ВРЕМЕНСКА МАШИНА

НЕМИ СВЕДОК ИСПОВЕСТИ

Свети Никола (Димитријевић)

Иконописац је у неком погледу и алхемичар зато што у самом пигменту препознаје сва четири елемента ‒ воду, ватру, ваздух и земљу. А својим односом према томе и својим испитивањем и созерцањем, он том пигменту даје духовност.

Владана Рашић Драгојевић

Људи је вековима поштују. Уз њу се рађамо, крстимо, живимо, умиремо. С народом је делила исту судбину. Пред њом су се покрстили, са њом се селили и у ратовима страдали. Представља немог сведока човекових најдубљих исповести. Икона је место сусрета човека са Богом.

Израз созерцање подразумева „гледање срцем”, представља основу надахнућа, духовни однос према икони. Указује да се наше гледање не своди само на пуко физичко гледање већ се уноси емоција и оно што је најважније, унутрашњи преображај саме личности.

За сликање икона користи се јајчана
темпера. Она је врло постојана и то
је највише помогло да иконе старе и
хиљаду година буду данас у добром
стању. Иконопис се преносио с колена на колено
.

Иконописац је у неком погледу и алхемичар зато што у самом пигменту препознаје сва четири елемента ‒ воду, ватру, ваздух и земљу. А својим односом према томе и својим испитивањем и созерцањем, он том пигменту даје духовност. И на тај начин он унутар иконе доноси ту основну нит која може да потакне на молитву.

Деизис са српским светитељима

За сликање икона користи се јајчана темпера. Она је врло постојана и то је највише помогло да иконе старе и хиљаду година буду данас у добром стању. Иконопис се преносио с колена на колено. Проучавао се углавном по манастирима. Користили су се природни материјали и примитивни алати. Да би се даска припремила за сликање, морала је да се обради примитивним алатима, секиром и длетом, што је захтевало огроман труд. Злато се такође примитивно обрађивало, али је овај процес био далеко једноставнији. Злато се искивало чекићем између више комада кожа. Крајњи листић није био танак попут данашњег, тако да је позлата изискивала значајна материјална улагања.

Данас се користе квалитетнији материјали и прибор, али када је у питању сликање, уметници се угледају на древне иконописце, јер иако су имали лош прибор, примитиван, били су виртуози и ненадмашни стручњаци.

Рад на икони тражи потпуну посвећеност јер су иконе мале па је цртање детаља изузетно тешко. То је врста посвећености слична оној коју су монаси писари морали имати при преписивању књига у средњем веку. Икона је ретко велике димензије јер у хришћанству треба бити скроман и не разметати се превише. Као и молитва, икона је сведена на задату форму па је уметничка слобода врло мала. Међутим, управо у том малом простору који уметник има да се искаже, налазе се највећи драгуљи.

Икона је књига која није написана словима, већ језиком линија и боја. Тим језиком икона открива догматско, морално и литургијско учење цркве.
Икона је молитва. Она је и намењена само верујућем човеку који је, после освећења у цркви, поставља у најлепши део куће, ако је могуће на источном зиду, јер је по Светом писму, исток царство светлости.

Заборављена енкаустика

Можда се мало зна да су се прве иконе изражавале у енкаустици, старој техници сликања уз употребу боје ‒ пигмента који се мешао са растопљеним воском. Ова техника користила се у старој Грчкој, Риму и у Египту, одакле и потичу чувени фајумски портрети, јединствени у свету. У 9. веку, после иконоборства, техника енкаустике потпуно је заборављена. Уметници почињу да се служе техникама које су мање захтевне, тачније, окрећу се темпери а касније и уљу.

Икона је слика са ликом Исуса Христа, Богородице, светитеља, али и са представом догађаја из јеванђеља или историје хришћанске цркве. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена.

Иконопис или иконописање је посебна сликарска техника коју негује хришћанска црква, нарочито православна. Корени су јој још у раном хришћанству али се с временом уобличавала све док није стекла коначни облик у доба средњовековне Византије.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар