Sve više se govori da ona postoji, da je deset puta veća od Zemlje, da je 20 puta dalja od Sunca nego Neptun i da na njoj godina traje kao 10.000-20.000 zemaljskih. Kako su astronomi došli do indirektnih dokaza da ona postoji?
Đorđe Janjić
Da li se sećate perioda, pre 2006. godine, kada smo bili učeni da Sunčev sistem ima devet planeta: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton.
Tada smo imali samo fotografije lošeg kvaliteta bivše planete, ali je oduvek postojala želja da se to promeni i da konačno ugrabimo šansu za pogled na Pluton u svom najboljem izdanju, što se i desilo 2015. godine kada je letelica „Novi hrizont” poslala neverovatne fotografije tada već u javnosti široko prihvaćenog patuljka.
Otprilike u jesen 2006. godine, glasovima astronoma, Pluton više nije više bio planeta, već patuljak koji imaa pet prirodnih satelita – Šeron, Stiks, Niks, Kerberos i Hidra.
Godinama se vodila debata da li je to što je učinjeno ispravno, ali po svim definicijama planete odluka je bila na mestu. Ljudi su bili emotivno vezani za patuljka i nisu shvatali da bi Pluton bio planeta, onda bismo morali da uključimo i neka druga nebeska tela u našem Sunčevom sistemu u grupu planeta. Kriterijum, koji je bio presudan za diskvalifikovanje jeste da nije dominantan u „komšiluku”, pošto je ograničen na svoju orbitu zbog Neptuna.Na taj način je Sunčev sistem izgubio jednu planetu i ostao sa osam gorepomenutih.
Utiče na nagib Sunca
Ako ste jedan od onih koji pate za devetim članom Sunčeve porodice, proteklih godina su se pojavile dobre vesti. Sve više se govori o misterioznoj „Planeti devet”. Kako su astronomi došli do indirektnih dokaza da ona postoji?
Astronomi iz Kalteka spazili
su grupicu manjih tela na rubu
Sunčevog sistema koja se
čudno ponašaju.
Do sada su smatrali da Sunce ima nagib od oko šest stepeni i niko nije znao zbog čega je to tako. Međutim, možda to uopšte nije do samog Sunca, već verovatno postoji neko masivno nebesko telo, deset puta veće 10 puta Zemlje, koje upliviše na naš Sunčev sistem.
Astronomi iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (Kaltek) spazili su grupicu manjih tela na rubu Sunčevog sistema koja se čudno ponašaju. Sva su imala isti pravac, što je bilo neverovatno. Prvo se istraživalo da li taj deo Kajperovog pojasa može da objasni ovaj fenomen. Međutim, došlo se do zaključka da je u posmatranom delu potrebno da postoji 100 puta više mase da bi se objasnila ova pojava.
Rešenje koje se čini najviše validnim jeste da masivno telo, 20 puta dalje od Sunca nego Neptun i čija bi dužina jedne godine na Zemlji iznosila 10.000 – 20.000 godina, utiče svojom gravitacijom na posmatranu grupicu. To masivno nebesko telo nazvano je „Planeta 9”.
Ubrzo u naučnom članku odobrenom od strane „Astronomikal žurnala” (Astronomical Journal), opisana je veza između „Planete 9” i nagiba Sunca. Prilikom formiranja Sunčevog sistema, naša zvezda je bila okruženo diskom gasova i prašine koji se naziva protoplanetarni disk. U njemu su formirane planete našeg kosmičkog dvorišta sa orbitama oko Sunca.
Ako je neka planeta bila poremećena zbog nekog velikog događaja, kao što je sudar s drugom planetom, onda bi nagib te planete mogao dramatično da se promeni. Posle milijardi godina takvo telo bi primoralo druge planete da promene svoj nagib kako bi se kompenzovao nedostatak balansa.
Postojanje ovakve planete
moglo bi da reši mnoge
misterije Sunčevog sistema!
Smatra se da bi nagib misteriozne planete trebalo da bude 30 stepeni i, prema kompjuterskim simulacijama, to bi objasnilo posmatrani nagib u ostatku Sunčevog sistema. Tako da Sunce nema nagib, već Zemlja i ostale planete, što daje takvu perspektivu Sunca. Da li je ovakav način potrage za planetom dovoljno dobar?
Nepoznato oreklo
Do sada se pokazao uspešnim. Početkom 19. veka, prilikom praćenja novooktrivene planete Uran, astronomi su primetili da on nije pratio orbitu koju je matematički model predviđao. Jedino objašnjenje jeste da postoji još jedna planeta koja vrši uticaj na Uran. Iskorišćeni su Njutnovi zakoni da bi se matematički ustanovilo gde bi se ta, do tada neotkrivena, planeta nalazila. Tako je pronađen Neptun, na mestu koje je matematički model predvideo.
Odakle se pojavila „Planeta 9”? Veliko je pitanje kako se ovako masivna planeta formirala toliko daleko od Sunca s takvom orbitalnom putanjom. Ono što bi dalo odgovor na ovo pitanje jeste da uopšte nije ni formirana u našem Sunčevom sistemu, već da je „uhvaćena”.
Prema istraživanjima, procenjuje se da oko 75 odsto planeta sa masom Jupitera putuje slobodno kroz univerzum. Uzevši to u obzir, tim iz Meksika je izveo 156 simulacija susreta slobodne planete i sunčevog sistema i došao do zaključka da je to i te kako moguće. U 50 posto slučajeva, slobodna planeta je samo odbačena od strane sunčevog sistema i nastavila je svoju putanju. U samo 10 postotaka slučajeva je slobodna planeta izbacila planetu iz sunčevog sistema, stvarajući još jednu slobodnu planetu. Dok je u 40 procenata slučajeva slobodna planeta postala deo sunčevog sistema.
Postoji nekoliko načina da se takav događaj ostvari. Ukoliko je slobodna planeta mase Neptuna i na gore pomenutoj udaljenosti, to bi se smatralo mekim hvatanjem planete od strane Sunčevog sistema. Kada bi ova slobodna planeta bila znatno veće mase, mogla bi biti uzrok katastrofalnih događaja u Sunčevom sistemu, kao što je izbacivanje dve ili više planeta iz orbite oko Sunca.
Zašto nemamo direktan dokaz za „Planetu 9”? Razlog je jednostavan: veoma je teško uočiti ovakvo telo. Neptun je, u skali Sunčevog sistema, blizu i relativno ga je lako spaziti moćnim teleskopom, ali to nije slučaj sa „Planetom 9”. Pre svega, oblast koja treba da se istražuje je ogromna, a i udaljenost same planete. Smatra se da je potrebno višegodišnje istraživanje, ali da biano kroz par godina mogli imati prvi direktan dokaz postojanja „Planete 9”.
