iskaziva.

Spoznato se u znanje pretvara rečju koju je čovek napisao, naslikao, otpevao ili odsvirao, jer se i zvukom i bojom iskazuje, govori. Činjenica da spoznaja koja se makar i delimično rečju ne može iskazati, na bilo koji od navedenih načina, ne može biti prihvaćena kao istina u zapadnjačkom smislu, govori da je znanje o stvarnosti određeno koliko sposobnošću racija da tu stvarnost shvati i sebi objasni, toliko i mogućnošću da se spoznato rečju projavi, obznani.

Kao što um od stvarnosti manje vidi nego što ona jeste, tako i reč manje govori nego što je um video. Da ne govorimo o bledilu kojom čula boje stvarnost. Ono što čula percepiraju, mnogo je manje od onog što stvarnost jeste, pa zato um, na osnovu percepiranog, tvori još bleđu sliku stvarnosti. Naime, mišlju se nikada ne može u potpunosti artikulisati percepirano, a reč sliku još više izbledi jer misao je samo delimično rečima iskaziva.

Racionalno znanje izrasta iz našeg odnosa sa res extensa, odnosno stičemo ga, baveći se onim domenom realnosti koji definišemo kao oblast nauke. To je iskustveno znanje, jer ga tvore samo sadržaji uklopljivi u ljudsko iskustvo. Sve istine koje ga konstituišu u to što jeste, u skup neprotivrečnih i jednoznačno koreliranih činjenica, objektivizirane su, odnosno proverljive su.

Razum do racionalnog znanja dolazi baveći se sa res extensa, pri čemu se to bavljenje svodi na prikupljanje činjenica o entitetima i fenomenima, odnosno na klasifikovanje, merenje i upoređivanje objekata i fenomena iz pojavnog sveta, tj. onog dela realnosti koji je u dosegu naših čula ili naših instrumenata. Na taj način racio, gradeći svoj sistem racionalnih znanja, stvara svet nezavisan od njega, odnosno on se u odnosu na taj svet postavlja kao izdvojeni subjekt.

Zbog neizmerne i nesaznatljive raznolikosti pojavnog sveta, kojeg tvori nesagledivo bogastvo entiteta, oblika, struktura, fenomena i procesa, intelekt je prinuđen da pribegne specifičnom selekcioniranju svojstava, i to tako da neka od njih proglašava značajnim za njegovo poimanje prirode, a druga zanemaruje kao nebitna. Tako racio (razum) gradi svoju redukovanu sliku – surogat stvarnosti, koja je, svakako, primerena moći, odnosno nemoći ljudskog uma. Iz ove nemoći, sa kojom se ljudski um neminovno miri, ishodi ključno svojstvo racionalnog znanja, koje omogućava da se navedeni problemi „prevaziđu”, a to je apstrahovanje.

Apstrahovanjem se stvarnost svodi na sistem povezanih pojmova i simbola, koji su samo simbolički klon stvarnosti, pa tako samo nagoveštavaju šta stvarnost jeste. Dobar primer su jednačine fizike, kojima se simbolički opisuju fizički pojmovi i određeni procesi u prirodi, pri čemu se nijedna od tih jednačina ne odnosi, tj. ne opisuje neki konkretan fizički proces. Jednačina nam samo omogućava da razumemo ono što se u pojedinim fizičkim procesima dešava, a njihova je verna slika isto toliko koliko je mapa koja nam pomaže da se krećemo po nekoj teritoriji, verna slika teritorije na koju se odnosi, ili koliko reč drvo opisuje konkretno drvo, a reč čovek konkretnog čoveka.

Mogućnost apstrahovanja je esencijalna pretpostavka racionalnog poimanja stvarnosti, pa je zato racionalno znanje utoliko bliže stvarnosti, ukoliko se apstrahovanjem ona manje osiromašuje. Osiromašenje je neminovno i po pravilu mnogo veće, nego što to mi sebi priznajemo, iako nam činjenica da čulima dosežemo mnogo više nego što uspevemo da rečima objasnimo, sama po sebi govori o velikom bledilu misli i neuporedivo većem bledilu reči.

Zbog nedefinisanosti granica oblasti duha,
za koje se jedino može naslutiti odakle
počinju, ali ne i dokle dosežu, definicija
intuitivnog znanja je znatno komplikovanija.

