Koliko je život na Zemlji otporan? Veliki asteroid koji bi je pogodio smesta bi usmrtio milione životinja. Može li, uopšte, neko preživeti?
Ali posledice bi bile još pogubnije: cunamiji, zemljotresi i ogromni oblaci prašine koji zaustavljaju sunčeve zrake, zbog čega bi godinama izostao rod useva i nastalo bi masovno izumiranje, piše u „Naučnim izveštajima”.
Istraživači su najpre izračunali
količinu energije potrebnu da ukupnu
vodu zagreje iznad 100 Celzijusovih
tepeni, a to iznosi 6 h 1022 džula.
Da bi doista život bio izbrisan s naše planete, nužan je astrofizički događaj toliko silan da okeani doslovce proključaju. Vrelina i kosmičko zračenje učinile bi Zemlju negostoljubivom čak i za vodene medvediće, beskičmenjake velike od nekoliko mikrona (milioniti delić metra) do jednog milimetra, među najizdržljivijim organizmima ikada otkrivenim. U nepovoljnim uslovima oni ulaze u stanje veoma usporenog metabolizma (anabioza).
Istraživači su najpre izračunali količinu energije potrebnu da ukupnu vodu zagreje iznad 100 Celzijusovih stepeni, a to iznosi 6 h 1022 džula, što je stotinu puta više od godišnje potrošnje svih ljudi ili trilion puta više od energije neophodne da uzleti „spejs šatl”.
Morski medvedić (Vikipedija)
Prevedeno na jezik nebeskog stradanja, morala bi na Zemlju da se stropošta jedna od dve malene planete, među najvećima u Sunčevoj porodici: Vesta, čiji je prečnik 525 kilometara, ili Palas, s prečnikom od 550 kilometara, što je malo verovatno. Zašto? Zato što se ne kreću u pravcu naše planete. Druge dve mogućnosti da u blizini eksplodira zvezda poznata pod imenom supenova ili da nas zahvati snažno gama zračenje iz kosmosa.
Od supernove bi, bez sumnje, sva voda isparila, ali morala da bude takoreći iza „kosmičkog ćoška”, na otprilike 0,13 svetlosnih godina ili 30 puta bliže Sunčevom sistemu od najbliže kadidatkinje. Izgledi da zemlju zapljusne silovito gama zračenje su maleten jedanki nuli.
Naučnici su se, stoga, okrenuli morskim medvedićima, mikroskopski sićušnim stvorenjima, sa osam nožica na čijem su kraju kandžice, koja izdrže hladnoću od 272 Celzijusova stepena ispod nule i vrelinu od 150 Celzijusovih stepeni iznad nule, koji bi preživeli i kada bi svi ostali živi stvorovi uginuli. Poznato je, naime, da opstaju danima u vakuumu dubokog kosmosa, da podnesu šest puta veći pritisak od izmerenog na okeanskom dnu i doze zračenja hiljadama puta veće od onih koje su smrtonosne za ljude i da 30 godina prežive bez hrane. Čak i da budu potpuno sasušeni. Kako?
Tajna se, međutim, krije u nepoznatom mehanizmu koji im omogućuje da popravljaju svoju DNK. Ali ni oni ne bi preživeli dugotrajno izlaganje jakoj toploti i kosmičkom zračenju bez vode ili beskrajno dugi boravak u kosmosu, iako će pstojati još najmanje deset milijardi godina na našoj planeti sve dok se naša zvezda konačno ne ugasi.
Stanislav Vrani
