АРГУСОВ ПОГЛЕД

ОГЛЕДАЛО ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Стојан Бербер (Википедија)

Берберова (Стојан) књига има дводструку функцију. Она је истовремено аутобиографија аутора и биографија Ћосићева (Добрица). Као таква открива човековске, како би то рекао Ћосић, напоре и борбе оба ствараоца. Указује на утопије и порушене идеале оба писца. Због тога је ова књига вредност у српској културу у жанру којем припада.

Проф. др Милош
М. Ђорђевић

Полиграф др Стојан Бербер (1943) је аутор педесет књига поезије, прозе, романа, драма, научних студија и мемоарске литературе и сада је ушао у нову стваралачку фазу. Она је, речено Андрићевим речима, у знаку заокруживања његових стваралачких мисли и идеја. Романописац би за то стање духа рекао да је то фаза у знаку осветљавања ствари испод црте за сабирање. Наш приступ књизи „Дневник о Добрици Ћосићу” (под насловом „Две биографије”) показује да смо на трагу именовања њене суштине, јер представља огледало Стојана Бербера у огледалу Добрице Ћосића.[1]

Стојан Бербер је значајна личност српске
културе и, зашавши у осму деценију живота,
сада сведочи о свом богатом животном
искуству мислиоца и прегаоца, свестан
својих победа и пораза у „великом механизму
историје”, како би рекао Добрица Ћосић.

Примарни утисак после читања књиге о Добрици Ћосићу, а најбоље би стајао наслов „Ћосић и ја” или „Мој Ћосић”, јесте да је реч о дневничкој који се жанровски наслања на карактер Берберових Раванградских записа. И док су Записи тематски растреситији и више окренути дневно-политичким и културним догађајима, књига о Ћосићу је, у тежишном делу, врста расправе и сведочења о књижевности и Ћосићевом утицају у српској култури, критици и, тек на крају, у српској политици. Дакле, више је научна и суштински одређена књижевношћу као најзначајнијем делу српске културе.

Из ових назнака јасно је да је Стојан Бербер значајна личност српске културе и да, зашавши у осму деценију живота, сада сведочи о свом богатом животном искуству мислиоца и прегаоца, свестан својих победа и пораза у „великом механизму историје”, како би рекао Добрица Ћосић. Сигурни смо да ће и о њему бити говора на начин којим он сведочи о политичарима, писцима, глумцима, новинарима и њиховим идејама, односно догађајима и времену које живи.[2] Међутим,  сигурно је, такође, да се Берберов морални интегритет не може довести у питање.

Добрица Ћосић и Стојан Бербер

Да би се разумела жанровска сродност и разлике, показујемо шта смо смо написали о „Записима”? Његови „Записи”, после свега, сведоче, тихо и мудро, мисао Ива Андрића под којим настаје овај прилог: „Разумели смо се, иако се нисмо споразумели”.[3] Настали су на тој идеји као суштини живота (што сведоче њихови поднаслови), при чему је писац ишао својим путем, а они о којима је писао, било да их је оспораво или прихватао, ишли и отишли својим путем. Питати се, после свега, чији је пут прави, остаје излишно.

Али, у том смислу нужно је вратити се почетку текста и историјском и теоријском одређењу појма записа. За Симу Ћирковића, осим натписа, „записи представљају један од темеља на којима је почивао развој историографије у прошлом веку”. Нема сумње да ће Берберови записи имати ту функцију у будућности, и то је наш први вредносни суд и односи се и на „Дневник о Ћосићу”.

Друго битно теоријско и историјско одређење појам записа односи се на чињеницу да они садрже сведочанства и о збивањима из времена када су настали. Бербер своје записе, који у наслову именују само место у којем настају (Сомбор), иако апострофираном скромношћу, пише да би паралелно „били сведочанаство времена и отисак једне умне душе”, и то је наш други вредносни суд, који опет укључује и дневничке записе о Ћосићу.