Kako racionalno znanje ne tkamo osećajima, niti to činimo mislima, nego uvek samo rečima, tvorac tog znanja – intelekt mora biti frustriran, jer ono čime obznanjuje svoje poimanje stvarnosti je najsiromašnije sredstvo za njen opis. Frustracija intelekta je to veća, što je veća snaga misli kojima poniremo u stvarnost, jer intelekt to jeste, ako je u stanju da se iskaže, a rečima se premalo iskazuje. Naime, snaga misli ne čini reči, kojima se iskazujemo, sadržajnijim, nego samo potpunije pokazuje njihovo siromaštvo i nemogućnost da obuhvate bar onoliko od sadržajnosti stvarnosti, koliko se mislima to može učiniti.

Zbog nedefinisanosti granica oblasti duha, za koje se jedino može naslutiti odakle počinju, ali ne i dokle dosežu, definicija intuitivnog znanja je znatno komplikovanija. S druge strane, nemogućnost iznalaženja objektivnih instrumenata za sticanje intuitivnog znanja, sličnih onima koji se koriste za sticanje racionalnog, problem definicije intuitivnog znanja čini još komplikovanijim.

U oblasti u kojoj opstaju sadržaji koje smo podveli pod res cogitans, ništa se ne može meriti i kvantifikovati, pa zato odnos uma i tog sveta nije neposredan, što onemogućava da se njegovi sadržaji svedu u granice ljudskog iskustva. I najbolje proučeni sadržaji iz oblasti duha neminovno prevazilaze te granice i samo su delimično svodljivi unutar njih, pri čemu je nemoguće znati koliki je nesvodljivi deo. To je oblast transcendentnih, raciju nedohvatnih sadržaja, koji su izvan domašaja i svega onoga što naukom nazivamo.

Dve vrsta znanja i dve vrste istina

Istine racionalnog bića svako od nas izgovara na sličan način, pri čemu razlike ne dotiču samu istinu, jer racionalna istina nije to što jeste, ako se može doživljavati i iskazivati na načine koji joj mogu izmeniti značenje. Drugim rečima, ono što se proglasi za racionalnu istinu, postaje potpuno nezavisno od svog tvorca, i od bilo kog drugog.

Ilustracija (Vikipedija)

S druge strane, iracionalne istine postaju to što jesu samo onda i kod onih koji ih doživljavaju kao istine, pri čemu ih drugi doživljavaju kao nešto u čemu „možda ima nečega”, dok treći u njima vide čiste zablude. Za one prve, koji ih kao istine doživljavaju, istine iracionalnog bića ne postaju manje vredne, zbog toga što ih neki drugi, ili svi ostali ne smatraju nikakvim istinama. Tako pravi vernik ne veruje u Boga zato što drugi veruju, kao što neće prestati da u njega veruje, ako svi drugi to učine. Nebitno je kako je i zašto postao vernik, ali ako je već to postao, onda je vera njegov lični doživljaj istine o Bogu, koji je nezavisan od doživljaja drugih, bilo vernika, bilo nevernika.

Sličan je odnos čoveka prema svim istinama do kojih dolazi iracionalno biće, tj. ono što prihvatamo kao takvu istinu, ako smo to zaista učinili, nimalo ili vrlo malo zavisi od odnosa drugih prema njoj. Prema tome, istine iracionalnog sveta (bića) se najpotpunije ispoljavaju kroz doživljeno, a ne spoznato u uobičajenom smislu, što znači da su to, u osnovi, prevashodno lične (subjektivne) istine.

Zar je potrebno posebno objašnjavati
da je neizrecivo ono čime nas ispunjava
religiozno osećanje, muzika, poezija
ili slikarstvo?

Racionalne istine su jednoznačno iskazive, pa su zato i jednoznačno prenosive. Jednom spoznate, one se jednoznačno mogu preneti drugima, kao što drugi mogu nama preneti istine koje su oni spoznali. Zahtev za jednoznačnom iskazivošću može biti zadovoljen samo ako je reč o istinama kojima se nužnim apstrahovanjem ne menja smisao i značenje. S druge strane, iracionalne istine su neprenosive, jer su i neiskazive. Postoji samo mogućnost da se nagoveste neki od sadržaja koji je čine, ali nagovešteno je daleko od iskazanog. Ova tvrđenja ne zahtevaju neku posebnu elaboraciju, jer su nam intuitivno jasna. Zar je potrebno posebno objašnjavati da je neizrecivo ono čime nas ispunjava religiozno osećanje, muzika, poezija ili slikarstvo?