АРГУСОВ ПОГЛЕД

НЕОЛИБЕРАЛНИ УДАР НА РУДАРСТВО

Прва топионица у Мајданпеку (Википедија)

Прва топионица у Мајданпеку (Википедија)

Резултати чинодејствовања савремених  минерално-сировинских пословних аранжмана назиру се, а добро неће само доћи, траба га дозвати. Зато се ослободимо заблуда и повуцимо  ручну док нисмо постали само најамна радна снага на својој земљи са својим минералним ресурсима.

Академик Слободан Вујић

У ослобођеној Србији Мајданпек је први рудник у којем је 1847. покренута производња. Уложена су значајна средства и полагане велике наде, идеја је била да се производњом гвожђа и бакра у Мајданпеку створи основа за индустријализацију Србије. За деценију рада није остварен циљ, покушај је био неуспешан. Слично се догодило и са рудницима Кучајна, Авала и Космај. Након ових искустава, донесена је одлука о издавању концесија и приватном инвестирању у геолошка истраживања и експлоатацију руда.

Угаљ као енергент постаје значајан са проналаском парне машине, те крајем прве половине 19. века долази до отварања првих рудника угља у Србији –

Милива, Врдник, Мисача и посебно значајан Сењски рудник, државни рудник до данас, за снабдевање угљем Тополивнице у Крагујевцу, касније и за снабдевање железнице са изградњом пруге Београд – Ниш. Осим железнице и Тополивнице, на постепен пораст интересовања за угаљ у Србији утиче градња првих индустријских постројења са парним погонима (млинова, пилана, пивара, шпиритана и сл.), а нарочито појава парних бродова на Дунаву.

Српски минерално-сировински комплекс
је у другој половини 20. века огромно
допринео укупном националном бићу,
директни и индиректни ефекти су преко
200 милијарди долара добити и немерљиви
допринос независности и суверености земље.

Градња пруге Мајданпека (Википедија)

Средином друге половине 19. започета је експлоатација угља и у Костолцу, коришћен је за снабдевање бродова на Дунаву, у цигланама и извожен у Војводину и Румунију. С растом потреба за угљем отварају се нови рудници: Рудник каменог угља Вршка чука – Аврамица, Алексинац и др. Крајем 19. века долази до открића богатог рудишта „црвеног злата” у Бору, отварања рудника антимона и других  руда обојених и племенитих метала и сировина за производњу цемента.

Долазак у земљу младих школованих стручњака у другој половини 19. века, иако бројчано недовољно, упечатљиво се одразио на отварање и развој рудника, на планирање и усмеравање истраживања минералних ресурса, на успостављање геоинжењерских стандарда у изградњи објеката (пруга, путева, мостова и др.), на осавремењавање рударске законске и нормативне регулативе, на осавремењавање и успостављање функционалне организације државне управе за рударство, и посебно значајно – на постављање основа школског и научног развоја рударског, геолошког и српског инжењерства, на формирање Српског ученог друштва из кога је проистекла Српска краљевска академија.

Ако бисмо резимирали развој српског рударства у 19.веку, он се кретао између почетних посртања и настојања државе да се рударство оживи и покрене и значајнихрезултата у последњим декадама.

Алексиначки рудници (Википедија)

На почетку и током прве половине 20. века настављени су започети трендови. Србија са скромном привредом није показивала жељу да своје минерално-сировинско богатство адекватно валоризује. Владала је заинтересованост само за експлоатацију руда злата, сребра, бакра, олова, цинка и антимона. Сви значајнији рудници били су у рукама страног капитала, чија су основна пословна начела садржана у настојању да са што мање улагања извуку што већу корист. У таквим околностима функционисало је рударство током прве половине 20. века.

Стратешки ослонац

После Другог светског рата, у порушеној и опустошеној земљи рудници су национализовани. У таквом амбијенту улажу се велики инвестициони и стручни напори да се рударство ревитализује и оживи. Недостатак стручњака био је веома изражен, свесна те чињенице, држава реагује и осмишљено креће у отварање образовних и научних институција са задатком да обезбеде инжењерску и научну подршку развоју.

Рударство је било стратешки ослонац привредног, економског и општег напретка Југославије и Србије, као републике са најјачом минералном економијом, на којем је утемељен развој екстрактивне индустрије, односно енергетике, металургије, машинске индустрије, индустрије грађевинских материјала, електронске и електроиндустрије, пољопривреде, водопривреде, хемијске, фармацеутске индустрије итд. Рударство је имало веома важну функцију у решавању демографских и социјалних питања, као и питања регионалног развоја, затим веома значајну позицију у спољнотрговинском билансу земље и релаксирајући потенцијал за смањење осетљивости и зависности националне економије од геополитичких и других спољних утицаја.

Српски минерално-сировински комплекс је у другој половини 20. века огромно допринео укупном националном бићу, директни и индиректни ефекти су преко 200 милијарди долара добити и немерљиви допринос независности и суверености земље. Чак и у годинама великог посустајања крајем миленијума, рударство је с пољопривредом било најпоузданији привредни стуб земље. За време економских и политичких санкција и изолације Србије, земља је опстала захваљујући пољопривреди – производњи хране и рударству, пре свега експлоатацији енергетских минералних сировина

Напредак је трајао до последње деценије
20. века, када су уследили распад СФРЈ,
санкције и економска изолација, разарање
земље НАТО бомбардовањем, транзиција
и приватизација која је економски
опустошила земљу и уништила привреду.

Све доприносе рударства није могуће квантификовати, нити метрички исказати, а они се пре свега односе на путну, железничку, стамбену и водопривредну инфраструктурну изградњу, на побуду индустрије, на улагања у здравство, школство, културу, науку, истраживања, издавачку делатност, спорт, туризам, на изузетно значајну подршку археологији итд. У другој половини 20. века српско рударство је прошло три развојне фазе.

НАТО бомбардовање (Википедија)

После ослобођења у опустошеној и разореној земљи дат је стратешки приоритет минерално-сировинском комплексу као основној привредној грани, и у веома оскудним финансијским, техничко-технолошким и кадровским условима почиње обнова постојећих и отварање нових рудника. Добро осмишљене и вођене активности, подржане ентузијазмом, прегалаштвом, одрицањем и ударништвом дале су резултат и покренуле експлоатацију минералних сировина, која већ педесетих година улази у нову развојну фазу. Уводе се напредне и безбедне експлоатационе технологије са тежиштем ка површинској експлоатацији, високо механизована производња мултипликативно расте, постижу се производни учинци и технолошки резултати који наше рударство сврставају у врх најразвијенијих рударских привреда у свету.

Напредак је трајао до последње деценије 20. века, када су уследили распад СФРЈ, санкције и економска изолација, разарање земље НАТО бомбардовањем, транзиција и приватизација која је економски опустошила земљу и уништила привреду. Последице овога нису заобишле рударство, дошло је до посустајања и нестајања прогресивне моћи, до пада производње или потпуне обуставе рада рудника, до техничко-технолошког заостајања и урушавања, до обустављања улагања у геолошка истраживања (подсећања ради у периоду 1980-1990. просечно годишње је улагано више од 15 милиона долара, једне године чак 18,5 милона долара).

Опустошена економија

Дошло је до губитка радних места, великог пада зарада и одлива кадрова, нарочито искусних високообразованих стручњака. Друштвене турбуленције и политичка превирања додатно усложњавају односе и негативно утичу на кадровску топологију у рудницима у власништву државе. Кадрови се позиционирају према критеријуму политичке подобности а не доказане стручности,  услед незнања и недовољне стручности праве се грешке, пропусти и наноси велика штета.

Оваква ситуација утиче и на стање у истраживачкој делатности и школству. Малаксала рударска привреда, у борби да преживи, губи апсорпциону моћ и заинтересованост за имплементацију научних и техничких новина што узрокује пад промет на тржишту инжењерско-креативних услуга, а видљиво је у смањењењу потреба за научним, примењеним и иновационим истраживачким услугама. То се рефлектује на пад личних доходака, одлив кадрова са факултета, из института и из пројектантских кућа, ницање интересних група, аутистично затварање ради избегавања јавности и стручне критике, појаву нелојалне конкуренције и намештања тендера, урушавање критеријума и еродовање нивоа научног и стручног вредновања. Резултат је импровизација и пад квалитета инжењерско-креативних решења, чија примена наноси додатну штету и отежава и онако тешку ситуацију у рударсдтву итд.

Реторика која се користе служи за
камуфлажу колонијалистичких намера,
убеђују нас да немамо знања и материјалних
средстава за геолошка истраживања,
да су за отварања рудника потребне
милијарде долара којих немамо, да је
вероватноћа успеха у рударству слична
коцкању, да се од 500  истраживања
отвори један рудник итд.