Треће одређење записа односи се на чињеницу да су аутори некада бележили лична душевна стања или невоље, наизглед се необазирући на шире прилике и општа дешавања, што у Берберовом примеру није случај. Он своје записе друштвено и историјски увек контекстулизује, и то је наш трeћи вредносни суд. Историјски и културолошки контекст и вредновање дела и личности Добрице Ћосића је изазов, зар не?

Берберова књига се одвија као паралелна сага о два писца као два јунака у роману, при чему су често оба равноправна. Употпуњују их идеје и акције њихових савременика, који времену и догађајима дају јачу боју и шири контекст.

Берберово представљање Ћосића у дневнику почиње његовим првим сусретом с пишчевом књигом, наставља се првим сусретом са писцем и личним упознавањем и продубљује преко темељног упознавања и тумачења целине пишчева дела друштвеног, културног и политичког ангажмана. Идући хронолошки, од догађаја до догађаја, од сусрета до сусрета са Ћосићем, од једне његове књиге до следеће књиге, осврћући се некад шире а некада само именовањем догађаја, као хроничар, он региструје „битне ковибрације”, како би рекао велики историчар књижевности Мирослав Егерић, између себе и Ћосића, укључујући и тестамент, и тако означава догађаје и идеје битне за разумевање и тумачење југословенског и српског друштва у веку које је Ћосић обележио.

Берберова књига се одвија као паралелна
сага о два писца као два јунака у роману,
при чему су често оба равноправна.
Употпуњују их идеје и акције њихових
савременика, који времену и догађајима
дају јачу боју и шири контекст.

У делу у којем се поставља као критичар Ћосићевог дела, Бербер нема претензију да писца тумачи у светлу књижевног критичара, већ га предстваља јавности у мери којом тачно показује колико је писац део српске историје, културе и наслеђа као вредности. У његовом одређењу Ћосић је „симболичка вредност” или, сликовито речено, „храст којег нису могли да оборе”, како  га је приказао и Миливоје Павловић  књизи сличнoj Берберовој.[4]

Насловница књиге

У сваком случају, Берберова књига има дводструку функцију. Она је истовремено аутобиографија аутора и биографија Ћосићева. Као таква открива човековске, како би то рекао Ћосић, напоре и борбе оба ствараоца. Указује на утопије и порушене идеале оба писца. Због тога је ова књига вредност у српској културу у жанру којем припада.

Генерацијама које су сведоци времена о којем Бербер пише много тога изгледа познато. Али покољењу које долази књига ће бити више него објективно сведочанство о Ћосићевом правом веку, 20. веку, који је промишљао као свој, и овом веку, 21. веку, који је доживљавао као „туђи век”, како га је именовао једноој од својих књига „Пишчеви записи”. У том смислу, на пример, значајна су Берберова сведочења о Ћосићевом односу према Југославији и југословенским  народима, промишљању о српском националном питању и Косову унутар тог корпуса пре и после распада Југославије, о односу према језику и другим битним темама, проблемима и дилемама.

Антологија народних умотворина учи да је „најмучнији занат на свету” занат „поштена човек и књижевника”. Берберова књига о Ћосићу, и када  сведочи о Стојану Берберу као полиграфу (песнику, драмском писцу, романсијеру, културном и политичком националном делатнику) и када сведочи о  Добрици Ћосићу, великом српском писцу и националном културном и политичком раднику –  потврђује ту мудрост. Као огледало две биографије, она показује аутора и врхунске домете српског интелектуалца (1) и снажан утицај и рецепцију дела Добрице Ћосића у српској култури, нарочито међу старијим генерацијама.
[1] Текст је казан на промоцији књиге у Матици Српској, 19. маја 2017. године. На промоцији су говорили и академик Љубомир Зуковић, проф, др Драгољуб Гајић и Милан Томић.
[2] У књизи Стојан Бербер или размицање времена (2006) двадесет и осам књижевних критичара осветљава дело овог полиграфа.
[3] Милош Ђорђевић, Записи о великом механизму историје  (Утопије и порази Стојана Бербера), у књизи  Стојан Беребер, Раванградски записи , Сомбор, 2015, 409.
[4]Миливоје Павловић, Огледало Добрице Ћосића, Новости, Београд, 2014.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар