РЕВОЛУЦИЈА ЕВОЛУЦИЈЕ

ОДГОНЕТКА ПОСТАНКА

1. Метеорит Марчисон (Википедија)

Метеорит Марчисон (Википедија)

„Природа је могла да направи 1030 хемијских опита док није успела да направи прву живу ћелију”, казао сам на предавању у Крижевцима. Прво је питање како су настали молекули првих органских једињења. Друго је питање како су се ти молекули удружили у творевине које су се могле одржати. Треће је питање како су се те творевине развиле у оне још напредније, које су могле да се умноже, да се репликују.


Проф др Ненад Раос

„Неће то ићи без Бога”, написао је Петар Тонев Митрикески, рецензент моје научнопопуларне књиге „Куварица живота” (The Cookbook of Life – New Theories on the Origin of Life). И то је била главна, малтене једина његова примедба. Човек је научник, биолог, али исто тако и теолог. И тако се то понавља. Где год да дођем да причам људима о постанку живота на овој нашој планети, увек се поставља једно те исто питање: „А где је Бог?”

Живот је, да тако кажемо, селективан
процес. Свако живо биће бира храну, воду,
животну средину, полног партнера. Но
та се селективост протеже и на живу
ћелију, па и на сам молекул.

„Да је живот настао игром случаја, без Бога, исто је као рећи да авион може да настане случајним спајањем његових делова”, рекла је једна калуђерица (која је за цело време предавања нешто писала) у Градској библиотеци мале вароши Kрижевци крај Загреба, где сам одржао предавање о томе може ли да се направи живот у епрувети. Леп аргумент, помислих, но исто је казао и руски научник Опарин (Александар), само се послужио поређењем са часовником. (Да ли може да се часовник склопи сам од себе од својих делића?). Но руском је научнику тај аргумент послужио да постави своју теорију о постанку живота на Земљи. И мада би се Опариновој теорији могло много тога да приговори, једно остаје заувек забележено: живот је настао еволуцијом, природном селекцијом која се протезала још на време када није било живота. Kако сад то?


Насловница књиге

Живот је, да тако кажемо, селективан процес. Свако живо биће бира храну, воду, животну средину, полног партнера. Но та се селективост протеже и на живу ћелију, па и на сам молекул. Свака ћелија налази своје место у организму, она препознаје ону другу с којом треба да се споји. Молекул беланчевине препознаје молекул друге беланчевине и на том се механизму препознавања темељи читава мена материје у организму, метаболизам. Ти механизми препознавања нису савршени, има много грешака, кривог препознавања. И баш то говори у прилог теорије еволуције, а против разноразних креационистичких мудровања о којима малтене сваки дан читамо у новинама. Неселективни процеси постају природним одабирањем све селективнији док не постану толико савршени да се индивидуа, ма како да је дефинишемо, може да очува у времену.

Опит Стенлија Милера

Но то је само део приче о постанку живота. Прво је питање како су настали молекули првих органских једињења. Друго је питање како су се ти молекули удружили у творевине које су се могле одржати. Треће је питање како су се те творевине развиле у оне још напредније, које су могле да се умноже, да се репликују.

У метеориту Марчинсон, који је 1969.
године пао у Аустралији, хемичари су идентификовали преко 600 органских
једињења, а мисле да би их све у свему
могло бити више од милион!

На прво питање најјаснији је одговор дао 1953. године млади амерички хемичар Стенли Милер (Stanley Miller). Он је у кроз смесу гасова од које је била, према претпоставци водитеља његовог докторског рада професора Харолда Јурија (Harold Urey) изграђена прва Земљина атмосфера, пустио електричне искре и тако добио аминокиселине. За тај су опит људи његовога времена мислили да је епохалан, но данас знамо да аминокиселине, па и друга органска једињења могу лако да настану у неживој природи, чак и у космосу. У метеориту Марчисон (Murchison), који је 1969. године пао у Аустралији, хемичари су идентификовали преко 600 органских једињења, а мисле да би их све у свему могло бити више од милион! За настанак органских једињења не треба, дакле, да позивамо у помоћ неку силу изнад природе.