Коначан исход овог процеса, који је за кратко време опустошио српску економију и њен минералносирвински комплекс, јесте генерисање амбијента погодног за колонијални предаторски поход на наше  ресурсе.

Овај проспекцијски лет изнад токова рударства од далеке прошлости до данас био је неопходaн због одговора на главоломку око циљева пословних аранжамана који нам се данас нуде и које недовољно сагледано прихватамо без заштите наших минералних ресурса као реалног високо вредног капитала, без заштите националних интереса, наше и будућности наших потомака.

У уређеним, јаким, организованим и просвећеним државама с јасно дефинисаним односима власништва, државно или мешовито али не и потпуно приватно, рударство је било привредна грана од највећег (стратешког) значаја за државу,  привилегованог статуса с прецизном регулативом и правилима којима се штите  минерални ресурси, економски интереси, безбедност и суверенитет државе.

Насупрот томе, у слабо организованој држави попут Краљевине Југославије с рудницима у приватном власништву, или у време ратова и поробљености,  минерални ресурси су изложени раубовању и пљачкани, с видљивим или прикривеним индицијама ропства, као феномена  који се  појављује с

прелазом од традиционалног ка модерном друштву. У средњовековној Србији, у то време рударској велесили, ропство није постојало. Ове чињенице не смемо пренебрегнути, оне су веома важне за размишљања о данашњим давањима права за геолошка истраживања и експлоатацију минералних ресурса.

Данас у време идеологије либерализма која се представља као нешто универзално и неминовна последица историјског искуства западног друштва у епохи модернизма, процеси које либерализам генерише нису случајни, као што није случајно ни увођење санкција, бомбардовање, транзиција која је економски опустошила земљу и обавила припрему за појаву пословних предатора на минералне и друге ресурсе Србије, који не отимају отворено већ прикривено нуде „савремене” аранжмане за покретање послова.

Реторика која се користе служи за камуфлажу колонијалистичких намера, убеђују нас да немамо знања и материјалних средстава за геолошка истраживања, да су за отварања рудника потребне милијарде долара којих немамо, да је вероватноћа успеха у рударству слична коцкању, да се од 500  истраживања отвори један рудник итд. Смисао оваквих бесмислица програмирано је срачунат на дезавуисања домаће научне и стручне памети и маскирање предузетничких намера предатора на минералне ресурсе.

Заслуге домаће памети

Не говори се како је у руке предатора доспела документација из геолошких фондова – прикупљана деценијским геолошким истраживањима у које је Србија (држава и рударска привреда) уложила више од милијарду долара. Непожељно је да се зна да овако приграбљена документација служи за навигацију не како се истиче „скупих геолошких истраживања у која се улажу милиони долара”, већ за навигацију евентуалних доистраживања познатих локалитета.

Непожељно је да се чује да је српско рударство и геологију у другој половини прошлог века подигла домаћа памет до највиших техничко-технолошких нивоа и да су остваривани прозводно-економски резулатати мерљиви по критеријумима најразвијенијх минералних економија света. Ова достигнућа треба заборавити и избрисати из сећања да би се формирали услови за маглу илузија и романтичну представу о појави „спасилаца” заинтересованих за инвестирање у геолошка истраживања и експлоатацију минералних ресурса Србије.

Претпоставка реализације партнерског
односа државе и приватног капитала,
подразумева темељну реконструкцију
законске и нормативне регулативе,
логичке и физичке  топологије државног
апарата надлежног за рударство и геологију.

Да ли су се оваква пословна догађања дешавала у прошлости или су својствена само данашњем времeну? Одговор је децидан: данас се ништа не догађа што историји рударства није познато, нови су само актери са новим предузетничким духом и вештином наступа у модерном значењу. Еквиваленција данашњих догађања у минерално-сировинском комплексу са догађањима из појединих периода у прошлости је неоспорна, непобитна је и чињеница да су исходни резултати оваквих процеса у прошлости увек били поражавајући за економију и националне интересе.

Реторика која се користе служи за камуфлажу колонијалистичких намера, убеђују нас да немамо знања и материјалних средстава за геолошка истраживања, да су за отварања рудника потребне милијарде долара којих немамо, да је вероватноћа успеха у рударству слична коцкању, да се од 500  истраживања отвори један рудник итд.

Рударско-геолошки факултет у Београду (википедија)

Недостајањем једног од елемената државности – територије, становиштва, природних ресурса и власти – државе нема. Какав је то суверенитет када минерални ресурси припадну странцима, носећи са собом и делове територија на којима се експлоатишу минeралне сировине. Држава чији буџет зависи од милосрђа страних „инвеститора” није кадра да газдује својим ресурсима, да спутава раубовање рудног блага, девастирање животне средине, да самостално доноси законску и нормативну регулативу о геолошким истраживањима и рударству итд. У том случају Србија би уместо развојне постала регулаторна држава, што у неолибералном смислу значи неоколонијани привредни систем.

Осим циљног уништавања привредно-економског потенцијала земље, комбинованим утицајима санкција, бомбардовања, разарајуће транзиције и тајкунске приватизације, који нису могли заобићи рударску привреду као део привредног система земље, бројне су грешке које смо сами чинили и чинимо, а могли смо их, чак и под притисцима са различитих страна споља, избећи или бар њихово негативно дејство минимизирати.

Темељни алгоритам за управљање минералним ресурсима даје Закон о рударству и геолошким истраживањима, коjи преамбициозно интегрише све (широке) области рударства и геологије веома дисперговане проблемске оријентације. У конгломерату грешака је и позиционирање државне администрације изнад струке, формализација поступака додељивања истражног или експлоатационог права на основу достављене пројектне документације – без могућности одбијања предмета уколикоје „папиролошки” исправан, начин плаћања и износи такси за истражни простор или експлоатационо поље, накнаде за коришћење минералних сировина, организација и извршност инспекцијског надзора геолошких и рударских радова итд., само су делови законске конструкције која је омогућила формирање амбијента погодног за „савремене” аранжмане за покретање послова у геологији и рударству.  Резултати оваквог приступа видљиви су, коментар није потребан.

Претпоставка домаћинског односа према минерално-сировинском  комплексу Србије, пре свега подразумева ревитализацију свести да се ради о необновљивим високо вредним ресурсима од највишег националног значаја, о  капиталу који нам је природа подрила, који не сме бити препуштен стихији и вољи приватног, поготово страног капитала интересно вођеног искључиво профитом. Промена односа према минерално-сировинском комплексу значи промену надзорних и управљачких механизама.

Надзорни механизми треба да обезбеде – потпун, постојан и поуздан државни надзор геолошких истраживања и експлоатације минералних сировина, а управљачки механизми – стручна, правовремена и ефикасна деловања која треба да  спрече раубовање лежишта, преваре у вези производње и приходовања рудника,  изигравање гаранцијских обавеза према рекултивацији и уређењу рударским радовима деградираних предела, скривање података и документације геолошких истраживања итд.

Успостављање домаћинског односа према минерално-сировинском  комплексу искуствено и историјски није непознато, и увек је полазило  од схватања да минерални ресурси за земљу имају највиши стратешки значај. Узимајући у  обзир  нашу стварност и границе могуће остварљивости идеја, за успостављање домаћинског односа према минерално-сировинском  комплексу неопходне су промене схватања функционалног значаја и мањкавости  механизама приходовања као што су концесије, рудничка рента,  таксе за истражно и експлоатационо право  итд., и успостављање  ефикасног надзорно-управљачког механизма партнерским односом између државе и приватног капитала, држава у посао улаже свој капитал – минералну сировину, а инвеститор своја средства за геолошка истраживања, покретање и организовање производње.

Партнерским односом  држава не угрожава природу финансијских интереса инвеститора, али обезбеђује стабилан увид у пословање, обезбеђује непосредно и ефикасно спутавање раубовања лежишта, нетачно извештавања, прикривања релевантних података, еколошко девастирање итд. Претпоставка реализације партнерског односа државе и приватног капитала,  подразумева темељну реконструкцију законске и нормативне регулативе, логичке и физичке  топологије државног апарата надлежног за рударство и геологију.

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Најстарији рудник бакра у Европи? Првоосвојена технологија у Европи (свету?) уопште. Где? Дали се може лоцирати и у којој земљи се налази? Па то би била највећа туристичка атракција у свакој земљи. У свакој, осим у оној где се налази. У Србији. Не туристичка атракција већ презентација мудрости историје. Колико, само материјално гледано, може да допринесе. Много, ако се паметно презентује. Толико да допринесе увећању материјалне основе за сопствени резвој рударства. Тај рудник треба да буде сачуван а не да заврши у кашикама утоваривача ( свеједно: страних или домаћих )инвеститора.

Оставите коментар