На друго питање, како су настале прве творевине налик на жива бића, праћелије, први је дао одговор већ споменути руски научник Опарин. Он је мислио како су мешањем органске материје са водом древнога океана настале уљасте, коацерватне капљице, које су по многоме имале карактеристике живих ћелија. У њима су се одвијале хемијске реакције, а то опет значи да је нешто у њих улазило, а нешто друго из њих излазило – и ето ти прве мене твари, првог метаболизма.

Сасвим друго мишљење о томе има немачки хемичар Гинтер Вехтерзхојзер (Günter Wächtershäuser). По његовој теорији, први организми, које он зове „пионирски организми” уопште нису личили на ћелије. То су биле честице железо(II)-сулфида, FeS, које су могле лако да настану у древном океану хемијском реакцијом соли двовалентног железа (којих је било много у морској води) са сумпорводоником који је излазио из вулкана. Честице су имале каталитичка својства, па су се на њима могле да одвијају многе хемијске реакције. Те су реакције могле да постану временом све усклађеније, а на крају се од слоја хемијских једињења на честици створила и прва ћелијска мембрана.

Каталитичке честице

Но шта је давало енергију за све те хемијске промене? Опарин је мислио да су енергију давала сама хемијска једињења. Другим речима, његове су се коацерватне капљице храниле органским једињењима као што се и ми њима хранимо. Они су били, да кажемо онако како то кажу биолози, хетеротрофни организми.

Читалац ће опет да каже: „Не може то да
буде без Бога!” Но уверавам га да ипак може.
Јер те каталитичке честице нису настале
одмах него кроз дугу Земљину историју.

Но пионирски организми професора Вактерхаусера нису били хетеротрофни, него хемоаутотрофни. То значи да су енергију добијали хемијским реакцијама из простих хемијских једињења. Реакција коју је професор Вехтерзхојзер имао на уму било је „оксидативно формисање пирита”, FeS2. Иза тих тешких речи стоји реакција железо(II)-сулфида, од којег су била начињење каталитичке честице, са сумпорводоником. Та је реакција геолозима веома позната, јер њоме настаје водоник у вулканским гасовима, но овде је реч да не настаје водоник него нешта друго. То друго је водоник подељен на водоникове јоне и електроне који затим служе као хемијски реагенси у пионирским организмима, тј. на каталитичким честицама железо(II)-сулфида (и сулфида те оксида других метала).

Читалац ће опет да каже: „Не може то да буде без Бога!” Но уверавам га да ипак може. Јер те каталитичке честице нису настале одмах него кроз дугу Земљину историју. Честице на којима су се могле одвијати реакције између органских једињења остајале су на животу, док су оне друге умирале – ако се за нешта такво, што наликује на зрнце песка, може рећи да умире.

Хемичари изводе у својим лабораторијама опите да би доказали овакве и сличне теорије. Но нешта живо ипак не могу да добију јер немају довољно ни материјала, ни времена. Наспрам неколико милилитара у епрувети хемичара стоје милиони кубних километара вода древнога океана, наспрам неколико дана за опит стоје милиони година геолошке историје. „Природа је могла да направи 1030 хемијских опита док није успела да направи прву живу ћелију”, казао сам на предавању у Kрижевцима. Kад то знамо тешко је да се не отмемо дојму да је живо спонтано, скоро по природној нужди, настало из неживог. Још не знамо све детаље, још има теорија које једна другој противрече, но све се више приближавамо одговору на питање свих питања:

„Kако је настао живот на нашој планети?” (а и другде у галаксији).

То би могло да буде све за овај кратак приказ. А ко хоће више да зна нека прочита у мојој књизи, која је иако је издата у Хрватској написана на енглеском језику.

Разговор са аутором књиге у „Новом листу” можете прочитати ОВДЕ.

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Izvanredni i članak i razgovor s naučnikom. Nadam se da će se dr Nenad Raos uskoro ponovo oglasiti u Galaksiji, možda s nekim kraćim izvatkom iz svoje knjige.

Оставите коментар